Fantina (Prvi deo)

Godine 1815. monsinjor Šarl-Fransoa-Bjenveni Mirijel bio je biskup u Dinju, malom gradu na jugu Francuske. Bio je starac od sedamdeset pet godina. Kada je došao u Dinj, našao je da je biskupska palata ogromna, lepa kuća, dok je bolnica pored nje bila mala i prepuna bolesnika; zato je dao palatu bolnici, a sam se preselio u usku bolničku kuću. Davao je siromasima gotovo celu platu. Iz svog nekadašnjeg života zadržao je samo dve dragocene stvari: šest srebrnih tanjira i viljušaka i kutlaču za supu, i dva srebrna svećnjaka. Vrata mu nikada nisu bila zaključana. Gradska sirotinja zvala ga je „Monsinjor Bjenveni“ — „Gospodin Dobrodošli“.

Pre nego što dođe robijaš, Igo opširno prikazuje biskupa. Jednom je pešačio mnogo milja u planine da poseti jednog starca koga su svi u Dinju izbegavali: bivšeg člana revolucionarnog Konventa, koji je glasao na suđenju kralju Luju XVI, i koji je sada umirao sam. Biskup je došao da ga prekori; starac je branio Revoluciju, i govorio o siromasima, i o deci naroda koja su patila vekovima; a kada je završio, biskup je kleknuo i zatražio njegov blagoslov. Vratio se kući zamišljen, i blaži nego ikada.

Početkom oktobra 1815, oko sat pre zalaska sunca, jedan pešak ušao je u Dinj. Bio je srednjeg rasta, zdepast i snažan, u najboljim godinama, možda četrdeset šest ili četrdeset osam; kapa s kožnim štitnikom skrivala je deo njegovog preplanulog lica; nosio je žutu košulju, otvorenu na vratu, grube pantalone izlizane do beline na kolenima, staru sivu bluzu; nosio je ranac, i ogroman čvornovat štap; glava mu je bila obrijana, a brada duga. Otišao je u gostionicu i zatražio hranu i postelju; gostioničar, koji je bio u opštini, rekao je da nema mesta. Otišao je u jednu krčmu; izbacili su ga. Pokucao je na jednu kuću; zatvorili su vrata. Legao je u jednu pseću kućicu, a pas ga je isterao. Svi su znali šta piše u njegovom žutom pasošu: da je pušteni robijaš, i opasan čovek. Najzad mu je jedna dobra žena rekla: „Jeste li pokucali na ona vrata?“ — i pokazala na biskupovu kuću.

Pokucao je. „Uđite“, rekao je biskup.

Čovek je ušao, i odmah rekao, glasno: „Zovem se Žan Valžan. Robijaš sam. Proveo sam devetnaest godina na galiji. Pušten sam pre četiri dana. Evo mog pasoša — žutog, kao što vidite. Piše: ‚Žan Valžan, pušteni robijaš, izdržao devetnaest godina: pet godina zbog provalne krađe; četrnaest godina zato što je četiri puta pokušao da pobegne. Ovaj čovek je vrlo opasan.‘ Svi su me oterali. Hoćete li mi dati nešto da jedem, i pustiti me da spavam u vašoj štali?“

„Gospođo Magloar“, rekao je biskup, „stavićete čist par čaršava na krevet u alkovu.“ I rekao je svojoj domaćici da postavi još jedno mesto, i da stavi srebrne viljuške i svećnjake na sto. „Gospodine“, rekao je čoveku, „sedite i ogrejte se. Za trenutak ćemo večerati, a vaš krevet biće namešten dok budete jeli.“ Čovek nije mogao da veruje. „Vi me zovete gospodine?“ Biskup je rekao: „Ovo nije moja kuća; to je kuća Isusa Hrista. Ova vrata ne pitaju nijednog čoveka koji uđe da li ima ime, nego da li ima bol. Vi patite; gladni ste i žedni; dobrodošli ste.“

Žan Valžan je bio orezivač drveća u Faverolu, siromašni seljak, koji je izdržavao sestru udovicu i njenih sedmoro dece. Jedne zime, kada nije bilo ni posla ni hleba, razbio je jednom pekaru izlog i ukrao hleb. Poslat je na galiju na pet godina. Pokušavao je da pobegne, iznova i iznova, i svaki put mu je kazna produžavana. Ušao je, pre devetnaest godina, kao čovek koji jeca i drhti; izašao je otvrdnuo, pun mržnje prema društvu koje ga je smrvilo.

Noću se probudio. Pomislio je na srebro. Ustao je, uzeo srebrne tanjire iz ormana u biskupovoj sobi, dok je starac spavao s izrazom savršenog mira, i preskočio vrtni zid i pobegao.

