Jutro: Cveće (od 10 do oko 11.30)

Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće.

Jer Lusi je imala pune ruke posla. Vrata će se skidati sa šarki; dolaze Rampelmajerovi ljudi. A onda, mislila je Klarisa Dalovej, kakvo jutro — sveže kao da je podeljeno deci na plaži.

Kakva radost! Kakav skok! Jer tako joj se uvek činilo kad je, uz tiho škripanje šarki, koje je i sad mogla da čuje, širom otvarala staklena vrata i u Burtonu uranjala u čist vazduh. Kako je svež, kako miran, tiši od ovoga, naravno, bio vazduh u rano jutro; kao zapljusak talasa; kao poljubac talasa; hladan i oštar a ipak (za devojku od osamnaest godina, kakva je tada bila) svečan, jer je osećala, stojeći tamo na otvorenom prozoru, da će se dogoditi nešto strašno; gledajući cveće, drveće iz koga se vio dim, i gavrane kako se dižu i spuštaju; stojeći i gledajući dok Piter Volš nije rekao: „Razmišljaš među povrćem?“ — je li tako bilo? — „Više volim ljude nego karfiol“ — je li tako bilo? Mora da je to rekao jednog jutra za doručkom kad je ona izašla na terasu — Piter Volš. Vratiće se iz Indije ovih dana, u junu ili julu, zaboravila je kad, jer su mu pisma bila užasno dosadna; pamtile su se njegove izreke; njegove oči, njegov džepni nožić, njegov osmeh, njegova mrzovolja.

Imala je pedeset dve godine, nedavno se oporavila od jedne bolesti od koje joj je kosa pobelela; živela je u Vestminsteru, sa svojim mužem Ričardom, konzervativnim poslanikom u Parlamentu, i njihovom kćerkom Elizabet, koja je imala sedamnaest godina. Stajala je na ivičnjaku i čekala da prođe jedan kamion. Tu je stajala, laka, živahna, iako je imala preko pedeset, i jako pobelela od bolesti. I volela je sve to: London, ovaj trenutak juna.

Jer kad čovek živi u Vestminsteru — koliko godina već? preko dvadeset — oseća čak i usred saobraćaja, ili kad se noću probudi, Klarisa je bila sigurna, naročitu tišinu, ili svečanost; neopisivu pauzu; napetost pre nego što Big Ben izbije. Eto! Odjeknuo je. Najpre upozorenje, muzikalno; zatim sat, neopoziv. Olovni krugovi rastvarali su se u vazduhu. U očima ljudi, u ljuljanju, toptanju i vučenju; u riki i graji; u kočijama, automobilima, omnibusima, kamionima, ljudima-reklamama koji se vuku i njišu; u limenim orkestrima; u vergljevima; u trijumfu i zveckanju i čudnom visokom pevanju nekog aeroplana gore bilo je ono što je volela; život; London; ovaj trenutak juna.

Rat je bio završen, hvala nebesima — završen. Ali mislila je na gospođu Fokskroft, koja se izjedala jer je onaj fini momak poginuo a sad stara vlastelinska kuća mora da pripadne jednom rođaku; i na ledi Beksboro, koja je otvorila jedan dobrotvorni bazar, govorilo se, s telegramom u ruci, a Džon, njen miljenik, bio je poginuo.

U parku je srela Hjua Vitbreda, starog prijatelja, sjajno obučenog, koji je imao neku dužnost na dvoru, i čija je žena uvek bila bolesna; i osećala se, kao uvek s Hjuom, pomalo kao školarka. Išla je uz Bond strit. Više ni za koga na svetu ne bi rekla da je ovakav ili onakav. Osećala se vrlo mladom; u isto vreme neizrecivo starom. Prosecala je sve kao nož; u isto vreme bila je napolju, i posmatrala. Imala je neprestani osećaj, dok je gledala taksije, da je napolju, napolju, daleko na moru i sama; uvek je imala osećaj da je vrlo, vrlo opasno živeti makar i jedan dan. Je li onda važno, pitala se, što će neizbežno sasvim prestati da postoji; što će se sve ovo nastaviti bez nje? Nekako je, na ulicama Londona, u plimi i oseki stvari, ovde, onde, preživljavala — kao deo ljudi koje nikada nije srela; prostrta kao magla između ljudi koje je najbolje poznavala.

