Prvi čin: Venecija · Otelo

Bila je noć na jednoj ulici u Veneciji. Jago, vojnik, gorko se žalio Roderigu, bogatom, budalastom mladom plemiću koji mu je dobro plaćao za pomoć u osvajanju Dezdemone, kćeri senatora Brabancija.

Jago je služio kao zastavnik — barjaktar — Otelu, Mavru, velikom vojskovođi mletačkih snaga. I mrzeo ga je. Otelo je upravo za svog poručnika, svog zamenika, izabrao ne Jaga, vojnika prekaljenog u bitkama, nego Mihaela Kasija, Firentinca, „velikog račundžiju“, koji je rat znao iz knjiga, „koji nikada nije postavio četu na bojište“. Jago je ostao zastavnik — ali samo da bi se Mavru osvetio za svoj račun. „Prateći njega, pratim samo sebe... Ja nisam ono što jesam.“

A sada je imao vest za Roderiga: Dezdemona je baš te noći napustila očevu kuću i tajno se venčala s Otelom. Otišli su zajedno pod Brabancijeve prozore i probudili ga vikom — Jago je, držeći se u mraku, dovikivao starcu najgrubljim rečima, gadnim životinjskim slikama crnog muškarca i bele žene, da mu je kći u tom trenutku s Mavrom. Brabancio je, probudivši se, našao da je nema, i u besu podigao celu kuću. Jago se iskrao da bude pored Otela: „Iako ga mrzim kao paklene muke, ipak, radi nužde sadašnjeg života, moram da istaknem zastavu i znak ljubavi.“

Otelo je Jagovo upozorenje primio mirno. „Neka iskali svoju pakost. Usluge koje sam učinio Republici nadglasaće njegove žalbe.“ I sam je bio kraljevske krvi; oženio se Dezdemonom zato što ju je voleo. „Da ne volim blagu Dezdemonu, ne bih svoje slobodno stanje bez krova stavio u granice i okove ni za sve blago mora.“ Došao je Kasio s oficirima: dužd i senatori hitno su, u ovo kasno doba, poslali po vojskovođu; stigle su vesti s Kipra. Tada je stigao Brabancio s naoružanim ljudima, i mačevi su isukani s obe strane. „Vratite svoje sjajne mačeve u korice, jer će ih rosa zarđati“, rekao je Otelo. „Dobri sinjore, više ćete zapovedati godinama nego oružjem.“

Brabancio ga je optužio za vradžbine: njegova kći, tako nežna, lepa i srećna, toliko protiv udaje da je odbila bogate, kovrdžave miljenike naroda, nikada ne bi, na opšti podsmeh, pobegla u naručje takvog čoveka kao što je Otelo — rekao je to najružnijim rečima — da je nije opčinio drogama ili čarima. Izvešće Mavra pred dužda.

Dužd i senatori zasedali su u ponoć: turska flota plovila je ka Kipru, mletačkom ostrvu. Bio im je potreban Otelo. A u veće je ušao Brabancio, optužujući ga.

Izveštaji su bili zbrkani: jedan je govorio o sto sedam galija, drugi o sto četrdeset, treći o dve stotine; jedan glasnik je došao da kaže da je flota skrenula ka Rodosu — varka, zaključili su senatori, da ih odvuče, jer je Kipar Turčinu važniji od Rodosa, i slabije je branjen. Zatim je stigla vest da se flota spojila s drugom i okrenula natrag ka Kipru. Dužd je pozdravio Otela čim je ušao: „Hrabri Otelo, moramo vas odmah upotrebiti protiv opšteg neprijatelja Osmanlije.“

Otelo se pred svima branio, dostojanstveno:

„Najmoćniji, ozbiljni i časni sinjori, moji vrlo plemeniti i provereni dobri gospodari: da sam odveo kćer ovog starca, sasvim je istina; istina je, oženio sam se njome: sama glava i čelo mog prestupa ima ovoliki obim, ne veći. Grub sam u govoru, i malo blagosloven mekim rečima mira... ipak ću vam, uz vaše milostivo strpljenje, ispričati okruglu, nenalakiranu priču o celom toku moje ljubavi.“

Njen otac ga je voleo, rekao je, i često ga pozivao u kuću, i ispitivao ga o priči njegovog života — o bitkama, opsadama, sudbinama koje je prošao; „o potresnim zgodama na vodi i na kopnu, o bekstvima za dlaku iz smrtonosnog proboja, o tome kako me je drski neprijatelj zarobio i prodao u ropstvo, i kako sam se odatle otkupio“; o pustinjama i planinama, i o čudnim narodima. Dezdemona je dolazila iznova i iznova da sluša, i gutala njegov govor gladnim uhom; i jednog dana ga je molila da joj ispriča celu priču; a kada je završio, dala mu je za njegov trud čitav svet uzdaha. „Volela me je zbog opasnosti koje sam prošao, a ja sam nju voleo zato što ih je žalila. To je jedina vradžbina kojom sam se služio.“

Dužd je bio dirnut: „Mislim da bi ova priča osvojila i moju kćer.“ I poslali su po Dezdemonu, i ona je govorila sama za sebe, jasno i hrabro: dužna je ocu za život i vaspitanje; ali evo njenog muža; i kao što je njena majka pokazala tu dužnost Brabanciju, pretpostavivši ga svom ocu, tako ona traži da sme da je izjavi Mavru, svom gospodaru. Udala se za njega zbog njegovog duha: „Otelovo lice videla sam u njegovom duhu.“

Brabancio ju je predao s gorčinom, i s upozorenjem: „Pazi na nju, Mavre, ako imaš oči da vidiš: prevarila je oca, pa može i tebe.“ „Život stavljam na njenu vernost!“, rekao je Otelo.

Trebalo je te noći da otplovi na Kipar. Dezdemona je zamolila da pođe s njim. Odobreno je; pratiće ga na drugom brodu, pod starateljstvom njegovog zastavnika, poštenog Jaga, i Jagove žene Emilije.

Roderigo je, u očaju, govorio da će se udaviti. Jago mu se smejao: „Napuni kesu novcem.“ Ne može biti da će Dezdemona dugo ostati u ljubavi s Mavrom; dosadiće joj; poželeće mladost, i fine manire, i promenu. Neka Roderigo proda zemlju, i pođe za njima u rat, i čeka. „Napuni kesu novcem.“

Sam, Jago je izložio svoj plan:

„Tako mi uvek budala služi kao kesa.“ Mrzi Mavra; priča se da je Otelo bio s njegovom ženom — „Ne znam da li je istina; ali ja ću, zbog same sumnje te vrste, postupiti kao da je sigurno.“ Kasio je naočit čovek; dobiće njegovo mesto. „Da vidim sad: da dobijem njegovo mesto, i da zadovoljim svoju volju dvostrukom podlošću — kako, kako? Da vidimo: posle nekog vremena, da Otelu nasipam u uvo da je on suviše prisan s njegovom ženom.“ Kasio ima gladak način, stvoren da žene čini nevernim. „Mavar je slobodne i otvorene naravi, koji misli da su ljudi pošteni ako samo izgledaju takvi, i daće se voditi za nos isto tako nežno kao magarci. Imam. Začeto je. Pakao i noć moraju ovaj čudovišni porod izneti na svetlost sveta.“