Ujutru su ga žandarmi doveli natrag. Našli su srebro u njegovoj torbi. Biskup im je izašao u susret. „A! tu ste!“, rekao je Žanu Valžanu. „Drago mi je što vas vidim. Ali dao sam vam i svećnjake, koji su srebrni kao i ostalo, i za koje biste dobili dvesta franaka. Zašto ih niste uzeli zajedno s viljuškama i kašikama?“ Žandarmi su ga pustili. A biskup mu je, dajući mu svećnjake, rekao tihim glasom:

„Ne zaboravite, nikada ne zaboravite, da ste mi obećali da ćete ovo srebro upotrebiti da postanete pošten čovek. Žane Valžane, brate moj, vi više ne pripadate zlu, nego dobru. Vašu dušu otkupljujem od vas; izvlačim je iz crnih misli i iz duha propasti, i dajem je Bogu.“

Žan Valžan, koji se nije sećao da je išta obećao, stajao je nem. Izašao je iz grada kao da beži. Bio je potresen do dna; nije razumeo šta mu se dogodilo. Na jednoj pustoj ravnici, uveče, naišao je jedan mali Savojac, Mali Žerve, pevajući, bacajući uvis novčić od četrdeset sua; novčić se otkotrljao do nogu Žana Valžana, a on je stao nogom na njega, i nije hteo da ga vrati, a dečak je pobegao plačući. Onda je Žan Valžan pogledao dole u novčić, i shvatio šta je učinio, i potrčao za dečakom, vičući „Mali Žerve! Mali Žerve!“ — ali dečaka više nije bilo. I Žan Valžan je seo na jednu stenu i zaplakao, prvi put posle devetnaest godina. Plakao je kao žena, kao dete. A dok je plakao, u umu mu je rasla jedna svetlost, i video je svoj život, i svoju dušu, kakvi su bili. Te noći jedan kočijaš video je jednog čoveka kako kleči na ulici pred biskupovim vratima, u mraku, kao da se moli.

Fantina. Fantina je bila devojka iz naroda, radnica u Parizu, lepa, divnih zuba i zlatne kose; zaljubila se u jednog bogatog studenta, Feliksa Tolomjesa, koji se zabavljao s njom godinu dana a onda je ostavio, s jednim pismom, i jednim detetom, Kozetom. Otišla je kući u svoj rodni grad, Montrej-sir-Mer, da nađe posao; a usput, u Monfermeju, blizu Pariza, videla je dve devojčice kako se ljuljaju na ljuljašci ispred jedne gostionice, i njihovu majku kako ih posmatra; i zamolila je ženu da za novac čuva njenu kćer. Gostioničari su bili Tenardijeovi, podli, pohlepni, okrutni par; uzeli su dete, i otada su Fantini neprestano pisali za još novca — za odeću, za lekove, za bolesti koje nisu postojale; a Kozetu su oblačili u dronjke i napravili od nje svoju sluškinju, dok su se njihove sopstvene kćeri, Eponina i Azelma, igrale.

Bila su četiri mlada para, studenti i radnice, koji su jedne letnje nedelje zajedno otišli u prirodu, u Sen Klu, smejući se i jedući i vozeći se čamcem; a na kraju dana četiri mladića, predvođena Tolomjesom, ostavila su devojke u jednom restoranu s iznenađenjem: pismom. „Roditelji nas zovu natrag“, pisalo je, manje-više. „Idemo kući da budemo razumni. Ne tugujte. Zbogom.“ Ostale devojke su se smejale. Fantina se smejala s njima, a onda je otišla kući i plakala; jer ga je volela, i bila je trudna.

U Montrej-sir-Mer je nekoliko godina ranije stigao jedan stranac, jedne decembarske večeri, baš u trenutku kada je opštinska zgrada gorela, i spasao dvoje dece iz plamena; i zato ga niko nije tražio pasoš. Zvali su ga čiča Madlen. Izmislio je novi i jeftiniji način pravljenja crnih staklenih perli po kojima je grad bio poznat, i obogatio se, i učinio ceo grad imućnim; podigao je fabriku, škole, bolnicu; davao je posao svakome kome je bio potreban, pod jednim uslovom: muškarci moraju biti pošteni, a žene čestite. Izabran je za predsednika opštine, protiv svoje volje. Živeo je skromno, sam, i išao u šetnje po polju, i čitao; a na polici nad kaminom stajala su dva srebrna svećnjaka.

Samo ga je jedan čovek posmatrao sa sumnjom: Žaver, policijski inspektor — visok čovek, rođen u tamnici, sin jedne gatare čiji je muž bio na galiji, koji je postao policajac iz neke vrste besa prema staležu iz koga je potekao; čovek sa samo dva osećanja, poštovanjem prema vlasti i mržnjom prema pobuni; pošten, krut, nemilosrdan čovek. Mislio je da je Madlena već negde video. A jednog dana jednog starog kočijaša, čiču Foševlana, priklještila su njegova prevrnuta kola, koja su ga polako gnječila; niko nije mogao da ih podigne; a gospodin Madlen je, pred gomilom, legao pod kola i podigao ih na leđima. Žaver je, posmatrajući, tiho rekao: „Poznavao sam samo jednog čoveka koji je mogao da učini ono što ste vi upravo učinili. Bio je robijaš u Tulonu.“

Fantina je radila u fabrici gospodina Madlena. Ali žene tamo su saznale da ima dete a nema muža; jedna brbljivica je pisala u Monfermej i saznala; a nadzornica ju je otpustila, u ime predsednika opštine, bez njegovog znanja. Fantina je šila košulje za nekoliko sua; Tenardijeovi su pisali da je Kozeta bolesna i da su joj potrebni lekovi. Prodala je kosu. Pisali su da dete nema suknju za zimu; prodala je dva prednja zuba jednom putujućem zubaru. I najzad, kada joj ništa nije ostalo, postala je bludnica. „Da prodamo i ostalo“, rekla je.

