Nagoveštaji (Etimologija, Odlomci i glave 1–9)

Etimologija

(Priložio jedan pokojni sušičavi pomoćni učitelj gimnazije)

Bledi pomoćni učitelj — izlizan u kaputu, srcu, telu i mozgu; vidim ga i sada. Uvek je brisao prašinu sa svojih starih leksikona i gramatika, jednom čudnom maramicom, podrugljivo ukrašenom svim veselim zastavama svih poznatih naroda sveta. Voleo je da briše prašinu sa svojih starih gramatika; to ga je nekako blago podsećalo na sopstvenu smrtnost.

Kit, na nekim od jezika koje je naveo: grčki, ΚΗΤΟΣ. Latinski, CETUS. Anglosaksonski, WHÆL. Engleski, WHALE. Francuski, BALEINE. Španski, BALLENA. Fidžijski, PEKEE-NUEE-NUEE. Eromangoanski, PEHEE-NUEE-NUEE.

Odlomci

(Priložio jedan pod-pod-bibliotekar)

Jedan obični marljivi kopač i knjiški crv, jadni đavo od pod-poda, prošao je kroz duge Vatikane i ulične tezge sveta, skupljajući kakva god nasumična pominjanja kitova je mogao naći u bilo kojoj knjizi, svetoj ili svetovnoj.

„I stvori Bog kitove velike.“ — Postanje.

„Za sobom ostavlja svetlu stazu; reklo bi se da je bezdan sed.“ — Jov.

„A Gospod naredi velikoj ribi da proguta Jonu.“ — Jona.

„Veštinom je stvoren onaj veliki Levijatan, zvani Zajednica ili Država — (na latinskom, Civitas) koja nije ništa drugo do veštački čovek.“ — Početna rečenica Hobsovog Levijatana.

1. Nagoveštaji

Zovite me Išmael. Pre nekoliko godina — svejedno koliko tačno — nemajući malo ili nimalo novca u kesi, i ništa naročito što bi me zanimalo na kopnu, pomislio sam da malo plovim i vidim vodeni deo sveta. To je moj način da oteram setu i uredim krvotok. Kad god osetim da mi se usta mrko skupljaju; kad god mi je u duši vlažan, kišovit novembar; kad god se zateknem kako nehotice zastajem pred skladištima mrtvačkih sanduka, i idem na začelju svakog pogreba na koji naiđem; a naročito kad god me crne misli toliko savladaju da mi je potrebno snažno moralno načelo da me spreči da namerno izađem na ulicu i metodično ljudima obaram šešire — tada smatram da je krajnje vreme da što pre odem na more. To je moja zamena za pištolj i metak.

U tome nema ničeg iznenađujućeg. Kad bi samo znali, gotovo svi ljudi, svaki na svoj način, nekad ili drugi put, gaje gotovo ista osećanja prema okeanu kao i ja. Pogledajte gomile onih koji gledaju vodu nedeljom po podne na Menhetnu, postavljene kao nemi stražari svuda oko grada, zadubljene u sanjarenja o okeanu. Razmišljanje i voda zauvek su venčani. Zašto su stari Persijanci smatrali more svetim? Zašto su mu Grci dali posebno božanstvo? Sigurno sve to nije bez smisla. A još je dublji smisao one priče o Narcisu, koji je, jer nije mogao da dohvati mučnu, blagu sliku koju je video u izvoru, skočio u njega i udavio se. Ali tu istu sliku i mi sami vidimo u svim rekama i okeanima. To je slika neuhvatljive aveti života; i to je ključ svega.

