Junakinja u Batu (glave 1–7)

Niko ko je ikada video Ketrin Morland u detinjstvu ne bi pretpostavio da je rođena da bude junakinja. Njen položaj u životu, karakter njenog oca i majke, njena sopstvena pojava i narav, sve je podjednako bilo protiv nje. Otac joj je bio sveštenik, a da nije bio ni zapostavljen ni siromašan, i vrlo ugledan čovek, iako mu je ime bilo Ričard — i nikada nije bio lep. Majka joj je bila žena korisnog prostog razuma, dobre naravi, i, što je značajnije, dobrog zdravlja. Imala je tri sina pre nego što se Ketrin rodila; i umesto da umre donoseći ovu poslednju na svet, kako bi svako očekivao, živela je i dalje — živela da ima još šestoro dece — da ih gleda kako odrastaju oko nje, i da sama uživa izvrsno zdravlje.

Ketrin je mnogo godina svog života bila ružna kao i svako. Imala je mršav, nespretan stas, žućkastu put bez boje, tamnu ravnu kosu i grube crte. Više je volela kriket, bezbol, jahanje i trčanje po polju nego lutke i negovanje puha. Nikada ništa nije mogla da nauči ili razume pre nego što su je učili; naučila je basnu „Prosjakova molba“ s velikom mukom, i odustala je od muzike posle godinu dana. Bila je bučna i divlja, mrzela je zatvorenost i čistoću, i ništa na svetu nije volela toliko kao kotrljanje niz zelenu padinu iza kuće.

Ali s petnaest godina izgled je počeo da se popravlja; počela je da uvija kosu i čezne za balovima; put joj se razbistrila, crte su joj omekšale punoćom i bojom. „Ketrin postaje sasvim lepa devojka — danas je gotovo lepa“, govorili su roditelji s vremena na vreme; a biti gotovo lepa veća je radost za devojku koja je prvih petnaest godina života izgledala ružno nego što je lepotica od kolevke ikada može primiti. Od petnaeste do sedamnaeste vežbala se za junakinju: čitala je sva ona dela koja junakinje moraju da čitaju da bi im se pamćenje snabdelo navodima koji su tako korisni i tako umirujući u promenama njihovih burnih života.

Ali sa sedamnaest godina još nikada nije bila zaljubljena; u okolini nije bilo nijednog lorda; ne, čak ni baroneta. Nije bilo nijedne porodice među njihovim poznanicima koja je odgajila i izdržavala dečaka slučajno nađenog pred njenim vratima. Ali kada mlada dama treba da bude junakinja, ni nastranost četrdeset okolnih porodica ne može je sprečiti. Nešto mora i hoće da se dogodi da joj se junak nađe na putu.

Gospodin Alen, vlasnik glavnog imanja oko Fulertona, sela u Viltširu gde su Morlandovi živeli, poslat je u Bat radi lečenja kostobolje; a njegova gospa, dobroćudna žena, koja je volela gospođicu Morland, pozvala ju je da pođe s njima. Ketrin je bila sva sreća. Majčin oproštajni savet sastojao se samo od upozorenja da noću uvija grlo, i da vodi račun o novcu; nije bilo reči o nasilju plemića i baroneta koji uživaju da mlade dame odvode na neki udaljeni majur.

Gospođa Alen je bila jedna od one brojne vrste žena čije društvo ne može izazvati nikakvo drugo osećanje osim čuđenja što na svetu ima muškaraca koji su ih dovoljno voleli da se njima ožene. Nije imala ni lepote, ni dara, ni obrazovanja, ni ponašanja; njena jedina strast bila je odeća. Na prvom balu, u Gornjim salama, nisu poznavale nikoga; gurali su ih u gužvi i nisu mogle da dođu do sedišta; Ketrin nije igrala; a gospođa Alen je svakih pet minuta govorila: „Volela bih da možeš da igraš, draga moja — volela bih da možeš da nađeš partnera“, i „Kako je neudobno nemati ovde mnogo poznanika!“

U Donjim salama, ceremonijal-majstor ju je upoznao s partnerom: gospodinom Henrijem Tilnijem, mladićem od dvadeset četiri ili pet godina, prilično visokim, prijatnog lica, vrlo inteligentnog i živog oka, i, ako ne sasvim lepim, vrlo blizu toga. Lepo je govorio, nestašnim, šaljivim načinom. Pitao ju je, s lažnom svečanošću, koliko je dugo u Batu, da li je bila u pozorištu i na koncertu; a zatim joj je, spustivši glas, rekao šta pretpostavlja da će te noći napisati u dnevnik: „Petak, išla u Donje sale; nosila svoju muslinsku haljinu s cvetićima i plavim porubom — obične crne cipele — izgledala vrlo lepo; ali čudno me je mučio jedan čudak, poluluđak, koji je hteo da igram s njim, i uznemirio me svojim glupostima.“ Zatim je s gospođom Alen razgovarao o muslinu tako stručno — sestra mu je uvek poveravala da joj bira haljine; neki dan je kupio jedan po pet šilinga jarda, pravi indijski muslin — da je gospođa Alen bila očarana. Ketrin je otišla kući vrlo sklona da misli o njemu. Da li je toliko mislila o njemu, dok je pila toplo vino s vodom i spremala se za spavanje, da ga je u postelji i sanjala, ne može se utvrditi; ali nadam se da je to bilo samo u laganom dremežu, ili najviše u jutarnjem polusnu; jer ako je istina, kako je tvrdio jedan slavni pisac, da nijedna mlada dama ne može biti opravdana što se zaljubila pre nego što je gospodin izjavio svoju ljubav, mora biti vrlo neprilično da mlada dama sanja gospodina pre nego što se zna da je gospodin prvi sanjao nju.

