Prvi odeljak: O različitim predmetima osećanja uzvišenog i lepog

Različita osećanja zadovoljstva ili neugodnosti ne počivaju toliko na prirodi spoljašnjih stvari koje ih izazivaju koliko na osećanju, svojstvenom svakoj osobi, da je one prijatno ili neprijatno dotiču. Otuda radost nekih ljudi u onome što druge gadi; ljubavnikova strast koja je svima ostalima često zagonetka.

Kant ostavlja po strani grube čulne užitke, i uzvišene užitke učenjaka, i razmatra jedno finije osećanje — ono u kome se može duže uživati bez zasićenja i iscrpljenosti; koje pretpostavlja osetljivost duše koja je čini sposobnom i za vrle pobude. Ovo finije osećanje je dvojako: osećanje uzvišenog i osećanje lepog.

Prizor planine čiji se snegom pokriveni vrh diže iznad oblaka, opis besne oluje, ili Miltonov prikaz paklenog carstva, izaziva uživanje, ali sa strahom. S druge strane, prizor livada posutih cvećem, dolina s vijugavim potocima, pokrivenih stadima na ispaši; opis Elizijuma, ili Homerov prikaz Venerinog pojasa, takođe izazivaju prijatan osećaj, ali radostan i nasmejan. Da bi prvo na nas ostavilo utisak u punoj snazi, moramo imati osećanje uzvišenog; a da bismo uživali u drugom, osećanje lepog.

Visoki hrastovi i usamljene senke u svetom gaju su uzvišeni; cvetne leje, niske žive ograde i drveće podrezano u figure su lepi. Noć je uzvišena, dan je lep. Naravi koje imaju osećanje za uzvišeno postepeno uvlači u visoka osećanja — prijateljstva, prezira prema svetu, večnosti — tiha mirnoća letnje večeri, kada treperava svetlost zvezda probija mrke noćne senke, a usamljeni mesec stoji na obzorju. Blistavi dan uliva vredan žar i osećanje veselosti.

Uzvišeno potresa; lepo očarava.

Kantova kratka rečenica — „Das Erhabene rührt, das Schöne reizt“ — sažima knjigu.

Uzvišeno je opet različitih vrsta. Njegovo osećanje ponekad prati neki strah ili seta: to je strašno uzvišeno. Ponekad samo tiho divljenje: plemenito. A ponekad lepota razlivena preko uzvišenog nacrta: veličanstveno. Duboka samoća je uzvišena, ali na strašan način; prostrana pustinja, kao neizmerna pustoš Šamo u Tatariji, oduvek je davala povoda da se naseljava strašnim senima, vilenjacima i avetima.

Uzvišeno mora uvek biti veliko; lepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno; lepo može biti ukrašeno i kićeno. Velika visina je isto toliko uzvišena kao velika dubina, ali ovu drugu prati osećaj jeze, a prvu osećaj divljenja. Prizor egipatske piramide potresa mnogo više nego što se može zamisliti iz bilo kakvog opisa; ali njena građa je jednostavna i plemenita. Crkva Svetog Petra u Rimu je veličanstvena: na njenom okviru, koji je velik i jednostavan, lepota je tako razlivena — zlato, mozaik — da se osećanje uzvišenog ipak kroz nju najsnažnije oseća.

Dugo trajanje je uzvišeno. Ako pripada prošlom vremenu, plemenito je; ako se predviđa u neizmerljivoj budućnosti, ima u sebi nečeg strašnog. Građevina iz najdavnije starine je dostojna poštovanja. Halerov opis buduće večnosti uliva blagi užas; opis prošle, ukočeno divljenje.

Albreht fon Haler (1708–1777), švajcarski pesnik i naučnik, napisao je čuvenu „Nedovršenu pesmu o večnosti“.