Prvi tom (glave 1–18)

Pre tridesetak godina gospođica Marija Vord, iz Hantingdona, sa samo sedam hiljada funti, imala je sreću da očara ser Tomasa Bertrama, iz Mensfild Parka, u grofoviji Nortempton, i da time bude uzdignuta do ranga baronetove supruge, sa svim udobnostima i važnošću lepe kuće i velikog prihoda. Ceo Hantingdon je uzvikivao zbog veličine te prilike.

Imala je dve sestre kojima je njeno uzdizanje trebalo da koristi. Gospođica Vord, najstarija, udala se za prečasnog gospodina Norisa, prijatelja ser Tomasa, koji mu je dao mensfildsku parohiju. Gospođica Frensis, najmlađa, udala se, kako se obično kaže, porodici u inat: za poručnika mornaričke pešadije, bez obrazovanja, imetka ili veza, koji je bio nesposoban za aktivnu službu i odan piću, i s kojim je živela u Portsmutu u maloj kući, s velikom i stalno rastućom porodicom.

Posle jedanaest godina, gospođa Prajs, s osmoro dece i devetim na putu, pisala je sestri za pomoć. A gospođa Noris, koja je volela da upravlja i da izgleda velikodušno bez ikakvog troška za sebe, predložila je da Bertramovi uzmu najstariju devojčicu, Feni, sada devetogodišnju, i da je odgaje u Mensfildu. Ser Tomas je oklevao: tu su bili njegovi sinovi — rođaci zaljubljeni, i tako dalje. „Dragi moj ser Tomase“, uzviknula je gospođa Noris, „odgajite je s njima od sada, i pretpostavite da ima čak i lepotu anđela, i nikada neće biti ni jednom ni drugom ništa više od sestre.“ Ser Tomas je pristao. Gospođa Noris, koja je izgledalo da nudi da sama uzme dete, dala je jasno do znanja da ga nikako ne bi mogla imati.

Feni Prajs stigla je u Mensfild, posle dugog putovanja, mala za svoje godine, bez rumenila u licu, ili ikakve druge upadljive lepote; neobično plašljiva i stidljiva, i povlačila se od pažnje. Kuća, velike sobe, strogi ser Tomas, lenja ledi Bertram na sofi sa svojim mopsom, dve lepe rođake Marija i Džulija, koje su je gledale s loše prikrivenim prezirom — sve ju je plašilo. Svake noći je plakala dok ne bi zaspala.

Njen rođak Edmund, šesnaestogodišnjak, našao ju je jednog jutra kako plače na stepenicama ka tavanu. Seo je pored nje, i saznao da joj nedostaje kuća, i pre svega brat Vilijam, godinu dana stariji od nje, njen stalni drug i prijatelj kod kuće, koji je odlazio na more. Edmund joj je doneo papir, izvukao joj linije, i pomogao joj da piše Vilijamu, i sam je platio poštarinu. Od tog dana ga je volela. Razgovarao je s njom, hrabrio je, preporučivao joj knjige, i postao njen vodič i zaštitnik.

Njene rođake Marija i Džulija smatrale su je neverovatno glupom. „Draga mama, samo zamisli, moja rođaka ne ume da složi kartu Evrope — ili moja rođaka ne zna glavne reke u Rusiji — ili nikad nije čula za Malu Aziju — ili ne zna razliku između vodenih boja i pastela!“ Gospođa Noris ih je učila da nije ni najmanje potrebno da Feni bude isto toliko obrazovana kao one; naprotiv, mnogo je poželjnije da postoji razlika. Odrasle su, lepe, pametne i obožavane, i potpuno lišene ređih vrednosti samospoznaje, velikodušnosti i skromnosti.

