Uvod: Religija i filozofija

Predmet ovih predavanja jeste filozofija religije, koja uopšte ima istu svrhu kao ranija vrsta metafizičke nauke zvana prirodna teologija. Predmet religije, kao i predmet filozofije, jeste večna istina u samoj svojoj objektivnosti — Bog i ništa osim Boga, i izlaganje Boga.

Bog je početak svih stvari i kraj svih stvari. Kao što sve stvari proizlaze iz ove tačke, tako se sve u nju i vraćaju. On je središte koje sve stvari oživljava i nadahnjuje. Religija je oblast u kojoj su sve zagonetke sveta rešene, sve protivrečnosti dubokog mišljenja razotkrivene, i svi bolovi osećanja utišani — oblast večne istine, večnog počinka, večnog mira.

Hegelov početak jedno je od najliričnijih mesta u njegovim delima.

U religiji čovek sebe stavlja u odnos prema ovom središtu, u kome se svi njegovi drugi odnosi sabiraju; i time se uzdiže na najviši stupanj svesti i u oblast koja je slobodna od odnosa prema onome što je drugo od nje same — prema onome što je apsolutno samodovoljno. Svaki narod je ovu religioznu svest smatrao svojim pravim dostojanstvom, i nedeljom svog života. Sva briga i strah, sve plićine vremenitog života, iščezavaju u osećanju pobožnosti.

Religija i filozofija se podudaraju u jedno. Filozofija je, u stvari, i sama bogosluženje; ona je religija, jer se na isti način odriče subjektivnih predstava i mnjenja da bi se bavila Bogom. Filozofija je, dakle, teologija; a baviti se njome jeste, ili bi bar trebalo da bude, samo po sebi služba Bogu.

Ali doba se okrenulo protiv toga. S jedne strane, prosvetiteljstvo je ispraznilo religiju od njenog sadržaja, svodeći je na veru da postoji Bog, o kome se ništa dalje ne može znati. S druge strane, teologija osećanja — učenje Fridriha Šlajermahera i drugih — učinila je religiju stvari samo srca, i smatra da se Bog ne može saznati, nego samo osetiti. Teologija je tako došla do tačke gde o Bogu ništa ne zna. Filozofija, koju su nekada optuživali da potkopava religiju, sada je njen branilac: jer smatra da se Bog može saznati, i da je sadržaj hrišćanskih učenja — Trojstvo, ovaploćenje, pomirenje — istina.

U predgovoru koji je 1822. napisao za knjigu svog učenika H. F. V. Hinrihsa, Hegel se rugao Šlajermaherovom shvatanju da je religija „osećanje apsolutne zavisnosti“: kad bi to bilo tako, pisao je, pas bi bio najbolji hrišćanin. Ta primedba nije u predavanjima, ali pokazuje oštrinu njihovog spora.