Šarl (Prvi deo, glave 1–5)

PRVI DEO

Bili smo u dvorani za učenje kada je ušao direktor, a za njim jedan novi učenik u običnom odelu i jedan školski poslužitelj koji je nosio veliku klupu. Oni koji su spavali probudili su se, i svi su ustali kao da su zatečeni na poslu.

Direktor nam je dao znak da sednemo; zatim se, okrenuvši se nadzorniku dvorane, obratio: „Gospodine Rože“, rekao je tiho, „evo jednog učenika koga vam poveravam. Ulazi u peti razred. Ako mu rad i vladanje budu zadovoljavajući, prelaziće u starije razrede, kako mu godine nalažu.“

Novajlija, koji je stajao u uglu iza vrata tako da se jedva mogao videti, bio je seoski momak od nekih petnaest godina, i viši od svih nas. Kosa mu je bila podšišana ravno preko čela, kao kod seoskog crkvenog pevača; izgledao je razborito i vrlo nelagodno. Njegov zeleni čojani kaput s crnim dugmetima mora da ga je stezao ispod pazuha, i otkrivao je, na otvoru rukava, crvene zglavke naviknute da budu goli.

Kapu je držao na kolenima za vreme molitve. Bila je to jedna od onih složenih pokrivala za glavu u kojima se nalaze elementi medveđe šubare, kopljaničke kape, polucilindra, kape od vidrinog krzna i pamučne noćne kape; jedna od onih jadnih stvari, ukratko, čija nema ružnoća ima dubine izraza kao lice nekog slaboumnika. Bila je jajasta, ukrućena kitovom kosti, i počinjala je s tri okrugle kobasice; zatim su se, odvojeni crvenom trakom, smenjivali rombovi od somota i zečjeg krzna; zatim je dolazila neka vrsta vreće, koja se završavala kartonskim mnogouglom prekrivenim zamršenim gajtanom, s koga je, na kraju dugačke, suviše tanke uzice, visio mali krstić od zlatne niti, kao kićanka. Bila je nova; štitnik joj se sjajio.

„Ustanite“, rekao je nadzornik.

Ustao je; kapa mu je pala. Ceo razred je počeo da se smeje.

Nadzornik ga je pitao kako se zove. Novajlija je mucavim glasom izgovorio neko nerazumljivo ime.

„Ponovo!“

Čulo se isto mucanje slogova, ugušeno urlanjem razreda.

„Glasnije!“, viknuo je nadzornik. „Glasnije!“

Tada je novajlija, odlučivši se na krajnji korak, otvorio preterano velika usta i iz sveg glasa, kao da nekoga doziva, viknuo ovu reč: Šarbovari.

Nastala je graja. Dobio je za kaznu da prepiše pet stotina redova „Ridiculus sum“, i poslat je da sedne na magareću klupu, u podnožju nadzornikove katedre.

Zvao se Šarl Bovari. Njegov otac, bivši pomoćnik vojnog hirurga, kompromitovan oko 1812. u nekom skandalu s regrutacijom, lep čovek, hvalisavac, koji je zveckao mamuzama, oženio se zbog miraza kćerkom jednog trgovca čarapama, i živeo od njenog novca, pio, jurio sluškinje, i propao u zemljoradnji. Njegova majka je u početku volela muža s hiljadu ropskih usluga, koje su ga samo još više udaljile; zatim je svu svoju osujećenu ambiciju okrenula detetu. Htela je da bude lekar.

Šarl je studirao medicinu u Ruanu. Predavanja su mu bila nedostižna; slušao je ne razumevajući; učio je lekcije napamet, kao konj koji okreće vodenicu, ne znajući šta melje. Otkrio je krčmu i domine, i pao na ispitu. Drugi put je, uz majčinu pomoć, prošao, i nastanio se kao zdravstveni službenik, ne kao pravi lekar, u Tostu. Majka mu je našla ženu: udovicu jednog sudskog izvršitelja iz Dijepa, od četrdeset pet godina, s hiljadu dvesta franaka godišnje. Iako je bila ružna, suva kao štap, i imala bubuljica koliko prolećni pupoljak, gospođa Dibik nije oskudevala u proscima. Bila je ljubomorna; prisluškivala je iza pregrade žene koje su dolazile da ga pitaju za savet; otvarala mu je pisma; morala je da dobija čokoladu svakog jutra, i beskrajno se žalila na nerve, na grudi, na raspoloženja.

