Prva glava: Mraz

On — jer o njegovom polu nije moglo biti sumnje, iako je moda tog vremena ponešto činila da ga prikrije — upravo je zamahivao sabljom na glavu jednog Mavra koja se ljuljala s greda. Bila je boje stare fudbalske lopte, i otprilike njenog oblika, osim upalih obraza i jednog-dva pramena grube, suve kose, kao dlake na kokosovom orahu. Orlandov otac, ili možda deda, odsekao ju je s ramena jednog ogromnog Paganina koji je skočio pod mesecom na varvarskim poljima Afrike; i sad se ljuljala, blago, neprestano, na povetarcu koji nikada nije prestajao da duva kroz tavanske sobe ogromne kuće gospodara koji ga je ubio.

Orlando je imao šesnaest godina, sin jedne plemićke kuće, lep, skladnih nogu i očiju s ljubičastim odsjajem. Bio je i pesnik: pisao je tragedije i sonete u jednoj tajnoj svesci, i sanjario, i penjao se na vrh jednog brda gde je raslo jedno hrastovo drvo, i ležao pod njim i gledao preko cele Engleske.

S vrha brda, za vedrog dana, mogao je, govorilo se, da vidi obrise devetnaest engleskih grofovija; a iza njih more, i brodove na njemu, i dim gradova. Bacao bi se pod hrast, i osećao kičmu zemlje pod sobom, i sok kako se diže u drvetu, i sopstveno srce kako kuca; i mislio o svim stvarima kakav je hteo da bude: veliki pesnik, veliki ljubavnik, veliki gospodar. Srećna majka koja rodi, a još srećniji biograf koji beleži život takvog!

Kraljica Elizabeta došla je u posetu kući. Orlando, stidljiv dečak, držao joj je činiju ružine vodice da opere ruke; a ona je videla, iako nije mogla mnogo da ga vidi, njegovu pognutu glavu; a bila je stara, i istrošena, i dopao joj se. Pozvala ga je na dvor. Učinila ga je svojim rizničarem i upraviteljem, i okačila mu oko kolena znake Reda podvezice, i dala mu veliku kuću na dar. Bila je zaljubljena u njega, malo, kao što su starice u lepe dečake; htela ga je za svoju starost. Ali jednog dana, u svom ogledalu, videla ga je kako ljubi jednu devojku; i bacila je ogledalo na pod u besu; i ubrzo posle toga umrla je.

Onda je došao Veliki mraz, u doba kralja Džejmsa. Temza se zaledila do dubine od dvadeset stopa i više; ptice su se smrzavale u letu i padale kao kamenje na zemlju; jedna starica u Noridžu pretvorila se u led dok je prelazila ulicu i odnela je vetar u prašnjavom prahu. Na ledu je kralj priredio veliki karneval, s paviljonima i lomačama i klizanjem. I tamo je Orlando video jednu priliku kako kliže — priliku u širokim ruskim pantalonama i tunici, koju je isprva smatrao dečakom, dok nije video da je žena, i princeza: kći ruskog ambasadora. Zvala se princeza Maruša Stanilovska Dagmar Nataša Ilijana Romanovič, a on ju je zvao Saša.

Jedne noći na ledu dvor je gledao predstavu koju su izvodili obični glumci na pozornici sagrađenoj na zaleđenoj reci: bio je to Otelo, venecijanski Mavar. Orlando je gledao crnog čoveka u besu, i ženu u postelji, a kad je Dezdemona ubijena, osetio je da je to Saša, i on sam, i svi ljubavnici svuda; Mavrov bes činio mu se njegovim sopstvenim. „Čini mi se da bi sad trebalo da je silno pomračenje sunca i meseca“, čuo je, i mislio je o Sašinim očima, i o onom tamnom u njoj do čega nije mogao da dopre.

Zaboravio je svoju verenicu, ledi Eufrosinu, i sve ostale. On i Saša klizali su zajedno, jeli zajedno, razgovarali zajedno na francuskom, koji je ona govorila s naglaskom, i ležali na ledu jedno drugom u zagrljaju na mrazu. Bila je kao lisica, kao dinja, kao maslina, kao sneg; nije mogao da nađe poređenje za nju. Ali u njoj je bilo nešto do čega nije mogao da dopre — nešto skriveno, divlje; i jednom ju je video u potpalublju ruskog broda, kako sedi na kolenu jednog običnog mornara, i nikada nije saznao šta je to značilo. Skovali su plan da zajedno pobegnu: da se sretnu u ponoć u jednoj krčmi blizu Blekfrajersa i odlete u Rusiju.

Čekao je u krčmi u mraku. Počela je kiša. Ona nije došla. Kiša je padala, i mraz je popustio; led je pucao kao grom, i velike sante jurile su niz nabujalu reku, s ljudima na njima koji su vikali upomoć, i cele tezge s njihovim vlasnicima. I Orlando je, jašući obalom, video ruski brod kako isplovljava na pučinu, na punoj plimi, sa Sašom na palubi. Stajao je u vodi, bacajući na nevernu ženu sve uvrede koje su ikada bile sudbina njenog pola. Nevernom, promenljivom, prevrtljivom ju je nazivao; đavolom, preljubnicom, varalicom. A uskovitlane vode uzele su njegove reči, i bacile mu pred noge jedan razbijen lonac i malo slame.