Nikada ne idem na more kao putnik, ni kao kapetan, nego kao običan mornar, pravo pred jarbolom. Istina, prilično mi naređuju, i teraju me da skačem s jedne motke na drugu kao skakavac; ali ko nije rob? A i plaćaju me, dok putnici plaćaju. A zašto sam izabrao baš to vreme da krenem na kitolovačko putovanje, ne mogu da kažem; to je bio deo velikog programa Proviđenja sastavljenog davno. Glavni među mojim pobudama bila je neodoljiva ideja samog velikog kita. Tako zlokobno i tajanstveno čudovište probudilo je svu moju radoznalost. Zatim divlja i daleka mora gde je valjao svoju ostrvsku masu; neizrecive, bezimene opasnosti kita. Zbog tih stvari, velike ustave sveta čuda širom su se otvorile, i u divljim maštarijama koje su me nagnale na moju nameru, u najdublju dušu uplovljavale su mi, dve po dve, beskrajne povorke kitova, a usred svih njih, jedna velika avet pod kukuljicom, kao snežni breg u vazduhu.

2. Putna torba

Strpao sam košulju-dve u svoju staru torbu od ćilimske tkanine, uzeo je pod miška, i krenuo ka rtu Horn i Pacifiku. Stigavši u Nju Bedford jedne subote uveče u decembru, saznao sam da je mali poštanski brod za Nantaket već otplovio, i da se do tog mesta neće moći stići do sledećeg ponedeljka. Tako sam tamo imao da provedem dve noći i jedan dan, s vrlo malo novca. Lutao sam smrznutim, mračnim ulicama tražeći jeftino prenoćište, i jednom upao u jednu crkvu gde je jedan propovednik govorio o crnini tame, i izašao natraške.

3. Gostionica „Kod kita koji šiklja“

Najzad sam stigao do gostionice „Kod kita koji šiklja“, koju je držao neki Piter Kofin, ime koje me nije mnogo ohrabrilo. Unutra je visila jedna velika, zadimljena, mutna slika koja se, posle dugog proučavanja, razrešila u napola potonuli brod i razjarenog kita koji namerava da skoči pravo preko broda, u ogromnom činu nabadanja na tri vrha jarbola. Šank je bio grub pokušaj glave grenlandskog kita, čije su vilice bile toliko široke da bi kočija gotovo mogla da prođe ispod njih.

Kofin nije imao slobodan krevet, osim ako ne bih hteo da delim jedan s jednim harpunerom. Harpuner je, rekao je, napolju do kasno, pokušava da proda svoju glavu. Smatrao sam to šalom. Nije bila. Doneo je gomilu balsamovanih novozelandskih glava s Južnih mora, i prodao sve osim jedne. Otišao sam u krevet, nespokojan, i ležao budan.

Najzad je ušao: taman, ljubičast, žutokož div, ceo istetoviran u kvadratima, ćelave glave s jednim čvorom kose. Postavio je jednog malog crnog idola u kamin, prineo mu žrtvu, a onda je, s lulom-tomahavkom u ustima, skočio u krevet — i našao mene. Viknuo sam: „Gazda! Straža! Kofine! Anđeli! spasite me!“ Kofin je došao, cereći se, i objasnio da mi Kvikeg neće dirnuti ni dlaku na glavi. A gledajući ga pri svetlu, video sam da je, uprkos svim tetovažama, u celini čist, naočit ljudožder. Zbog čega sam pravio svu tu galamu, pomislio sam — čovek je ljudsko biće isto kao i ja: ima isto toliko razloga da se boji mene kao i ja njega. Bolje je spavati s treznim ljudožderom nego s pijanim hrišćaninom.

4–6. Pokrivač; Doručak; Ulica

Probudio sam se i video da je Kvikegova istetovirana ruka prebačena preko mene na najljubazniji i najnežniji način, kao da sam mu žena; i neko vreme jedva sam razlikovao njegovu ruku od pokrivača od šarenih krpica. Za doručkom sam našao sobu punu kitolovaca, koji su bili stidljivi i ćutljivi, dok je Kvikeg preko stola posezao harpunom i privlačio sebi biftek.