Godine su prolazile. Feni je odrastala u Mensfildu, ni sasvim kći ni sasvim sluškinja: trčala je po poslovima ledi Bertram, koja nikada nije bila ljuta i nikada zainteresovana; radila je ručne radove za nju; gospođa Noris ju je grdila, upravljala njome i podsećala je na njenu zavisnost, jer joj nikada nije mogla oprostiti što je u Mensfildu, niti zaboraviti da je to bila njena sopstvena ideja. Gospođa Noris je posle muževljeve smrti živela u Beloj kući u selu, i uvek je bila u Parku, štedela, smišljala, naređivala slugama, i odnosila šta god je mogla da nađe. Fenine utehe bile su Edmund, njene knjige i Vilijamova pisma. Kada je uginuo stari sivi poni koga je jahala radi zdravlja, niko nije pomislio da ga zameni, dok Edmund nije zamenio jednog od svoja tri konja za kobilu koju je žena mogla da jaše, i dao je Feni na upotrebu; a ona ga je volela više nego ikada, ljubavlju koja je bila zahvalnost, i poštovanje, i nešto čemu se još nije usuđivala da da ime.

Gospodin Noris je umro; parohija je data nekom doktoru Grantu, sladokuscu, jer je najstariji sin, Tom, rasipan mladić, napravio dugove koji su morali da se plate prodajom sledećeg prava imenovanja — koje je ser Tomas bio namenio Edmundu, koji je trebalo da bude sveštenik. Ser Tomas je, pošto mu je zapadnoindijsko imanje loše išlo, otplovio na Antigvu da se sam pobrine o njemu, poveo Toma sa sobom, i nije ga bilo dve godine. Njegove kćeri su odahnule što ga nema; Feni je osećala da bi trebalo da joj bude žao, i stidela se što ne može.

Marija se, s dvadeset jednom godinom, verila s gospodinom Rašvortom, teškim mladićem vrlo velikog imetka i vrlo malo pameti, vlasnikom Saterton korta, stare elizabetanske kuće deset milja dalje. „Da ovaj čovek nema dvanaest hiljada godišnje“, rekao je Edmund, „bio bi vrlo glup momak.“

Zatim su došli Kraufordovi. Polubrat i polusestra gospođe Grant, Henri i Meri Krauford, mladi, bogati, pomodni, iz Londona, došli su da odsednu u parohijskoj kući. Meri je bila izvanredno lepa, živahna i pametna; Henri, iako nije bio lep, imao je toliko izraza, takve zube, i bio je tako dobro građen, da su ga sestre ubrzo smatrale najprijatnijim mladićem koga su ikada poznavale. Marija je bila verena, i zato je, zaključile su, s njim bilo bezbedno flertovati; Džulija je mislila da je on njen. Henri se igrao s obe.

Meri Krauford je bila sva duh. Pričala je o londonskom društvu, o svom stricu admiralu, u čijoj je kući videla dovoljno admirala: „Kontra i vice videla sam dosta. Samo me, preklinjem vas, ne sumnjičite za igru reči.“ Edmund je bio zgranut, i očaran. Smatrao ju je ljupkom. Pozajmio joj je Feninog konja — mirnu staru kobilu koju je našao radi Fenina zdravlja — i Meri ju je jahala dan za danom, a Feni je pešačila, i ostajala kod kuće, i bila zaboravljena, i dobila glavobolju sekući ruže na suncu za tetke.

Donela je svoju harfu iz Londona, i imala je mnogo muke da je dopreme iz Nortemptona, jer usred košenja sena nijedan zakupac nije hteo da iznajmi kola za nju — što ju je zapanjilo, jer se u Londonu sve moglo dobiti za novac. Svirala je na prozoru parohijske kuće, s vratima otvorenim na travnjak, okružena žbunjem u bogatom letnjem lišću; a mlada žena, lepa, živahna, s harfom isto tako otmenom kao ona sama, obe postavljene blizu prozora koji seže do poda, bila je dovoljna da osvoji srce svakog muškarca. Edmund je svakog jutra odlazio u parohijsku kuću da je sluša kako svira.