Jedne zimske noći, na ulici, jedan mladi kicoš po imenu Bamataboa, da bi se zabavio, gurnuo joj je šaku snega niz leđa; ona je skočila na njega kao divlja zver. Žaver ju je uhapsio — šest meseci tamnice. Molila je; Kozeta će umreti. A gospodin Madlen, koji je pošao za gomilom, ušao je i naredio da je puste. Fantina mu je pljunula u lice: on je bio taj, mislila je, koji ju je dao otpustiti. Madlen je obrisao lice i rekao: „Inspektore Žaver, pustite ovu ženu na slobodu.“ A kada je shvatila, onesvestila se. Odveo ju je u svoju bolnicu; bila je bolesna od sušice; obećao joj je da će joj dovesti dete.

Onda je Žaver došao Madlenu i zatražio da bude otpušten. Prijavio ga je prefekturi u Parizu kao odbeglog robijaša Žana Valžana; a pogrešio je — jer je Žan Valžan bio uhapšen, pod drugim imenom, Šanmatje, u jednom drugom kraju zemlje; sutradan mu se sudi u Arasu za krađu jabuka, i biće poslat natrag na doživotnu galiju kao povratnik. „Bio sam bez poštovanja prema vama, gospodine“, rekao je Žaver, „i moram biti otpušten.“ Madlen je odbio.

Te noći Madlen — Žan Valžan — nije spavao. Bila je to oluja pod lobanjom. Ako bude ćutao, jedan nevin čovek, jedna jadna stara budala, otići će na galiju umesto njega; a on, Madlen, ostaće predsednik opštine, poštovan, bogat, čineći dobro celom gradu, stotinama radnika, Fantini i njenom detetu. Ako progovori, sam će se vratiti na galiju, i sve što je sagradio će se srušiti. Hodao je gore-dole; raspravljao sa sobom; spalio je staru odeću i štap koje je čuvao iz robijaških dana; video je svećnjake i umalo i njih bacio u vatru. A jedan glas u njemu govorio je: „Žane Valžane! Žane Valžane!“ U zoru je unajmio kola i odvezao se u Aras.

Stigao je u sudnicu noću, posle divlje vožnje, sa slomljenim točkom. Suđenje se završavalo. Trojica robijaša s galije zakleli su se da je Šanmatje Žan Valžan. Onda je predsednik opštine Montrej-sir-Mera ustao i rekao: „Gospodo porotnici, pustite optuženog na slobodu. Ja sam čovek koga tražite. Ja sam Žan Valžan.“ Niko nije hteo da mu veruje. Dokazao je to trojici robijaša, govoreći im stvari koje je samo Žan Valžan mogao znati. „Jasno vidite“, rekao je, „da sam ja Žan Valžan.“ Zatim je izašao iz sudnice, i niko ga nije zaustavio. „Ne želim više da ometam sud“, rekao je. „Odlazim, pošto nisam uhapšen. Imam mnogo posla. Državni tužilac zna ko sam; zna kuda idem; uhapsiće me kad bude hteo.“

Pogledao je optuženog — starog, glupog, zbunjenog nadničara, koji nije razumeo šta mu se događa i neprestano je pričao o svojim jabukama i o živici — i trojicu robijaša, Brevea, Šenildjea i Košpaja, koji su se kleli da je to Žan Valžan. Zatim je ustao. Da bi dokazao ko je, podsetio je Brevea na kockaste pletene tregere koje je nosio u Tulonu; Šenildjea na opekotinu na ramenu, gde je pokušao da izbriše svoj žig; Košpaja na plavi datum istetoviran na ruci, iskrcavanje cara u Kanu. Svaki od njih, zaprepašćen, priznao je.

Vratio se do Fantinine postelje. Umirala je; tražila je svoje dete. A Žaver je ušao, i zgrabio Žana Valžana za okovratnik. Fantina je to videla, i shvatila da je gospodin Madlen robijaš, i da Kozeta nikada neće doći; pridigla se, i pala natrag, mrtva. Žan Valžan joj je prišao, i nagnuo se nad nju, i šapnuo joj nešto na uvo, i sklopio joj oči.

Uhapšen je; iste noći pobegao je iz tamnice u Montrej-sir-Meru, otišao u svoju kuću, uzeo svećnjake, i nestao. Ponovo je uhvaćen nekoliko dana kasnije na putu za Pariz, i poslat natrag na doživotnu galiju. Grad Montrej-sir-Mer ponovo je pao u siromaštvo. A Fantina je sahranjena u zajedničkoj jami.