Prvi čin: Proročanstvo · Magbet

Grmljavina i munje na pustoj vresištini. Tri veštice sastaju se u oluji.

„Kad ćemo se nas tri opet sresti, u grmljavini, munji ili kiši?“ „Kad se smiri metež boja, kad se bitka izgubi i dobije.“ „To će biti pre zalaska sunca.“ „Gde je mesto?“ „Na vresištini.“ „Da se tamo sretnemo s Magbetom.“ I nestaju, pevajući: „Lepo je ružno, a ružno je lepo: lebdite kroz maglu i prljav vazduh.“

Škotska je bila u ratu. Pobunjenici pod Makdonvaldom digli su se protiv starog, blagog kralja Dankana, a s njima je upao i kralj Norveške, uz pomoć jednog izdajnika, tana od Kodora. Jedan krvavi kapetan došao je s bojišta u kraljev logor i ispričao kako je dan spasen: hrabrim Magbetom, tanom od Glamisa, kraljevim rođakom, koji je mačem prokrčio put kroz neprijatelja, „kao miljenik hrabrosti“, dok se nije suočio s pobunjenikom, i „rasporio ga od pupka do čeljusti, i nataknuo mu glavu na naše bedeme“; i Magbetovim drugom vojskovođom, Bankom. Norvežani su ponovo napali, i ponovo su ih Magbet i Banko potukli. Izdajnik Kodor je uhvaćen. Dankan je naredio da se pogubi, i dao njegovu titulu Magbetu: „Što je on izgubio, plemeniti Magbet je dobio.“

Na vresištini su Magbet i Banko, jašući iz bitke, sreli tri veštice. „Tako ružan i lep dan nisam video“, rekao je Magbet. Bila su to čudna stvorenja, usahla i divlja, koja nisu ličila na stanovnike zemlje, a ipak su bila na njoj. Pozdravile su ga:

„Zdravo, Magbete! Zdravo tebi, tane od Glamisa!“ „Zdravo, Magbete! Zdravo tebi, tane od Kodora!“ „Zdravo, Magbete, koji ćeš jednom biti kralj!“

Magbet se trgao, kao da se uplašio. Banko ih je pitao šta imaju za njega. „Manji od Magbeta, a veći.“ „Ne tako srećan, a ipak mnogo srećniji.“ „Rađaćeš kraljeve, iako nećeš biti kralj.“ Magbet je vikao za njima da kažu još — kako može biti tan od Kodora, kad je Kodor živ? — ali one su nestale u vazduhu, kao mehurovi.

A onda su dojahala dva plemića, Ros i Angus, s kraljevom zahvalnošću — i rekli Magbetu da je sada tan od Kodora.

„Glamis, i tan od Kodora“, rekao je Magbet sebi: „najveće je tek pred nama.“ Banko ga je upozorio: „Često, da bi nas namamila na našu štetu, oruđa tame govore nam istine, osvajaju nas poštenim sitnicama, da bi nas izdala u najdubljim posledicama.“ Ali Magbet je bio izgubljen u mislima. Veštice su dvaput rekle istinu; a treće — presto — dizalo se pred njim; a s njim, već, i misao o ubistvu, „čija mi užasna slika diže kosu na glavi, i tera moje mirno srce da mi lupa o rebra“. „Sadašnji strahovi manji su od užasnih zamisli.“ Zatim se povukao: „Ako sudbina hoće da budem kralj, pa, sudbina me može i krunisati, a da se ja ne mešam.“

U palati u Foresu Dankan je s ljubavlju i zahvalnošću primio svoje vojskovođe — a zatim je svog starijeg sina, Malkolma, proglasio princom od Kamberlenda: naslednikom prestola. Magbet je, za sebe, video u tome stepenik o koji mora da se spotakne ili da ga preskoči: „Zvezde, sakrijte svoje vatre; ne dajte svetlosti da vidi moje crne i duboke želje.“ A kralj je objavio da će počastiti Magbeta tako što će prenoćiti u njegovom zamku u Invernesu.