Nju Bedford je bio čudno mesto. Ljudožderi i divljaci s Pacifika ćaskali su na uglovima ulica; zelenokljuni seoski momci iz Vermonta dolazili su da steknu slavu u ribolovu. A najlepše kuće i vrtovi u gradu bili su svi harpunirani i dovučeni ovamo s dna mora.

7. Kapela

U tom istom Nju Bedfordu stoji Kapela kitolovaca, i malo je setnih ribara, koji uskoro kreću na Indijski okean ili Pacifik, koji propuste da nedeljom posete to mesto. Našao sam je punu mornara, i mornarskih žena i udovica, a među njima i Kvikega. Na zidovima su bile mermerne ploče postavljene u spomen ljudima izgubljenim na moru — ubijenim od kitova, odnesenim od kitova, palim s broda u oluji. Kakve gorke praznine u tim mermerima s crnim okvirom koji ne pokrivaju nikakav pepeo! Da, ima smrti u tom kitolovačkom poslu — neizrecivo brzog, haotičnog trpanja čoveka u Večnost. Ali šta onda? Mislim da smo strašno pogrešno shvatili tu stvar Života i Smrti. Mislim da je ono što nazivaju mojom senkom ovde na zemlji moja prava suština. Mislim da je moje telo samo talog mog boljeg bića.

8. Propovedaonica

Otac Mepl, čuveni propovednik, bio je u mladosti mornar i harpuner. Na njegovu propovedaonicu nije se ulazilo stepenicama nego okomitim bočnim lestvama, kao onima kojima se na moru penje iz čamca na brod. Popeo se uz njih ruku preko ruke, a zatim je, na moje zaprepašćenje, povukao lestve za sobom, ostavivši se neosvojivo samog u svojoj maloj tvrđavi. Sama propovedaonica bila je sagrađena po uzoru na tup pramac broda.

9. Propoved

„Voljeni brodari, uhvatite se za poslednji stih prve glave Jone — ‚A Gospod naredi velikoj ribi da proguta Jonu.‘“

Ispričao je priču kao što bi je ispričao mornar. Jona, kome je Bog zapovedio da propoveda protiv Ninive, pobegao je od lica Njegovog i sišao u Jopu da se ukrca na brod za Tarsis, što su ljudi tada mogli dalje od Boga da otplove. Mornari su ga posmatrali; njegova krivica se videla. Platio je prevoz — platio ga pre nego što je brod otplovio, tri puta više od uobičajene sume, jer na ovom svetu, brodari, greh koji plaća svoj put može slobodno da putuje, i bez pasoša; dok Vrlinu, ako je siromašna, zaustavljaju na svim granicama. Došla je oluja. Mornari su bacili kocku, i kocka je pala na Jonu. Priznao je, i rekao im da ga bace u more, i oni su to učinili, i more se smirilo; a veliki kit ga je odneo dole usred mora, gde su ga kovitlave dubine usisale deset hiljada hvati duboko. I tamo u utrobi kita Jona nije plakao i jaukao za izbavljenjem, nego je osećao da je njegova strašna kazna pravedna; i to je bilo njegovo pravo pokajanje. I Bog je progovorio ribi, i ona je izbacila Jonu na suvo, a on je otišao i propovedao istinu.

„A sad, kako bih rado sišao s ovog vrha jarbola“, rekao je otac Mepl na kraju, oborene glave, „i seo na grotla tamo gde vi sedite. Ali ja sam krmanoš živog Boga. Teško onome ko pokušava da izlije ulje na vode kada ih je Bog uzburkao u oluju! Teško onome ko nastoji da ugodi pre nego da užasne! Ali o! brodari! s desne strane svakog jada, postoji sigurna radost. Radost je onome ko se, protiv gordih bogova i komodora ove zemlje, uvek uspravlja kao svoje sopstveno nepopustljivo ja. Radost je onome ko ne štedi u istini, i ubija, spaljuje i uništava svaki greh makar ga iščupao ispod toga senatora i sudija.“