Piščev predgovor

Dikens je napisao ovaj predgovor za treće izdanje iz 1841. i dopunio ga 1850. Ovde je dat njegovim glasom, sažet.

Neki prefinjeni ljudi bili su zgranuti što sam neke od svojih likova izabrao iz najzločinačkijeg i najpropalijeg dela londonskog stanovništva. Priznajem da ne vidim nikakav razlog zašto sam talog života, dokle god njegov govor ne vređa uho, ne bi poslužio moralnoj svrsi isto kao i njegova pena i kajmak. Hteo sam da u malom Oliveru pokažem načelo dobra koje preživljava kroz svaku nepovoljnu okolnost i najzad pobeđuje.

U knjigama koje sam čitao, lopovi su gotovo uvek bili zavodljivi momci — kavaljerski, lepo obučeni, srećni s konjima i smeli s damama. Nikada nisam sreo nijednog takvog. Činilo mi se da bi naslikati družinu takvih zločinaca kakvi zaista jesu — kako se šunjaju najprljavijim stazama života, dok im velika crna vešala zatvaraju vidik, kud god se okrenu — bila usluga društvu. Pokušao sam to da učinim, ne ublažavajući ništa osim jezika, koji nisam mogao da prenesem a da ne uvredim čitaoca.

Prigovaralo se Nensi da je njena odanost surovom provalniku neprirodna. Na to mogu samo da kažem: istina je. Svaki čovek koji je posmatrao te setne senke života zna da je tako. Video sam to mnogo puta. I to je protivrečnost, nepravilnost, prividna nemogućnost, ali je istina. To je izričito Božja istina, jer je to istina koju On ostavlja u tako pokvarenim i bednim grudima — poslednja čista kap vode na dnu bunara zaraslog u korov.

Kada je objavljena scena Sajksove smrti, jedan gospodin na javnom položaju uveravao je svet da Džejkobovo ostrvo ne postoji i da nikada nije postojalo. Postojalo je tada, i postoji i danas, iako je donekle poboljšano; i svakog ko sumnja upućujem da ga obiđe.