Uvod: Pojam istorije filozofije

Istorija filozofije pruža na prvi pogled prizor koji kao da opovrgava samu filozofiju. Ona pokazuje niz mnjenja, od kojih je svako tvrdilo da je istina, i svako je opovrgnuto od sledećeg. Izgleda kao bojište pokriveno kostima mrtvih — carstvo ne samo mrtvih i beživotnih pojedinaca, nego opovrgnutih i duhovno mrtvih sistema, od kojih je svaki ubio i sahranio prethodni. Ili izgleda kao galerija ludosti, ili bar zabluda ljudi koji su se izgubili u mišljenju i pukim pojmovima.

Hegel se suprotstavlja uobičajenom shvatanju istorije filozofije kao puke zbirke mnjenja.

Ali istina je jedna, a filozofija je saznanje istine. Raznovrsnost filozofija tome ne protivreči; ona je razvoj jedne istine. Svaka filozofija bila je nužna, i nijedna nije prošla; sve su sačuvane kao momenti celine. Ono što je opovrgnuto nije načelo jedne filozofije, nego samo zahtev tog načela da bude konačno i apsolutno.

Istorija filozofije i sama je filozofska. Sled sistema u istoriji isti je kao sled određenja ideje u logici. Ako se osnovni pojmovi sistema koji su se pojavili u istoriji oslobode svog spoljašnjeg oblika i posebnih okolnosti, dobijamo različite stupnjeve određenja same ideje u njenom logičkom pojmu. Prve filozofije su najsiromašnije i najapstraktnije; poslednja je najbogatija i najkonkretnija. Poslednja filozofija je rezultat svih ranijih, i mora sadržati načela svih.

Svaka filozofija jeste filozofija svog vremena; ona je karika u celom lancu duhovnog razvoja, i zato može da zadovolji samo interese koji pripadaju njenom vremenu. Niko ne može da preskoči svoje vreme, kao što ne može da iskoči iz sopstvene kože. Filozofija je misao svog vremena.

Gde filozofija počinje

Filozofija počinje tamo gde je mišljenje slobodno — gde pojedinac sebe zna kao opšte, kao nešto beskonačne vrednosti. To se prvi put dogodilo kod Grka.

Na Istoku je duh utonuo u supstanciju: pojedinac nije ništa pred jednom opštom silom, bilo da je to priroda ili despot. Zato Hegel „orijentalnu filozofiju“ razmatra samo ukratko, kao uvod. Govori o Konfučiju, čija moralna učenja smatra zdravim ali običnim — narodnim moralom, a ne spekulativnom filozofijom; o kineskoj „Knjizi promena“ i taoističkom učenju o putu; i o indijskoj filozofiji, sistemima sankhja i njaja, za koje je saznao iz nedavnog rada Henrija Kolbruka, i u kojima prepoznaje pravo apstraktno mišljenje, ali izgubljeno u beskonačnom, bez slobodnog pojedinca.

Hegelovi sudovi o azijskoj misli zasnivali su se na ograničenim prevodima dostupnim dvadesetih godina devetnaestog veka, i danas se smatraju jednostranim. On je i sam priznavao da je poznavanje indijske filozofije tek počinjalo.

Uz grčko ime osećamo se kao kod kuće. Filozofija u pravom smislu počinje u Grčkoj.