Bila je otvorena o svemu, naročito o novcu. Nameravala je da se dobro uda, i to je i govorila. Dopadao joj se Tom, najstariji sin, dok nije otkrila da joj se Edmund dopada više, i nije mogla da razume zašto bi čovek njegovih darova izabrao da bude običan sveštenik, s malim prihodom i bez ikakvog posla osim da propoveda jednom nedeljno i da dobro ruča. Smejala se ideji da sveštenik čini dobro: „Sveštenik nema šta da radi nego da bude neuredan i sebičan — da čita novine, da gleda kakvo je vreme, i da se svađa sa ženom. Njegov pomoćnik obavlja sav posao, a posao njegovog sopstvenog života jeste da ruča.“ Mislila je na doktora Granta. A Edmund, koga je to trebalo da upozori, mislio je samo kako je tužno što je odrasla među tako svetovnim ljudima, i da ništa od toga ne misli ozbiljno.

Jedno društvo je otišlo u Saterton, da bi gospodin Rašvort mogao da zatraži njihov savet o uređenju svog poseda — jedan pomodni gospodin, gospodin Repton, uređivao je svačije. Videli su kuću: sobu za sobom, sve visoke, mnoge velike, i obilno nameštene po ukusu od pre pedeset godina; i kapelu, prostu prostranu duguljastu sobu uređenu u svrhu pobožnosti, s mahagonijem i jastucima od grimiznog somota. Feni je bila razočarana: zamišljala je zastave i lukove. Molitve se tamo više nisu čitale; porodična molitva bila je napuštena. Meri Krauford je rekla da joj je drago, i smejala se sveštenicima — a zatim saznala, na svoju zbunjenost, da će se Edmund rukopoložiti. „Sveštenik nije ništa“, rekla je. Edmund je ozbiljno odgovorio da se sveštenik stara o svemu što je za čovečanstvo od prvorazredne važnosti, posmatrano pojedinačno ili zajedno, vremenski i večno.

Na putu tamo došlo je do svađe oko toga ko će sedeti na kočijaškom sedištu pored Henrija Krauforda, koji je vozio; odlučila je gospođa Grant, i Džulija je dobila to mesto i bila vesela celim putem, dok je Marija sedela unutra s gospođom Noris i gledala kako se Henri okreće i smeje s njenom sestrom, i bila nesrećna. Na povratku je tamo sedela Marija. Feni je posmatrala predeo, i žive ograde, i tla, i bila srećna u svojim mislima, i sve je primećivala.

Na posedu je bila jedna divljina, zasađena šuma, a iza nje park, odvojen gvozdenom kapijom i šančem. Feni, umorna, ostala je na klupi dok su Edmund i Meri išli dalje — „na nekoliko minuta“ — i nije ih bilo sat vremena. Marija, Henri i gospodin Rašvort došli su do kapije i našli je zaključanu. Gospodin Rašvort se vratio u kuću po ključ. Marija je, nestrpljiva, rekla da se zbog kapije oseća sputano: „Ne mogu da izađem, kao što reče čvorak.“ Henri je rekao da bi mogla da se provuče pored ivice kapije, uz njegovu pomoć, ako zaista želi da bude slobodnija; i tako su učinili, i nestali u parku, a Feni je protestovala da će se povrediti o šiljke, pocepaće haljinu, biće u opasnosti da sklizne u šanac. Gospodin Rašvort se vratio s ključem i našao da ih nema, i bio je vrlo ljut, i pošao za njima. Džulija je došla i popela se preko ograde za njima. Feni je ostala sama sa svojim mislima. Na povratku je Marija ćutala, Džulija je bila besna, a gospođa Noris je od domaćice izmamila jedan krem-sir, nekoliko fazanovih jaja i jednu biljku vresa.

U jesen se Tom vratio kući pre oca, dovodeći prijatelja, uvaženog Džona Jejtsa, koji je upravo došao iz jedne velike kuće gde su bile napuštene privatne pozorišne predstave; i zarazio je mlade ljude idejom da izvedu jedan komad. Tom je bio pun žara; Marija i Džulija su bile pune žara; Henri Krauford je izjavio da može da preuzme svaki lik koji je ikada napisan. Samo se Edmund protivio — ser Tomas, u inostranstvu i u opasnosti, to nikada ne bi odobrio; Marijin položaj, verene, činio je to neprikladnim — a Feni se ćutke slagala s njim.