U izlogu Hačardsove knjižare jedna otvorena knjiga pokazivala je stihove iz Cimbelina:

Ne boj se više sunčeve žege ni besnog gneva zime.

U Malberijevoj cvećari, među perunikama, mirisnim graškom, kitama jorgovana, gospođica Pim joj je pomagala — kad se na ulici napolju začula silovita eksplozija, kao pucanj iz pištolja. Jednom automobilu je opalio izduv. Zavese su mu bile navučene; unutra je, šaputali su ljudi, bio neko vrlo velik — princ od Velsa, kraljica, predsednik vlade. Gomile su zastale i zurile.

Među njima, na trotoaru, stajao je jedan mladić od tridesetak godina, bledog lica, kukastog nosa, u smeđim cipelama i otrcanom kaputu, s lešnikastim očima u kojima je bio onaj pogled strepnje koji i potpune strance čini strepnjivim: Septimus Voren Smit. Pored njega njegova žena, Lukrecija — Recija — mlada Italijanka, modistkinja, kojom se oženio u Milanu na kraju rata. Septimus je mislio da je automobil stao zbog njega; da se svet talasa, podrhtava, preti da plane; da je on taj koji zakrčuje put. „Ubiću se“, rekao joj je tog jutra; a Recija, užasnuta, nije nikome mogla da kaže. Doktor Holms je rekao da mu ništa ne fali.

Onda je jedan aeroplan gore počeo da ispisuje slova dimom po nebu — reklamu za karamele — i svi su gledali gore i pokušavali da pročitaju reči; a Septimus je, gledajući gore, mislio da mu on daje znake; i plakao je, jer je bilo tako lepo; a drveće je mahalo lišćem, a vrapci su pevali. Bio je činovnik, i ljubitelj Šekspira i Kitsa, i dobrovoljno se javio 1914, među prvima, da spase Englesku koja se gotovo sasvim sastojala od Šekspirovih komada i gospođice Izabel Poul u zelenoj haljini kako šeta po jednom trgu. U rovovima je stekao prijatelja, Evansa, svog oficira; a Evans je poginuo, neposredno pred primirje, u Italiji; a Septimus je, daleko od toga da pokaže ikakvo osećanje ili da prizna da je to kraj jednog prijateljstva, čestitao sebi što oseća vrlo malo i vrlo razumno. Sad uopšte nije mogao da oseća. To je bio njegov zločin.

Došao je kao dečak u London iz Struda, ostavivši pisamce majci, da bude pesnik; uzeo je sobu blizu Juston rouda i radio kao činovnik kod gospodina Bruera, aukcionara i posrednika za nekretnine, koji je dobro mislio o njemu i video pred njim budućnost; a uveče je odlazio na predavanja o Šekspiru koja je držala gospođica Izabel Poul, i pisao je pesme za nju i zaljubio se u nju. Otišao je u rat; razvio je muževnost; unapređen je; privukao je pažnju, štaviše naklonost, svog oficira, po imenu Evans. A pošto je Evans poginuo, i rat se završio, bio je smešten u Milanu, u kući jednog krčmara čije su kćeri pravile šešire; i jedne večeri, u panici što ne može da oseća, verio se s najmlađom, Lukrecijom. Došli su u London. Vratio se u svoju kancelariju. Ponovo je čitao Šekspira, i nalazio u njemu sad samo gađenje, gađenje prema ljudskom rodu; i Dantea, i Eshila, isto. Svet nije imao smisla. Nije mogao da oseća.

Doktor Holms, krupan, veseo opšti lekar, došao je da ga pregleda i rekao mu da mu baš ništa ne fali; da treba da nađe neki hobi, da jede kašu za doručak, da ide u varijete, i da prestane da misli o sebi; da je zdravlje u velikoj meri u našim rukama. „Bacite se na spoljašnja interesovanja“, rekao je Holms. A Septimus se osećao najuzvišenijim od ljudi, a takođe i zločincem koga društvo osuđuje.