U Invernesu je ledi Magbet čitala pismo od muža u kome joj priča o vešticama i njihovom proročanstvu. Poznavala ga je; bojala se njegove prirode: „Suviše je puna mleka ljudske dobrote da bi krenula najkraćim putem. Hteo bi da budeš velik, nisi bez častoljublja, ali bez zloće koja bi trebalo da ga prati.“ Sipaće mu svoj duh u uvo.

Došao je glasnik: kralj će biti tu te noći. Prizvala je mračne sile da je očvrsnu:

„I sam gavran je promukao, što grakće o kobnom ulasku Dankana pod moje bedeme. Dođite, vi duhovi koji služite smrtonosnim mislima, oduzmite mi ovde moj pol, i ispunite me od temena do pete do vrha najsurovijom okrutnošću! Zgusnite mi krv... Dođi, gusta noći, i ogrni se najmračnijim dimom pakla, da moj oštri nož ne vidi ranu koju pravi, niti nebo da proviri kroz pokrivač tame da vikne ’Stani, stani!‘“

Magbet je došao kući. „Najdraža ljubavi moja, Dankan dolazi ovamo noćas.“ „A kad odlazi?“ „Sutra, kako namerava.“ „O, nikad sunce neće videti to sutra!... Izgledaj kao nevini cvet, ali budi zmija pod njim.“ Sve ostalo neka prepusti njoj.

Dankan je stigao u večernjoj svetlosti, i hvalio zamak: „Ovaj zamak ima prijatan položaj; vazduh se hitro i slatko preporučuje našim blagim čulima.“ Ledi Magbet ga je dočekala sa savršenom ljupkošću.

Za vreme gozbe Magbet se iskrao i borio se sam sa sobom.

„Kad bi bilo gotovo kad se učini, onda bi bilo dobro da se učini brzo.“ Kad bi samo delo moglo sve da okonča — ali ima suda i u ovom životu; otrovana čaša vraća se trovaču na sopstvene usne. A Dankan je ovde pod dvostrukim poverenjem: kao njegov rođak i kralj, i kao njegov gost, pred čijim bi domaćin trebalo da zatvori vrata ubici, a ne da sam nosi nož. A kralj je bio tako dobar, tako krotak, tako čist u svojoj visokoj službi, da će njegove vrline „braniti kao anđeli, jezika kao trube, protiv dubokog prokletstva njegovog uklanjanja; a sažaljenje, kao golo novorođenče koje jaše na vihoru... razduvaće užasno delo u svako oko, tako da će suze potopiti vetar. Nemam mamuzu da obodem bokove svoje namere, osim samo častoljublja što skače, koje preskoči samo sebe i padne s druge strane.“

Žena je došla da ga potraži. „Nećemo ići dalje u ovom poslu“, rekao joj je. „Odnedavno me je počastio.“

Okomila se na njega s prezirom. Je li bila pijana nada u koju se obukao? Boji li se da bude isti u delu kakav je u želji — „puštajući da ’ne usuđujem se‘ čeka na ’hteo bih‘, kao jadna mačka iz poslovice?“ „Molim te, mir. Usuđujem se da učinim sve što priliči čoveku; ko se usuđuje na više, nije čovek.“ „Kakva je zver onda bila ta što te je navela da mi otkriješ ovaj poduhvat? Kad si se usuđivao da ga učiniš, tad si bio čovek.“ Ona se zaklela, rekla je, i pre bi učinila najneprirodniju stvar koju majka može da učini sopstvenom detetu nego što bi prekršila zakletvu kao što se on zakleo na ovo.

Reči ledi Magbet ovde, o odojčetu na njenim grudima, među najnasilnijim su kod Šekspira; ovde su sažete, a ne navedene.

„A ako ne uspemo?“ „Mi ne uspemo! Samo zategni svoju hrabrost do kraja, i uspećemo.“ Imala je plan: opiće Dankanova dva pratioca vinom, tako da spavaju kao svinje; zatim će njih dvoje ubiti usnulog kralja, umrljati sluge njegovom krvlju i položiti im bodeže pored njih, tako da zločin padne na njih.

„Rađaj samo mušku decu“, rekao je Magbet, „jer tvoja neustrašiva građa ne bi trebalo da stvara ništa osim muškaraca.“ Bio je rešen. „Lažno lice mora da sakrije ono što lažno srce zna.“