Ali on se danima nije ponovo pojavio u Batu. Umesto toga, gospođa Alen je u Pump rumu našla staru školsku drugaricu, gospođu Torp, udovicu, s tri kćeri, od kojih je najstarija, Izabela, bila vrlo lepa, četiri godine starija od Ketrin, i bar četiri godine obaveštenija. Znala je sve o modi i flertovanju i balovima; mogla je da uporedi balove u Batu s onima u Tanbridžu; i odmah je uzela Ketrin pod svoje s najtoplijim izjavama prijateljstva. Izabelin brat Džon bio je u Oksfordu s Ketrininim bratom Džejmsom. Za nekoliko dana bile su nerazdvojne; zvale su jedna drugu po imenu, uvek su išle ruku pod ruku, i zatvarale su se zajedno da čitaju romane.

Da, romane; jer neću da usvojim onaj neplemeniti i nepromišljeni običaj, tako čest kod pisaca romana, da svojom prezirivom osudom ponižavaju upravo ona dela čiji broj i sami uvećavaju. Nemojmo napuštati jedni druge; mi smo uvređeno telo. „A šta čitate, gospođice —?“ „O! To je samo roman!“, odgovara mlada dama, dok spušta knjigu s hinjenom ravnodušnošću, ili trenutnim stidom. „To je samo ‚Cecilija‘, ili ‚Kamila‘, ili ‚Belinda‘“; ili, ukratko, samo neko delo u kome su pokazane najveće moći duha, u kome se najtemeljnije poznavanje ljudske prirode, najsrećnije ocrtavanje njenih raznolikosti, najživlji izlivi duha i humora prenose svetu najbolje odabranim jezikom.

Dve prijateljice čitale su „Tajne Udolfa“. „Jesi li nastavila s ‚Udolfom‘?“, upitala je Izabela jednog jutra. „Jesam, čitam ga otkako sam se probudila; i stigla sam do crnog vela.“ „Zaista? Kako divno! O! ni za šta na svetu ne bih ti rekla šta je iza crnog vela! Zar ne goriš od želje da saznaš?“ „O! da, sasvim; šta to može biti? — Ali nemoj mi reći — ni pod koju cenu ne bih htela da mi se kaže. Znam da mora biti kostur, sigurna sam da je to Laurentinin kostur. O! oduševljena sam knjigom! Volela bih da provedem ceo život čitajući je.“ A Izabela je obećala da će, kad je završi, zajedno čitati „Italijana“; a imala je i spisak od još deset-dvanaest takvih — „Zamak Volfenbah“, „Klermon“, „Tajanstvena upozorenja“, „Nekromant iz Crne šume“, „Ponoćno zvono“, „Siroče s Rajne“ i „Strašne tajne“. „Jesi li sigurna da su sve strašne?“ „Da, sasvim sigurna.“

Izabela je mnogo pričala i o muškarcima: kako ih prezire, kako nikada neće igrati s muškarcem koji je bio neučtiv, kako nikada ne mari šta govore o njoj; dok je pričala, mnogo se osvrtala, a naročito za dvojicom mladića koji su prošli, i krenula je za njima, da im pokaže da joj nije stalo.

Zatim su Džejms Morland i Džon Torp dojurili u Bat u lakim kolima. Džon Torp je bio krupan mladić srednjeg rasta, običnog lica i nezgrapnog stasa, koji kao da se bojao da će biti previše lep ako ne nosi odeću konjušara, i previše nalik gospodinu ako ne bude opušten tamo gde je trebalo da bude učtiv, i drzak tamo gde mu je bilo dozvoljeno da bude opušten. Nije pričao ni o čemu drugom osim o svom konju i svojim kolima: koliko brzo idu, koliko ih je platio, koliko vrede, koliko mu je jedan čovek u Oksfordu nudio; i koliko vina su svi pili u Oksfordu. Pitao je Ketrin da li je ikada čitala „Udolfa“, i pre nego što je mogla da odgovori, rekao je: „O Bože! ja ne; nikada ne čitam romane; imam drugog posla. Romani su svi tako puni gluposti i budalaština; nije se pojavio nijedan iole pristojan od ‚Toma Džonsa‘, osim ‚Kaluđera‘; to sam pročitao neki dan; ali što se tiče svih ostalih, to su najgluplje stvari na svetu.“ „Mislim da bi vam se ‚Udolfo‘ dopao, kad biste ga pročitali; tako je zanimljiv.“ „Meni ne, časti mi! Ne, ako ijedan budem čitao, biće od gospođe Radklif; njeni romani su dovoljno zabavni.“ „‚Udolfa‘ je napisala gospođa Radklif“, rekla je Ketrin, s izvesnim oklevanjem. Pozvao ju je za sledeći bal; a Džejms, koji je očigledno bio zaljubljen u Izabelu, rekao je sestri da je Džon Torp najprijatniji momak na svetu.