Pismo ocu

Kafka je ovo pismo napisao u novembru 1919, u jednom pansionu u Železenu, severno od Praga, pošto mu je otac zabranio veridbu s Julijom Vohrižek. Dao ga je majci da ga preda; ona mu ga je vratila, i otac ga nikada nije pročitao. Kafka ga je kasnije dao Mileni Jesenskoj da ga pročita. To je jedno jedino pismo, pisano rukom, zatim prekucano, dugo oko stotinu strana, bez podela; ovo prepričavanje ga sažima, u Kafkinom prvom licu, zadržavajući redosled njegove argumentacije. Naslovi su dodati. Prevod je nov; Kafkin nemački tekst na nekoliko mesta se izbliza prati, a drugde se sažima.

Zašto te se bojim. Najdraži oče, pitao si me nedavno zašto tvrdim da te se bojim. Kao i obično, nisam znao šta da ti odgovorim — delom upravo zbog tog straha, a delom zato što taj strah ima toliko korena da ni polovinu ne bih mogao da držim u glavi dok govorim. A ako ovde pokušam da ti odgovorim pismeno, biće to ipak vrlo nepotpuno, jer i u pisanju strah i njegove posledice stoje između nas, i jer veličina predmeta daleko prevazilazi moje pamćenje i moje razumevanje.

Ti si stvar uvek video jednostavno, bar u onome što si govorio meni i drugima. Činilo ti se ovako: ceo život si naporno radio, sve žrtvovao za decu, naročito za mene; i tako sam ja živeo kao gospodin, potpuno slobodan da učim šta god hoću, bez ikakvih briga za hranu — bez ikakvih briga uopšte; a ti zauzvrat nisi tražio zahvalnost, nego samo neki znak saosećanja. Umesto toga ja sam se od tebe uvek krio, u svojoj sobi, među knjigama, s ludim prijateljima i nastranim idejama; nikada nisam otvoreno razgovarao s tobom, nikada nisam išao s tobom u sinagogu, nikada te nisam posetio u Francenbadu, nikada se nisam zanimao za radnju; natovario sam ti fabriku a onda pobegao; podsticao sam sestru Otlu u njenoj tvrdoglavosti; i dok za tebe nisam ni prstom mrdnuo, za strance sam činio sve. Kad bi sažeo svoj sud o meni, izašlo bi ovo: da mi ne prebacuješ ništa pokvareno, nego hladnoću, otuđenost, nezahvalnost. A prebacivao si mi to kao da je moja krivica — kao da sam okretanjem jednog točka mogao sve da uredim drukčije — dok ti sam nisi bio nimalo kriv, osim možda što si bio previše dobar prema meni.

Taj način gledanja smatram ispravnim samo utoliko što i ja verujem da si ti potpuno nevin za naše otuđenje. Ali isto tako sam i ja potpuno nevin. Kad bih mogao da te navedem da to priznaš, onda bi — ne nov život, za to smo obojica suviše stari — ali neka vrsta mira bila moguća; ne kraj tvojih beskrajnih prekora, ali njihovo ublažavanje.

Šta smo bili. Uporedi nas dvojicu. Ja, da to kažem vrlo kratko, jedan Levi — iz majčine porodice — s izvesnom kafkinskom osnovom, ali onom koju ne pokreće kafkinska volja za životom, poslom i osvajanjem, nego jedna levijevska ostruga koja deluje skrivenije, plašljivije, u drugom pravcu, i često sasvim otkaže. Ti, s druge strane, pravi Kafka po snazi, zdravlju, apetitu, jačini glasa, rečitosti, samozadovoljstvu, nadmoćnosti nad svetom, izdržljivosti, prisebnosti, poznavanju ljudi, izvesnoj velikodušnosti — i sa svim manama i slabostima koje idu uz te vrline, u koje te gone tvoja narav a ponekad i tvoja plahovitost.

Bio sam plašljivo dete; ipak, bio sam svakako i tvrdoglav, kao što su deca; majka me je svakako razmazila; ali ne mogu da verujem da sam bio naročito težak za vaspitavanje; ne mogu da verujem da ljubazna reč, tiho uzimanje za ruku, prijateljski pogled ne bi iz mene izvukli sve što se htelo. Ti si, u suštini, dobar i mekog srca čovek; ali nema svako dete izdržljivost i neustrašivost da traži dok ne stigne do te dobrote. Ti umeš da postupaš s detetom samo onako kako si sam sazdan: snagom, bukom i plahovitošću.

Noć na pavlači. Iz najranijih godina sećam se neposredno samo jednog događaja. Možda ga se i ti sećaš. Jedne noći neprestano sam cmizdrio tražeći vodu — sigurno ne zato što sam bio žedan, nego verovatno delom da bih dosađivao, delom da bih se zabavio. Pošto nekoliko žestokih pretnji nije pomoglo, izvadio si me iz kreveta, izneo me na pavlač — dugi balkon koji se protezao duž dvorišta — i ostavio me da stojim tamo sam, neko vreme, u noćnoj košulji, pred zatvorenim vratima. Ne kažem da je to bilo pogrešno; možda zaista nije bilo drugog načina da se te noći dobije mir. Ali pominjem to kao tipično za tvoje metode vaspitanja i za njihovo dejstvo na mene. Posle toga sam svakako bio sasvim poslušan; ali to mi je unutra naškodilo. Još godinama posle mučila me je mučna predstava da će ogromni čovek, moj otac, poslednja instanca, doći gotovo bez ikakvog razloga i izvaditi me noću iz kreveta i izneti na pavlač — i da za njega ne značim baš ništa.

Div. Pritiskalo me je već i samo tvoje telesno prisustvo. Sećam se, na primer, kako smo se često zajedno svlačili u istoj kabini za kupanje. Ja mršav, slab, tanak; ti snažan, visok, širok. Već u kabini osećao sam se jadnim primerkom — i to ne samo pred tobom, nego pred celim svetom, jer si ti za mene bio mera svih stvari. A onda, kad smo izašli iz kabine pred ljude, ja držeći te za ruku, mali kostur, nesiguran, bos na daskama, uplašen od vode, bio sam u očajanju; a ti si ljubazno pokušavao da mi pokažeš kako se pliva, i to je bilo samo gore.