Uvod: Čovek mora biti vaspitan

Čovek je jedino stvorenje koje mora biti vaspitano. Pod vaspitanjem razumemo negu (staranje, izdržavanje), disciplinu (vežbanje) i pouku zajedno s oblikovanjem. Prema tome, čovek je odojče, vaspitanik i učenik.

Životinje upotrebljavaju svoje snage, čim ih imaju, po planu — to jest, na način koji im nije štetan. Zaista je čudesno videti, na primer, kako mladi lastavići, tek izašli iz jajeta, i još slepi, umeju da se snađu tako da im izmet pada izvan gnezda. Životinjama, dakle, nije potrebna nega; najviše im je potrebna hrana, toplota i vođstvo, ili neka vrsta zaštite. Ali čoveku je potreban sopstveni um. On nema nagon, i mora sam da izradi plan svog ponašanja. Pošto to nije u stanju da učini odmah, nego dolazi na svet, takoreći, u neobrađenom stanju, drugi to moraju da učine za njega.

Disciplina pretvara životinjsku prirodu u ljudsku. Životinja je već svojim nagonom sve što može biti; tuđi um se za nju postarao za sve. Disciplina sprečava da čoveka njegovi životinjski porivi odvrate od čovečnosti, njegove određene svrhe. Ona ga mora obuzdati, na primer, da se ne izlaže divlje i nepromišljeno opasnostima. Disciplina je, dakle, samo negativna: ona je čin kojim se čovek lišava svoje divljine. Pouka je pozitivni deo vaspitanja.

Divljina je nezavisnost od zakona. Zato se deca najpre šalju u školu, ne da bi tamo nešto naučila, nego da bi se navikla da mirno sede i da tačno čine ono što im se kaže — da u budućnosti ne bi zaista sprovodila u delo svaku zamisao koja im padne na pamet.

Čovek može postati čovek samo vaspitanjem. On nije ništa drugo do ono što vaspitanje od njega učini. Primetno je da čoveka vaspitavaju samo ljudi — ljudi koji su i sami vaspitani.

Ova rečenica — „Der Mensch kann nur Mensch werden durch Erziehung“ — najnavođenija je u knjizi.

Možda će vaspitanje postajati sve bolje i bolje, i svako sledeće pokolenje učiniće korak ka savršenstvu čovečnosti; jer iza vaspitanja krije se velika tajna savršenstva ljudske prirode. Divno je zamišljati da će ljudska priroda vaspitanjem biti sve bolje razvijena, i da se to može dovesti u oblik primeren čovečnosti. To nam otvara izgled na srećniji ljudski rod u budućnosti.

Nacrt teorije vaspitanja plemenit je ideal, i ne šteti čak ni ako nismo u stanju da ga odmah ostvarimo. Ne treba jednu ideju smatrati himeričnom i pukim lepim snom samo zato što na putu njenog ostvarenja stoje prepreke.

Dva ljudska pronalaska mogu se smatrati najtežim: veština vladanja i veština vaspitanja. A ljudi se još spore čak i o samoj ideji o njima.

Vaspitanje je veština čije se vršenje mora usavršavati kroz mnoga pokolenja. Svako pokolenje, snabdeveno znanjem prethodnih, sve je sposobnije da ostvari vaspitanje koje razvija sve prirodne sposobnosti čoveka u pravoj srazmeri i u odnosu na njihovu svrhu, i tako ceo ljudski rod vodi ka njegovom određenju.

Jedno načelo veštine vaspitanja, koje naročito ljudi koji prave planove vaspitanja treba da imaju pred očima, glasi: decu ne treba vaspitavati za sadašnjost, nego za moguće bolje stanje ljudskog roda u budućnosti — to jest, prema ideji čovečnosti i njenog celog određenja.

Kant primećuje da roditelji obično vaspitavaju decu samo da bi ih pripremili za sadašnji svet, ma koliko on bio pokvaren; a vladari svoje podanike smatraju samo oruđima za sopstvene namere.

Kant hvali ogledne škole svog vremena, naročito „Filantropinum“ koji je u Desauu osnovao J. B. Bazedov, kao prve škole koje su pokušale da nova načela sprovedu u praksu. Vaspitanje, kaže on, mora se zasnivati na eksperimentu; ono ne može prosto slediti predanje.

Četiri zadatka vaspitanja

U vaspitanju čovek mora biti:

1. Disciplinovan — to jest, mora se sprečiti da njegova životinjskost nadvlada njegovu čovečnost.
2. Kultivisan — mora dobiti pouku i nastavu, koje mu daju veštinu, posedovanje sposobnosti dovoljne za sve svrhe koje može imati.
3. Civilizovan — mora steći razboritost, da bi se uklopio u ljudsko društvo, bio omiljen i imao uticaja. Za to su potrebni dobro ponašanje, učtivost i izvesna svetovna mudrost.
4. Moralizovan — ne treba da bude samo vešt za sve vrste svrha, nego mora steći i nastrojenje da bira samo dobre svrhe: one koje svako nužno odobrava, i koje mogu istovremeno biti svrhe svakoga.

Živimo u vremenu discipline, kulture i civilizacije, ali smo još daleko od vremena moralizacije.

Sloboda pod prinudom

Jedan od najvećih problema vaspitanja jeste kako sjediniti potčinjavanje zakonitoj prinudi sa sposobnošću da se služi svojom slobodom. Jer prinuda je nužna. Kako da negujem slobodu pod prinudom? Moram da naviknem svog vaspitanika da podnosi prinudu svoje slobode, i istovremeno da ga vodim da dobro upotrebljava svoju slobodu.

Kant daje tri pravila. Prvo, dete treba od najranijeg detinjstva ostaviti slobodnim u svemu — osim gde bi moglo nauditi sebi, kao kad bi zgrabilo oštar nož, ili nauditi drugima. Drugo, treba mu pokazati da svoje svrhe može postići samo ako dozvoli drugima da postignu svoje. Treće, treba mu dokazati da je sputano zato da bi naučilo da se služi sopstvenom slobodom; da je kultivisano da bi jednog dana moglo biti slobodno, to jest nezavisno od tuđe brige.