Envalske vode (prvi deo, početne glave)

Mala banja Enval ležala je u podnožju overnjskih planina, u jednoj uskoj zelenoj dolini, gde je potok tekao iz jedne klisure između zidova tamne stene ka velikoj ravnoj Limanjskoj ravnici. Bio je tu jedan hotel, nekoliko kuća, jedno kupatilo s nekoliko kada, i lekar ili dvojica; izvori su bili topli, i malo gazirani, i smatralo se da su dobri za jetru, želudac i živce. Svakog leta dolazilo je nekoliko desetina bolesnika, pili su svoje čaše na izvoru u utvrđene sate, kupali se, šetali gore-dole jedinom alejom pod drvećem, i dosađivali se.

Ovog leta došlo je jedno društvo iz Pariza: stari markiz de Ravnel, sujetan, dobroćudan, besposlen gospodin, koji je dolazio svake godine zbog jetre; njegova kći, Kristijana, u ranim dvadesetim, koja je već neko vreme bila udata za jednog vrlo bogatog čoveka; i Kristijanin brat, Gontran, dražestan, duhovit mladić iz otmenog sveta bez prebijene pare, koji je došao jer je imao dugove i ništa pametnije da radi. Kristijanin muž, Vilijam Andermat, trebalo je da im se pridruži. Bio je finansijer — mali, hitar, pametan čovek, uvek zauzet, uvek u računima, koji se oženio Kristijanom zbog njenog imena i očevih veza, a i zato što mu se dopadala; i poslao ju je u Enval iz jednog razloga: nisu imali dece, a lekari su govorili da bi vode mogle da pomognu.

Kristijana je bila plava, i blaga, i malo sanjarska; vaspitana je u manastiru i otac ju je udao bez mnogo razmišljanja, i bila je mlako privržena svom zaposlenom mužu, kao što je čovek privržen dobrom, pametnom, pomalo odsutnom rođaku. Ništa nije znala o ljubavi. Volela je planine, malu dolinu, šetnje, šum potoka; u Envalu je bila srećna na tih, neodređen način, čekajući nešto ne znajući šta.

Lekari Envala odmah su se posvađali oko nje, kao što su se svađali oko svakog bogatog pacijenta. Bio je tu stari doktor Bonfij, nadzornik izvora, koji je ceo svoj život sagradio oko starog kupatila; bio je doktor Onora, veseo, razborit čovek koji nije mnogo verovao u medicinu i propisivao je šta god se pacijentu sviđalo; i bio je doktor Laton, mlad i častoljubiv, pun novih teorija. Kristijana, koja je bila popustljiva, prelazila je od jednog do drugog, i pila koju god vodu da su joj rekli.

Život banje bio je uređen kao manastirski. Ujutru su kupači silazili, jedan za drugim, u malo kupatilo, gde je poslužitelj punio kade i merio kupanje po satu; u utvrđene sate stajali su u redu na izvoru sa svojim čašama, i pili, i šetali gore-dole, i ponovo pili; upoređivali su svoje jetre i svoje želuce, svoje lekare i svoje dijete; ogovarali su jedni druge za dugim hotelskim stolom. Markiz je sve to shvatao vrlo ozbiljno: raspravljao je o svojim simptomima sa svakim lekarom redom, menjao lečenje svake nedelje, i uvek se osećao malo bolje.

Jednog jutra otišli su s markizom da gledaju kako jedan stari seljak iz tog kraja, čiča Orijol — najbogatiji čovek u okolini, krupan, ćutljiv, lukav zemljoradnik koji je posedovao pola okolnih vinograda — diže u vazduh jednu veliku stenu na jednom svom brežuljku, da raščisti zemljište za vinograd. Cela banja je izašla da gleda. Bio je fitilj, i tišina, i strašna tutnjava, i stena se rasprsla u komade; a kad se prašina slegla, videli su da u rupi gde je stajala ključa voda — topao izvor, pun gasa, koji kulja iz vulkanskog tla.

Nastao je trenutak zaprepašćenja, a zatim zbrka glasova. Lekari su pritrčali da je probaju; kupači su se gurali oko nje; stari Orijol je stajao i gledao vodu koja ključa svojim malim, oštrim očima, i nije rekao baš ništa, ali se videlo da već računa. Gontran je, smejući se, rekao da je starac digao u vazduh jednu stenu i našao rudnik zlata.