Kelinč (glave 1–4)

Ser Volter Eliot, iz Kelinč hola, u Somersetširu, bio je čovek koji, radi sopstvene razonode, nikada nije uzimao nijednu knjigu osim Knjige baroneta; u njoj je nalazio zanimanje za besposlen čas, i utehu u tužnom. Uvek ju je otvarao na sopstvenoj strani, koja je beležila njegovo rođenje, 1760, njegovu ženidbu, rođenje njegove tri kćeri i smrt njegove žene; a on joj je dodao, sopstvenom rukom, datum udaje svoje najmlađe kćeri. Taština je bila početak i kraj karaktera ser Voltera Eliota: taština pojave i položaja. U mladosti je bio izvanredno lep; i, s pedeset četiri godine, i dalje je bio vrlo naočit čovek. Malo je žena moglo više da misli o svom izgledu nego on; niti je sobar ijednog novopečenog lorda mogao biti zadovoljniji mestom koje zauzima u društvu.

Ledi Eliot, izvrsna žena, razumna i ljubazna, bila je mrtva već trinaest godina. Od njihove tri devojke, Elizabet, najstarija, s dvadeset devet godina, bila je vrlo nalik ocu, lepa i ohola, i bila je gospodarica Kelinča otkako joj je bilo šesnaest. Meri, najmlađa, udala se za Čarlsa Masgrouva, naslednika jedne ugledne porodice u Aperkrosu, tri milje dalje. Ali Ana, s otmenošću duha i blagošću karaktera koje bi je morale visoko staviti kod svih ljudi pravog razuma, nije bila niko ni ocu ni sestri; njena reč nije imala težinu; njena udobnost je uvek morala da ustukne; bila je samo Ana. Njena svežina je rano nestala; a njen otac, koji nikada nije nalazio mnogo čemu da se divi kod nje, sada nije nalazio ništa.

Jedina prijateljica Eliotovih s pravim razumom bila je ledi Rasel, imućna udovica u Kelinč lodžu, koja je bila najdraža prijateljica ledi Eliot, i koja je Anu volela kao kćer. Ser Volterov naslednik, pošto nije imao sina, bio je jedan daleki rođak, gospodin Vilijam Volter Eliot, za koga se nekada očekivalo da će se oženiti Elizabet, ali koji se umesto toga oženio jednom bogatom ženom niskog roda i bez poštovanja govorio o porodici; godinama se nisu videli.

Ser Volter i Elizabet su živeli iznad svojih prihoda, i bili su duboko u dugovima. Ledi Rasel i gospodin Šepard, ser Volterov zastupnik, sastavili su planove štednje; ser Volter i Elizabet su odbili svaki. „Šta! Svaka udobnost života odsečena! Putovanja, London, sluge, konji, trpeza — skraćivanja i ograničenja svuda! Da se više ne živi čak ni s pristojnostima jednog privatnog gospodina! Ne, radije bi odmah napustio Kelinč hol.“ I tako je odlučeno: Hol će biti izdat, a porodica će se preseliti u Bat, gde čovek od značaja može da živi s manje troška i da ipak bude važan.

Gospodin Šepard je imao jednu kćer udovicu, gospođu Klej, pametnu i prijatnu, s pegama i istaknutim zubom i nezgrapnim zglobom, koja je bila vrlo korisna Elizabet. Ana ju je smatrala opasnom, i to je rekla Elizabet; jer se gospođa Klej očigledno nadala da će postati ledi Eliot. Elizabet se smejala toj ideji.

Gospodin Šepard je odmah našao zakupca. Rat je bio završen; mornarica se vraćala kući; a admiral Kroft, kontraadmiral koji je bio u bici kod Trafalgara a od tada u Istočnoj Indiji, želeo je da se nastani u svojoj grofoviji sa ženom. Ser Volter je imao dve primedbe na mornaricu. „Prvo, kao sredstvo koje ljude nepoznatog roda dovodi do nezaslužene istaknutosti, i uzdiže ljude do počasti o kojima njihovi očevi i dedovi nisu ni sanjali; i drugo, jer čoveku najstrašnije uništava mladost i snagu; mornar stari brže od svakog drugog čoveka.“ Jednom je na jednom primanju video jednog admirala s licem boje mahagonija, grubim i izbrazdanim do krajnosti, svim u linijama i borama, s devet sedih dlaka sa svake strane, i ničim osim mrlje pudera na vrhu. „‚Za ime neba, ko je onaj starac?‘, rekoh. ‚Starac!‘, uzviknu ser Bazil, ‚to je admiral Boldvin. Koliko mislite da mu je godina?‘ ‚Šezdeset‘, rekoh, ‚ili možda šezdeset dve.‘ ‚Četrdeset‘, odgovori ser Bazil, ‚četrdeset, i ni dana više.‘“

Ali admiral Kroft je bio dobar zakupac; a njegova žena je, pomenuo je gospodin Šepard, sestra jednog gospodina koji je nekada živeo u Monkfordu — pomoćnog sveštenika, gospodina Ventvorta. Ser Volter nije mogao da ga se seti. Ana, koja jeste mogla, izašla je iz sobe, i šetala gore-dole po žbunju, i rekla sebi, s blagim uzdahom: „Još nekoliko meseci, i on će, možda, šetati ovde.“

To nije bio sveštenik, nego njegov brat, kapetan Frederik Ventvort. U leto 1806, kada je Ani bilo devetnaest godina, došao je u okolinu, izvanredno naočit mladić, s mnogo inteligencije, poleta i sjaja; i oni su se brzo i duboko zaljubili. Ser Volter to nije zabranio; samo je pokazao svo negativno držanje velikog čuđenja, velike hladnoće, velikog ćutanja, i odluke da ništa ne učini za svoju kćer. Ledi Rasel se protivila delotvornije. Mladić koga ne preporučuje ništa osim njega samog, bez imetka, bez veza, u najneizvesnijem zanimanju — samouveren, svojeglav, siguran da će se obogatiti: to je bila jadna veza. Ubedila je Anu da je veridba pogrešna — nepromišljena, neprilična, jedva sposobna za uspeh, i da ga ne zaslužuje — a Ana je, verujući da postupa za njegovo dobro još više nego za svoje, odustala od njega. Napustio je kraj, osećajući da je s njim nepravedno postupljeno.

Za nekoliko meseci dobio je prvu komandu; imao je sreće, kao što je rekao da će imati, i zaplenio je brodove; sada je bio kapetan Ventvort, s dvadeset pet hiljada funti. Nikada se nije vratio. Ana ga od tada nikada nije videla; čula je njegovo ime u spiskovima mornarice i u novinama. Njena privrženost i njeno žaljenje dugo su mutili svako uživanje mladosti, a rani gubitak svežine i raspoloženja bio je njihova trajna posledica. Kada joj je bilo dvadeset dve godine, Čarls Masgrouv ju je zaprosio; odbila ga je, i on se oženio Meri.

Nije krivila ledi Rasel; nije krivila sebe što se povela za njom. Ali osećala je da, kad bi joj se neka mlada osoba u sličnim okolnostima obratila za savet, nikada ne bi dobila savet tako izvesne neposredne bede, tako neizvesnog budućeg dobra. U mladosti je bila primorana na razboritost; romantičnosti je naučila kako je starila: prirodan nastavak neprirodnog početka.