Podzemlje (Prvi deo)

Autor ovih zapisa i sami zapisi su, naravno, izmišljeni. Ipak je jasno da ovakve osobe kao što je pisac ovih zapisa ne samo da mogu, nego čak i moraju postojati u našem društvu, kada uzmemo u obzir okolnosti usred kojih se naše društvo obrazovalo. Pokušao sam da pred javnost iznesem, jasnije nego što se obično čini, jedan od karaktera nedavne prošlosti. On je jedan od predstavnika jednog pokolenja koje još živi. U ovom odlomku, naslovljenom „Podzemlje“, ta osoba predstavlja sebe i svoje poglede, i kao da pokušava da objasni uzroke zbog kojih se pojavila i morala se pojaviti među nama. U drugom odlomku dodati su pravi zapisi te osobe o izvesnim događajima iz njenog života. — Fjodor Dostojevski

I

Ja sam bolestan čovek.... Ja sam pakostan čovek. Ja sam neprivlačan čovek. Mislim da mi je jetra bolesna. Uostalom, ništa ne znam o svojoj bolesti, i ne znam pouzdano šta me boli. Ne lečim se kod lekara, i nikada se nisam lečio, iako poštujem medicinu i lekare. Osim toga, krajnje sam sujeveran — dovoljno, u svakom slučaju, da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sujeveran sam.) Ne, neću da se lečim kod lekara iz pakosti. To vi verovatno nećete razumeti. E pa, ja razumem.

Ovako živim već dugo — dvadeset godina. Sada imam četrdeset. Nekada sam bio u državnoj službi, ali više nisam. Bio sam pakostan činovnik. Bio sam grub i uživao sam u tome. Nisam uzimao mito, znate, pa sam bar u tome morao da nađem naknadu. Kada su molioci dolazili po obaveštenja za sto za kojim sam sedeo, škrgutao sam zubima na njih, i osećao silno uživanje kada bih uspeo da nekoga unesrećim.

Ali znate li, gospodo, u čemu je bila glavna stvar u mojoj pakosti? Pa, cela stvar, prava žaoka bila je u tome što sam neprestano, čak i u trenutku najoštrije žuči, bio iznutra sa stidom svestan da nisam ne samo pakostan nego čak ni ogorčen čovek. Mogao sam da penim na usta, ali donesite mi lutku da se igram, dajte mi šolju čaja sa šećerom, i možda bih se umirio. Lagao sam kada sam maločas rekao da sam bio pakostan činovnik. Lagao sam iz pakosti. Ne samo da nisam mogao da postanem pakostan, nego nisam umeo da postanem ništa: ni pakostan ni dobar, ni nitkov ni pošten čovek, ni junak ni insekt. Sada proživljavam svoj život u svom uglu, rugajući se sebi pakosnom i beskorisnom utehom da inteligentan čovek ne može ozbiljno da postane ništa, i da samo budala postaje nešto.

Povukao sam se iz službe čim mi je jedan daleki rođak ostavio šest hiljada rubalja. Živim u jednoj bednoj, odvratnoj sobi na kraju grada. Služavka mi je jedna stara seljanka, zlobna od gluposti, i, povrh toga, od nje se uvek širi gadan zadah. Kažu mi da mi petrogradska klima škodi, i da je s mojim malim sredstvima vrlo skupo živeti u Petrogradu. Sve to znam bolje od svih tih mudrih i iskusnih savetnika. Ali ostajem u Petrogradu; ne odlazim iz Petrograda! Ne odlazim zato što — eh! Pa, potpuno je svejedno da li odlazim ili ne odlazim.

Ali o čemu pristojan čovek može da govori s najviše zadovoljstva? Odgovor: o sebi. E pa, onda ću govoriti o sebi.

II

Hoću sada da vam kažem, gospodo, hteli vi to da čujete ili ne, zašto nisam mogao da postanem čak ni insekt. Svečano vam kažem da sam mnogo puta pokušavao da postanem insekt. Ali nisam bio dorastao ni tome. Kunem vam se, gospodo, da je biti suviše svestan bolest — prava, temeljna bolest. Za običan ljudski život bilo bi više nego dovoljno imati običnu ljudsku svest, to jest polovinu ili četvrtinu one količine koja pripada obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, naročito onome koji ima kobnu nesreću da živi u Petrogradu, najapstraktnijem i najsmišljenijem gradu na celoj zemaljskoj kugli.