Jedne noći došao je glasnik na konju: jedan zakupac po imenu Ruo, u Bertou, slomio je nogu. Šarl je odjahao pre zore. Na imanju, jedna mlada žena u plavoj merino haljini s tri volana došla je na vrata da ga dočeka: gospođica Ema, zakupčeva kći.

Bio je to običan prelom, bez komplikacija. Dok ga je Šarl udlagivao, gospođica Ema je šila jastučiće, bodući se u prste, koje je zatim stavljala u usta da ih siše. Šarl se iznenadio belinom njenih noktiju. Bili su sjajni, nežni na vrhovima, čistiji od dijepske slonovače, i podsečeni u obliku badema. Ipak, ruka joj nije bila lepa, možda nedovoljno bela, i malo suva na zglobovima; bila je i suviše dugačka, bez mekih zaobljenja na obrisima. Ono što je u njoj bilo lepo bile su oči: iako su bile smeđe, izgledale su crne zbog trepavica, a njen pogled dolazio vam je otvoreno, s bezazlenom smelošću.

Vraćao se u Berto češće nego što je noga zahtevala. Udovica izvršitelja je to primetila, i naterala ga da se zakune na molitvenik da tamo više nikada neće ići. Onda je, tog proleća, jedan beležnik u Enguvilu, koji je držao njen novac, pobegao sa svim novcem iz svoje kancelarije; ispostavilo se da je njeno bogatstvo daleko manje nego što je tvrdila. Bilo je scena. Nedelju dana kasnije, dok je u dvorištu kačila rublje, iskašljala je krv, a sutradan, dok je Šarl bio okrenut leđima i navlačio zavesu, rekla je: „Ah, Bože moj!“, uzdahnula, i onesvestila se. Bila je mrtva. Kako iznenađujuće!

Stari Ruo, koji je bio udovac, i kome kći nije bila od velike koristi na imanju, pošto je bila vaspitana u manastiru, dobro je video šta mladi lekar hoće. Kada je Šarl promucao svoju molbu, starac je otišao da razgovara s kćerkom, i pristao da njen odgovor javi tako što će odgurnuti kapak na prozoru do zida. Šarl je dugo čekao kod živice, sa satom u ruci. Iznenada se začuo udarac o zid; kapak je bio odgurnut; reza mu je još podrhtavala.

Svadba je bila u Bertou, sledećeg proleća. Gosti su od ranog jutra stizali u kolima svake vrste, i za stolom ih je bilo četrdeset troje. Jeli su šesnaest sati. Jedan poslastičar iz Ivtoa napravio je svadbenu tortu koja je bila senzacija dana: kartonski hram, kula od savojskog biskvita, a na vrhu zelena livada s jezerima od slatka i čamcima od orahovih ljuski, gde se jedan mali Amor ljuljao na čokoladnoj ljuljašci.

Ema bi volela da se venča u ponoć, uz baklje; ali stari Ruo nije hteo ni da čuje.

U Tostu je dobro vodila njegovu malu kuću. Bolesnicima je slala račune u lepo sročenim pismima koja nisu ličila na račune. Nedeljom, kada bi imali nekog suseda na ručku, nalazila je načina da otmeno posluži jelo, igrala se rasporedom šljiva na lišću vinove loze, i služila slatko istreseno iz tegli na tanjir. Šarl je bio srećan, i ni na šta nije mislio. Obrok udvoje, šetnja uveče po drumu, pokret njene ruke po kosi, prizor njenog slamnog šešira okačenog o prozorsku kvaku: to je sada bila njegova sreća. Ujutru, u krevetu, gledao je kako sunčeva svetlost prolazi kroz paperje njenih bledih obraza, i njene oči, koje su izgledale veće, naročito kada bi ih pri buđenju nekoliko puta otvorila. Zatim je odjahao svojim bolesnicima, srca punog radosti noći, mirnog duha, zadovoljnog tela, prežvakujući svoju sreću kao oni koji, posle ručka, još osećaju ukus tartufa koje vare.

Pre udaje, verovala je da je zaljubljena. Ali sreća koja je trebalo da proistekne iz te ljubavi nije došla, i pomislila je da se sigurno prevarila. I Ema je pokušavala da otkrije šta se tačno u životu podrazumeva pod rečima blaženstvo, strast i zanos, koje su joj u knjigama izgledale tako lepe.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Bal)