Prvi deo, I: Kopljanik

Lisjen Leven bio je izbačen s Politehničke škole zato što je, neumesno, otišao u šetnju na dan kada su svi učenici bili zatvoreni u kasarni: na dan jedne od onih pobuna iz juna 1832. ili aprila 1834. Sumnjičili su ga za republikanska uverenja.

Stendal ostavlja datum pobune neodređenim; obe su bile ustanci republikanaca protiv vlade Luja Filipa.

Bio je jedini sin gospodina Fransoa Levena, jednog od najbogatijih bankara Pariza — čoveka od šezdeset pet godina, duhovitog, ciničnog, sladokusca, koji je voleo dobre večere i operu, prezirao vladu kojoj je pozajmljivao novac, i obožavao sina zabavljenom, ironičnom nežnošću. Njegova majka, gospođa Leven, bila je blaga, pametna žena, čiji su salon posećivali duhoviti ljudi.

Lisjen je bio mlad, lep, bogat, dobar i besposlen; prezirao je besposlicu, i čeznuo da bude koristan, ne znajući kako. Imao je neodređen republikanski idealizam, i neodređen stid zbog očevog novca.

„Treba ti zanimanje“, rekao je otac. „Da li bi hteo da budeš potporučnik kopljanika?“ Lisjen je pristao — delom iz dosade, delom da sebi dokaže da je za nešto dobar. Otac mu je kupio čin, uniformu i konje; a Lisjen je napustio Pariz da se pridruži 27. kopljaničkom puku u garnizonu u Nansiju, u Loreni.

Stendal se ruga vojsci Julske monarhije: vojsci bez ratova, čiji je jedini zadatak da održava red protiv radnika.

Stigao je u Nansi, sivi, tupi, provincijski grad, kojim su vladali njegovo staro rojalističko plemstvo, koje je preziralo novi režim i njegove oficire, i njegovo građanstvo, koje je u duši bilo republikansko. Potpukovnik je bio kukavica i ulizica; oficiri su uhodili jedni druge. Lisjen je bio usamljen.

Prvog dana u gradu, jašući jednom ulicom na čelu jednog odeljenja, konj mu se okliznuo i zbacio ga, pred jednom kućom čiji su prozori imali zelene kapke. Dok se dizao, postiđen, opazio je na jednom prozoru mladu ženu veličanstvene plave kose, koja ga je gledala odozgo s prezrivim izrazom. Osećao se smešnim.

Ovaj pad pred zelenim kapcima početak je Lisjenove ljubavi.

Bila je to gospođa Batilda de Šastler, mlada udovica velikog bogatstva i iz najbolje legitimističke porodice u Nansiju, čiji je otac, markiz de Ponleve, bio jedan od najtvrdoglavijih među starim rojalistima. Važila je za hladnu, ponosnu i nedostupnu.

Društvo u Nansiju

Lisjen je, da bi je video, odlučio da uđe u rojalističko društvo Nansija, koje je zatvaralo vrata oficirima Luja Filipa. Našao je vodiča: doktora di Poarijea, pametnog, grubog, spletkaroškog lekara, politički mozak legitimističke stranke u gradu, koji je u ovom bogatom mladiću video mogućeg preobraćenika. Di Poarije ga je uveo u salone starog plemstva: porodicu Serpjer, s mnogo kćeri, među njima visokom, dobrom, neuglednom Teodelindom, koja je postala Lisjenova prijateljica; živahnu i koketnu gospođu d’Okenkur; i druge. Lisjen, koji je prezirao njihova mišljenja, naučio je da bude prijatan, da razgovara sa starim damama, da bude pomalo licemeran. Čak je išao i u crkvu.

Stendalov portret provincijskih legitimista — njihovih predrasuda, njihove dosade, njihovih spletki — jedna je od velikih satira ovog romana.