Recite mi ovo: zašto se dešava da baš u trenucima kada sam najsposobniji da osetim svaku istančanost svega što je „uzvišeno i lepo“, kako se nekada govorilo, činim najprezrenija dela? Što sam bio svesniji dobra, to sam dublje tonuo u svoje blato. I najzad sam došao do jednog tajnog, nenormalnog, prezrenog uživanja u tome da se jedne gadne petrogradske noći vratim kući u svoj ugao, oštro svestan da sam tog dana ponovo učinio jedno odvratno delo, i da se glođem zbog toga, dok se gorčina najzad nije pretvorila u neku vrstu sramne, proklete slasti, i najzad u pravo, pozitivno uživanje. Da, u uživanje! Uživanje je dolazilo upravo od suviše jake svesti o sopstvenom poniženju: od osećanja da je čovek stigao do poslednje prepreke, da je to užasno, ali da ne može biti drugačije; da za tebe nema izlaza; da nikada ne možeš postati drugi čovek.

III

Kako to rade ljudi koji umeju da se osvete, i da se uopšte zauzmu za sebe? Kada ih obuzme osećanje osvete, u celom njihovom biću zasad nema ničeg drugog. Takav gospodin prosto juri pravo ka svom cilju kao pobesneli bik s oborenim rogovima, i ništa osim zida neće ga zaustaviti. Pred zidom takvi pravolinijski ljudi — ljudi od akcije — iskreno popuštaju. Za njih zid nije izgovor, kao za nas ljude koji mislimo i prema tome ništa ne radimo; za njih zid ima nešto umirujuće, moralno spokojno, konačno — možda čak i nešto tajanstveno.

Zavidim takvom čoveku dok ne pozelenim. On je glup, ne sporim to. Ali možda normalan čovek i treba da bude glup. A čovek oštre svesti, postavljen nasuprot njemu, sebe smatra mišem, a ne čovekom. Mišem izrazito svesnim, ali ipak mišem. Kada miša uvrede, i on hoće da se osveti; ali oko te jedne osnovne gadosti nesrećni miš uspe da stvori toliko drugih gadosti, u obliku sumnji i pitanja, da se udavi u kobnom blatu koje je sam napravio. Ništa mu drugo ne preostaje nego da se povuče u svoju mišju rupu, i tamo, u svom gadnom, smrdljivom podzemlju, da utone na četrdeset godina u hladnu, zlobnu, večnu pakost, sećajući se uvrede do svake pojedinosti, izmišljajući nove, i ne opraštajući sebi ni jednu jedinu stvar.

Vikaće na vas: „Nemoguće je protestovati; dva puta dva je četiri! Priroda vas ne pita za dozvolu; morate je prihvatiti kakva jeste. Zid je, dakle, zid.“ Milostivo nebo! Ali šta me se tiču zakoni prirode i aritmetike, kada mi se, iz nekog razloga, ne dopadaju ti zakoni i to što je dva puta dva četiri? Naravno da ne mogu da probijem zid udarajući glavom u njega ako zaista nemam snage da ga srušim; ali neću se pomiriti s njim samo zato što je kameni zid a ja nemam snage.

IV

„Ha, ha, ha! Još ćete naći uživanje i u zubobolji“, vičete, smejući se. „Pa, i u zubobolji ima uživanja“, odgovaram. Mesec dana me je boleo zub i znam da ima. U tom slučaju, naravno, ljudi nisu pakosni ćutke, nego stenju. Ali ti jauci nisu iskreni jauci; to su zlobni jauci, a zloba je cela stvar. Patnikovi jauci izražavaju njegovu svest o ponižavajućoj beskorisnosti njegovog bola, njegovu svest o tome da nema neprijatelja koga bi kaznio, ali da ima bol; da ste vi, sa svim svojim zubarima, potpuno u vlasti svojih zuba; da će, ako neko to poželi, vaši zubi prestati da bole, a ako ne poželi, boleće još tri meseca. A u tim priznanjima i sramotama leži sladostrasno zadovoljstvo. „Mučim vas, kidam vam srca, ne dam nikome u kući da spava. E pa, onda budite budni. Ja sam nitkov, i hoću da to znate.“

V–VI

Može li pronicljiv čovek uopšte da poštuje sebe? Nikada nisam umeo da učinim išta osim iz pakosti ili iz inercije. Neposredan, zakonit plod svesti je inercija — to jest, svesno sedenje skrštenih ruku. Ljudi od akcije su aktivni upravo zato što su glupi i ograničeni. Neposredne i sporedne uzroke uzimaju za prvobitne, i tako ubeđuju sebe da su našli čvrst temelj za svoju delatnost. Ali gde ja da nađem prvobitni uzrok na kome bih gradio? Gde su moji temelji? Svaki prvobitni uzrok odmah povlači za sobom drugi još prvobitniji, i tako u beskonačnost.

