Uvod: Lepota umetnosti

Ova predavanja posvećena su estetici. Njihov predmet je široko carstvo lepog; tačnije, njihova oblast je umetnost — lepa umetnost. Ime „estetika“, koje znači nauka o osetu i osećanju, nije sasvim prikladno; ali prešlo je u običan govor, i možemo ga zadržati. Pravi izraz za našu nauku je, međutim, filozofija umetnosti, ili, određenije, filozofija lepe umetnosti.

Ovim izrazom odmah isključujemo lepotu prirode. Lepota umetnosti viša je od lepote prirode. Jer lepota umetnosti je lepota rođena iz duha i ponovo rođena; a kao što duh i njegove tvorevine stoje više od prirode i njenih pojava, tako i lepota umetnosti stoji više od lepote prirode. Čak je i rđava misao, kakva može pasti čoveku na pamet, viša od svakog proizvoda prirode; jer su u takvoj misli uvek prisutni duh i sloboda.

Zašto čovek stvara umetnička dela? Opšta i apsolutna potreba iz koje umetnost izvire ima svoj izvor u tome što je čovek misleća svest: što iz sebe izvodi, i za sebe čini izričitim, ono što jeste. Stvari u prirodi su samo neposredne i pojedinačne; ali čovek, kao duh, udvostručuje sebe. Hoće da vidi sebe u onome što je izvan njega. Već prvi detetov nagon sadrži ovo praktično menjanje spoljašnjih stvari. Dečak baca kamenčiće u reku, i zatim stoji i divi se krugovima nacrtanim na vodi, kao delu u kome vidi nešto što je sam učinio. Ova potreba prolazi kroz najraznovrsnije pojave, sve do onog načina proizvođenja sebe u spoljašnjem svetu koji nalazimo u umetničkom delu.

Dečak koji baca kamenčiće u vodu jedna je od najpoznatijih Hegelovih slika: umetnost nastaje iz ljudske potrebe da se prepozna u svetu koji je sam oblikovao.

Cilj umetnosti nije puko podražavanje prirode — jer podražavanje uvek može samo da zaostaje za svojim uzorom, kao crv koji puzi za slonom — niti buđenje osećanja, niti moralna pouka. Njen cilj je da otkrije istinu u čulnom obliku.

Umetnost deli svoj sadržaj s religijom i filozofijom: apsolutno, božansko. Ali ona ga pokazuje čulima, u liku — u kamenu, boji, zvuku ili reči. Lepo je stoga čulno sijanje ideje.

„Das sinnliche Scheinen der Idee“ — najnavođenija definicija iz ovih predavanja. „Scheinen“ znači i „sijati“ i „izgledati“.

I tu Hegel izgovara rečenicu o kojoj se od tada raspravlja:

U svim tim pogledima umetnost, posmatrana u svom najvišem pozivu, jeste i ostaje za nas nešto prošlo. Time je za nas izgubila pravu istinu i život, i pre je premeštena u naše predstave, umesto da u stvarnosti održava svoju raniju nužnost i zauzima svoje više mesto. Ono što umetnička dela sada bude u nama nije samo neposredno uživanje, nego i naš sud. Nauka o umetnosti je zato u naše vreme mnogo potrebnija nego u vremenima kada je umetnost sama po sebi kao umetnost pružala puno zadovoljenje. Umetnost nas poziva da je posmatramo mišljenjem — ne zato da bismo ponovo stvarali umetnost, nego da bismo filozofski saznali šta je umetnost.

Hegel ne kaže da se umetnost više neće stvarati, ili da će biti gora; očekivao je da će se umetnost nastaviti pa čak i usavršavati. On misli da umetnost više nije najviši način na koji shvatamo istinu: više ne klečimo pred kipovima. To se često naziva tezom o „kraju umetnosti“, iako izraz nije Hegelov.

Možemo se nadati da će se umetnost uvek sve više uzdizati i usavršavati; ali oblik umetnosti prestao je da bude najviša potreba duha. Ma koliko izvrsnim smatrali kipove grčkih bogova, ma kako videli Boga Oca, Hrista i Mariju tako dostojno i savršeno prikazane: to ne pomaže; mi više ne prigibamo kolena.