Izabrani komad bio je „Zakletve ljubavnika“, nemačka drama, prerađena na engleski, o zavedenoj ženi, njenom vanbračnom sinu i plemiću koji joj je naneo nepravdu, s jednom slobodnom mladom damom koja sama prosi jednog sveštenika. Marija je uzela Agatu, palu majku, da bi mogla da igra prizore zagrljaja s Henrijem Kraufordom kao Frederikom, njenim sinom. Džulija, zaobiđena, odbila je da uopšte igra. Gospodin Rašvort je dobio ulogu grofa Kasela, i četrdeset dve replike. Meri Krauford je trebalo da igra Ameliju — mladu damu koja se udvara svešteniku Anhaltu — a nije bilo nikoga da igra Anhalta.

Feni je pročitala komad i bila zapanjena da se o njemu moglo i pomisliti za privatno pozorište. Položaj jedne junakinje i jezik druge činili su joj se tako potpuno neprikladnim da ih u kući izvodi ijedna skromna žena. Hteli su da uzme malu ulogu, seljakovu ženu; Tom je navaljivao, Marija je navaljivala, a gospođa Noris ju je napala pred svima: „Smatraću je vrlo tvrdoglavom, nezahvalnom devojkom ako ne učini ono što njena tetka i rođake žele — zaista vrlo nezahvalnom, s obzirom na to ko je i šta je.“ Feni je, gotovo plačući, odbila. „Ne, zaista, ne mogu da glumim.“ Meri Krauford je, da joj se oda priznanje, prišla, sela pored nje i utešila je.

Edmund je, na Feninu tugu, popustio. Radije nego da dozvoli da dovedu nekog mladića sa strane da igra ljubavne prizore s gospođicom Krauford, sam će igrati Anhalta. Došao je u Feninu malu sobu — staru učionicu, Istočnu sobu, koja je sada bila njena, hladna i bez vatre, gde je držala svoje biljke i svoje knjige i svoje prozirne slike i crtež broda koji joj je Vilijam poslao sa Sredozemlja — da se objasni, i nadao se da će razumeti. Nije se prepirala. Ali nije mogla da misli dobro o tome; a pošto je otišao, nije mogla da čita.

Zatim su i Meri i Edmund došli Feni, odvojeno, svako je moleći da ih sasluša kako uvežbavaju svoj veliki zajednički ljubavni prizor, i ona je sedela kao publika, što je bilo vrlo teško. Bila je korisna svima: preslišavala ih je u ulogama, pomagala oko kostima, šaptala, slušala pritužbe. Marija i Henri su svoje prizore zagrljaja uvežbavali mnogo češće nego što je bilo potrebno; gospodin Rašvort se durio; Džulija je posmatrala s ljubomorom; gospođa Noris je čuvala materijal od zelenog čoje za zavesu za sebe. Feni je sve to videla.

Gospodin Rašvort, koji nikada nije mogao da nauči svoje četrdeset dve replike, dolazio je Feni da ga preslišava, i mucao kroz njih iznova i iznova, i žalio se da je gospodin Krauford vrlo čudan čovek da bi mu se toliko divili — „što se mene tiče, ne vidim ništa u njemu“ — a Feni ga je, iz sažaljenja, preslišavala i ništa nije govorila. Gospodin Jejts je deklamovao. Tom se smejao svima. Kuća je bila puna stolara, sala za bilijar pretvorena je u pozorište, a ser Tomasova sopstvena soba upotrebljena je za glumačku sobu, njegova polica za knjige pomerena da bi se napravila vrata.

Uveče prve potpune probe, kada je Feni, najzad nagovorena, pristala da čita ulogu seljakove žene jer je glumica bila bolesna, vrata sobe su se naglo otvorila, i Džulija je, prestravljenog lica, uzviknula: „Otac je došao! Upravo je u predvorju.“

Kako opisati zaprepašćenje društva? Za veći broj bio je to trenutak apsolutnog užasa.