O, da sam bar ništa ne radio prosto iz lenjosti! Bože, kako bih tada poštovao sebe! Poštovao bih sebe zato što bih bar bio sposoban da budem lenj. Lenjivac — pa, to je zvanje i poziv, to je karijera! Bio bih lenjivac i proždrljivac, ne običan, nego onaj koji saoseća sa svim uzvišenim i lepim, koji pije u zdravlje svega lepog i visokog, i koji plače nad svakom slikom dostojnom Gea.

VII

Ali sve su to zlatni snovi. O, recite mi, ko je to prvi objavio, ko je prvi proglasio, da čovek čini gadosti samo zato što ne zna svoje prave interese; i da bi, kad bi bio prosvećen, odmah postao dobar i plemenit, jer bi video sopstvenu korist u dobru i ni u čemu drugom, a svi znamo da nijedan čovek ne može svesno da radi protiv svojih interesa? O, odojče! O, čisto, nevino dete! Pa, prvo, kada je u svih tih hiljadu godina bilo vreme da je čovek radio samo iz sopstvenog interesa? Šta da se radi s milionima činjenica koje svedoče da su ljudi, svesno, to jest potpuno razumevajući svoje prave interese, ostavljali te interese po strani i jurili naglavačke drugim putem, u susret pogibelji i opasnosti, nagnani na to nikim i ničim, nego, takoreći, prosto zato što im se nije dopadao utabani put?

Korist! Šta je korist? I kako ćete se vi usuditi da sasvim tačno odredite u čemu se sastoji čovekova korist? Šta ako se desi da se čovekova korist ponekad ne samo može, nego čak i mora sastojati u tome da u izvesnim slučajevima želi ono što je štetno za njega? Postoji jedna najkorisnija korist, koju ste izostavili iz svih svojih tablica: sopstveni slobodni, nesputani izbor, sopstveni hir, ma koliko divlji bio, sopstvena mašta razgorela ponekad do ludila. To je ta najkorisnija korist, koja se uvek izostavlja, koja ne spada ni pod kakvu klasifikaciju i o koju se svi sistemi i teorije neprestano razbijaju u paramparčad.

A pogledajte istoriju: civilizacija je učinila čoveka, ako ne krvoločnijim, a ono bar podlije, gadnije krvoločnim. Najprefinjeniji prolivači krvi bili su gotovo uvek najcivilizovanija gospoda.

VIII–IX

„Ha! ha! ha! Ali znate da izbor u stvarnosti ne postoji, govorili vi šta hoćete“, upašćete vi. „Nauka je uspela da toliko razloži čoveka da već znamo da izbor i ono što se zove slobodna volja nije ništa drugo nego —“ E pa, ako otkriju formulu za sve naše želje i hirove, tako da je sve proračunato, onda će čovek odmah prestati da želi. Ko bi hteo da bira po pravilu? Osim toga, on će se odmah od ljudskog bića pretvoriti u registar orgulja ili nešto slično; jer šta je čovek bez želja, bez slobodne volje i bez izbora, ako ne registar u orguljama, dirka na klaviru?

Svejedno, čak i kad bi čovek zaista bio ništa drugo do dirka na klaviru, čak i kad bi mu to dokazale prirodne nauke i matematika, ni tada ne bi postao razuman, nego bi namerno uradio nešto naopako iz čiste nezahvalnosti, samo da istera svoje. A ako ne nađe sredstava, smisliće razaranje i haos, smisliće patnje svake vrste, samo da istera svoje! Baciće kletvu na svet, a pošto samo čovek može da proklinje, samom svojom kletvom postići će svoj cilj — to jest, ubediće sebe da je čovek a ne dirka na klaviru! Celo čovekovo delo zaista kao da se ne sastoji ni u čemu drugom nego u tome da sebi svakog minuta dokazuje da je čovek a ne dirka na klaviru.