Klarisa se vratila kući. Predvorje kuće bilo je hladno kao grobnica. Ledi Bruton, rekla joj je sobarica, pozvala je gospodina Daloveja na ručak — bez nje. To nije bilo ništa; ali ju je smežuralo, kao što biljka na rečnom dnu oseti udar vesla koje prolazi. Popela se u svoju sobu, usku mansardnu sobu u kojoj je spavala sama, od bolesti, u uskom krevetu; kao kaluđerica koja se povlači. Bila je neka praznina u srcu života; jedna mansardna soba.

I mislila je na Sali Seton, u stara vremena u Burtonu, kad su bile devojke: Sali, divlju, tamnu, lepu, koja je pušila cigare i trčala gola niz hodnik po svoju torbicu za sunđer; Sali, koju je volela. Onda je došao najizvrsniji trenutak njenog celog života, pored jedne kamene urne s cvećem. Sali je zastala; ubrala cvet; poljubila je u usta. Ceo svet mogao je da se okrene naglavce! Ostali su nestali; bila je sama sa Sali. I osećala je da je dobila poklon, umotan, i da joj je rečeno samo da ga čuva, a ne da ga gleda — dijamant, nešto beskrajno dragoceno. „Da mi je sad umreti, sad bih bila najsrećnija.“ To je bilo njeno osećanje — Otelovo osećanje.

Izvadila je svoju zelenu haljinu, srebrnozelenu haljinu za zabavu, koja je bila pocepana, i sela da je zašije. Spustio se na nju mir, spokoj, zadovoljstvo, dok je njena igla, provlačeći svilu glatko do njene blage pauze, skupljala zelene nabore. Tako se jednog letnjeg dana talasi skupljaju, gube ravnotežu, i padaju; a samo telo osluškuje pčelu koja prolazi; talas koji se lomi; psa koji laje, daleko, laje i laje.

Onda je zazvonilo zvono, i neko je otrčao uz stepenice, i vrata su se otvorila, i tu je bio Piter Volš — vraćen iz Indije — na njenim vratima, u jedanaest sati ujutru, nenajavljen.

Bio je stariji; smršao je; i dalje se igrao svojim džepnim nožićem. Vratio se da sredi razvod za jednu ženu u Indiji u koju je bio zaljubljen — Dejzi, ženu jednog majora. Klarisa je mislila: kako je to nalik Piteru! Gledao ju je kako šije haljinu, kao što ju je gledao pre trideset godina, i smatrao je tvrdom, hladnom, savršenom domaćicom. Ona ga je smatrala promašenim čovekom. A ipak. Voleli su se. Odbila ga je, u Burtonu, kraj jedne fontane, pre svih tih godina, i udala se za Ričarda; a da se udala za Pitera, ta veselost bi bila njena ceo dan; a on bi je učinio nesrećnom. A on je — iznenada, besmisleno — briznuo u plač; a ona ga je držala za ruku i poljubila ga, i osetila njegovu ljubav i njegovu bedu; i pomislila: Da sam se udala za njega —

Razgovarali su, posle prvog šoka, o starim danima: o Burtonu, o njenom ocu, o Sali Seton, o jezeru. „Sećaš li se jezera?“, rekla je naglim glasom, pod pritiskom osećanja koje joj je stegnulo srce. Piter joj je rekao da je zaljubljen — u jednu devojku u Indiji; i izvadio je nožić i otvorio ga, i igrao se njime, a nju je nerviralo, kao uvek, ta navika. „A šta ćeš da radiš?“, pitala ga je. O, advokati i pravni zastupnici, gospoda Huper i Grejtli iz Linkolns Ina, oni će to uraditi, rekao je. I mislio je kako je ostarela, i kako će ga ona smatrati promašenim — kakav je i bio; izbacili su ga s Oksforda, otišao je u Indiju i nije od sebe napravio ništa naročito, i evo ga u pedeset trećoj bez ičega da pokaže. A onda su došle suze.

Vrata su se otvorila. „Evo moje Elizabet“, rekla je Klarisa. Piter je žurno ustao. A kad je izlazio iz kuće, trčeći niz stepenice, doviknula mu je s odmorišta: „Ne zaboravi moju zabavu večeras! Ne zaboravi moju zabavu!“