Merano (april–jun 1920)

U proleće 1920. Franc Kafka imao je trideset šest godina, bio je pravnik u Zavodu za osiguranje radnika od nesreća u Pragu, autor šačice kratkih knjiga koje je malo ko pročitao, i bio je bolestan. Tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917; bio je na bolovanju u Meranu, banjskom gradu u planinama Južnog Tirola, posle rata tek postalom italijanskim, živeo je u jednom pansionu, ležao na balkonu na suncu, jeo, gojio se po lekarskom nalogu, i pisao pisma. Bio je veren — treći put u životu — s jednom mladom ženom u Pragu, Julijom Vohrižek, kćerkom jednog obućara; i bojao se braka, kao što se bojao svakog braka.

Milena Jesenska imala je dvadeset tri godine: Čehinja, iz stare praške porodice, kći jednog profesora stomatologije, žestokog nacionaliste koji ju je jednom dao zatvoriti u duševnu bolnicu da bi je sprečio da se uda za jednog Jevrejina. Ipak se udala za njega: za Ernsta Polaka, pametnog, šarmantnog, nevernog bankarskog službenika i književnika, koji je zalazio u književne kafane Beča. Živeli su u Beču, siromašno; Milena je davala časove jezika, nosila prtljag na stanici za novac, pisala članke za praške novine o bečkom životu i modi. Bila je sjajna, darežljiva, nagla, nepromišljena, i vrlo nesrećna. Kafku je jednom, nakratko, srela u jednoj kafani u Pragu. Pročitala je njegovu priču „Ložač“, i prevela je na češki; i pisala mu je da traži dozvolu da je objavi.

Tako je počelo: poslom. Kafka je odgovorio učtivo, na nemačkom, iz Merana, i zamolio je da mu piše na češkom, koji je dobro čitao, jer je hteo da čuje njen sopstveni jezik. Pričao joj je o svojoj bolesti, o svom pansionu, o drugim gostima — jednom generalu, jednoj staroj dami; o vrućini; o italijanskom proleću. Za nekoliko nedelja pisma su se promenila. Dolazila su svakog dana, a zatim dvaput dnevno. Čekao ih je. Iznova ih je čitao. Opisivao joj je sebe, iznova i iznova, kao nedostojnog, slabog, prljavog, uplašenog; a ona nije htela u to da veruje.

Ispričao joj je svoju prošlost: svoje veridbe, dvaput s istom ženom, Feliče Bauer u Berlinu, obe raskinute; dugo pismo koje je prethodne godine napisao ocu, a koje majka nikada nije dala ocu, i koje će kasnije dati Mileni da pročita, stotinu strana optužbe i samooptužbe. Rekao joj je da je Jevrejin, i pitao je, u suštini, da li razume šta to za njega znači. Pričao joj je o svom strahu — strahu od svega, od braka, od tela, od same sreće. Rekao joj je da je on stvorenje iz šume, koje je izmililo iz svoje jazbine i videlo je kako stoji na otvorenom, na svetlosti; i da je za trenutak zaboravio šta je, i izašao k njoj; i da će se pre ili kasnije morati vratiti u tamu.

Zamolila ga je da dođe u Beč. Nalazio je svaki razlog da ne dođe: svoje zdravlje, svoju kancelariju, put, svoj strah. Onda je, krajem juna, na putu kući u Prag, otišao.