Čovek voli da gradi puteve, to je van spora. Ali zar ne može biti da voli i razaranje i haos? Zar ne može biti da se nagonski boji da postigne svoj cilj i da dovrši zdanje koje gradi? Ko zna, možda on to zdanje voli samo izdaleka, a nipošto nije zaljubljen u njega izbliza; možda voli samo da ga gradi a ne želi da živi u njemu. Dva puta dva je četiri čini mi se prosto drskošću. Dva puta dva je četiri je jedan nadmeni kicoš koji stoji s rukama na bokovima, preprečuje vam put i pljucka. Priznajem da je dva puta dva je četiri odlična stvar, ali ako ćemo svakoj stvari dati ono što joj pripada, dva puta dva je pet je ponekad takođe vrlo ljupka stvar.

A zašto ste tako čvrsto, tako pobedonosno ubeđeni da je samo normalno i pozitivno — drugim rečima, samo ono što vodi blagostanju — na korist čoveku? Zar razum ne greši u pogledu koristi? Zar čovek, možda, ne voli nešto osim blagostanja? Možda isto toliko voli patnju. Čovek je ponekad neobično, strasno zaljubljen u patnju. Patnja — pa, ona je jedini izvor svesti.

X

Vi verujete u kristalnu palatu koja se nikada ne može razrušiti — palatu kojoj čovek neće moći da isplazi jezik ili da joj krišom pokaže dugi nos. A možda se ja upravo zato i bojim tog zdanja: što je od kristala i nikada se ne može razrušiti, i što joj čovek ne može isplaziti jezik čak ni krišom.

Vidite, kad to ne bi bila palata nego kokošinjac, mogao bih da se uvučem u njega da ne pokisnem, pa ipak ne bih nazvao kokošinjac palatom iz zahvalnosti što me čuva od kiše. Vi se smejete i kažete da je u takvim okolnostima kokošinjac isto što i dvorac. Da, odgovaram, kad bi čovek morao da živi samo zato da se skloni od kiše. Ali šta da se radi ako sam uvrteo sebi u glavu da to nije jedini cilj u životu, i da, ako se već mora živeti, bolje je živeti u dvorcu? To je moj izbor, moja želja. Iskorenićete je tek kada promenite ono što više volim.

XI

Ukratko, gospodo, bolje je ništa ne raditi! Bolja je svesna inercija! I zato, živelo podzemlje! Iako sam rekao da normalnom čoveku zavidim do poslednje kapi svoje žuči, ipak ne bih hteo da budem na njegovom mestu ovakav kakav je sada (iako neću prestati da mu zavidim). Ne, ne; u svakom slučaju podzemni život je korisniji. Tamo, bar, čovek može — O, ali čak i sada lažem! Lažem jer i sam znam da nije bolje podzemlje, nego nešto drugo, sasvim drugo, za čim žeđam, ali što ne mogu da nađem! Do đavola s podzemljem!

„Pa zašto ste onda sve ovo napisali?“, reći ćete mi. Pišem samo za sebe, i želim jednom zauvek da izjavim da, ako pišem kao da se obraćam čitaocima, to je prosto zato što mi je lakše da pišem u tom obliku. To je oblik, prazan oblik — nikada neću imati čitalaca. Svaki čovek ima uspomena koje ne bi ispričao svakome, nego samo prijateljima. Ima on u mislima i drugih stvari koje ne bi otkrio ni prijateljima, nego samo sebi, i to potajno. Ali ima i drugih stvari koje se čovek boji da kaže čak i sebi, a svaki pristojan čovek ima u mislima skupljeno poprilično takvih stvari. Sada, kada se ne samo sećam tih stvari, nego sam zaista odlučio da ih opišem, hoću da okušam da li čovek može, čak i sa samim sobom, biti potpuno otvoren i ne uplašiti se cele istine.

Upravo me sada pritiska jedna uspomena, koja mi se vratila pre nekoliko dana, i koja je ostala da se mota oko mene kao dosadna melodija koje čovek ne može da se otarasi. Pa ipak, nekako moram da je se otarasim. Možda ću je se otarasiti ako je zapišem. Zašto ne pokušati?

Danas, na primer, pada sneg — žut, mutan, mokar sneg. Padao je i juče, a i pre nekoliko dana. Čini mi se da me je mokri sneg podsetio na onaj događaj koga sada ne mogu da se otresem. I zato neka to bude priča povodom mokrog snega.