Predgovor: O naučnom saznanju

Običaj je da se knjiga počne predgovorom koji objašnjava piščev cilj, njegove razloge i njegov odnos prema drugim delima o istom predmetu. U jednom filozofskom delu takvo objašnjenje izgleda ne samo suvišno, nego, po prirodi stvari, čak i neprikladno i varljivo. Jer šta god da bi se u predgovoru moglo reći o filozofiji — istorijski iskaz o težnji i stanovištu, o opštem sadržaju i rezultatima — ne može važiti kao način na koji treba izložiti filozofsku istinu.

Filozofija nije zbirka mišljenja, od kojih je jedno istinito a drugo lažno. Što obično mišljenje suprotnost istinitog i lažnog uzima kao čvršće utvrđenu, to više očekuje da se sa svakim filozofskim sistemom ili složi ili mu protivreči. Ono raznolikost filozofskih sistema ne shvata kao napredujući razvoj istine, nego u njoj vidi samo protivrečnost.

Pupoljak nestaje kada cvet procveta, i moglo bi se reći da cvet opovrgava pupoljak; isto tako, kada se pojavi plod, cvet se proglašava lažnim oblikom postojanja biljke, a plod stupa na njegovo mesto kao njena istina. Ovi oblici se ne samo razlikuju; oni potiskuju jedan drugi kao nespojivi. Ali njihova tečna priroda čini ih istovremeno momentima organskog jedinstva, u kome ne samo da se ne sukobljavaju, nego je u njemu svaki isto toliko nužan kao i drugi; i tek ova jednaka nužnost čini život celine.

Ova slika pupoljka, cveta i ploda jeste Hegelova slika onoga što naziva „dijalektikom“: razvoja u kome je svaki stupanj u sledećem i prevaziđen i sačuvan.

Istina je celina. Ali celina je samo suština koja se dovršava kroz svoj razvoj. O Apsolutnom treba reći da je ono suštinski rezultat — da je tek na kraju ono što zaista jeste. I upravo u tome se sastoji njegova priroda: da bude stvarno, subjekt, postajanje samog sebe.

Sve zavisi od toga da se istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija, nego isto tako i kao subjekt.

Ovo je možda središnja rečenica Predgovora. „Supstancija“ znači ono što prosto jeste, utvrđeno i dato; „subjekt“ znači ono što sebe zna, kreće se i samo sebe stvara. Hegel svoju filozofiju suprotstavlja i Spinozi, za koga je Bog jedna supstancija, i filozofiji osećanja ili intuicije svojih savremenika.

Naše vreme je vreme rađanja i prelaza u novo razdoblje. Duh je raskinuo sa svetom svog dosadašnjeg postojanja i predstavljanja, i spreman je da ga potopi u prošlost, i radi na svom preobražaju. Duh doduše nikada ne miruje, nego je uvek zahvaćen kretanjem napred. Ali kao što kod deteta, posle duge tihe ishrane, prvi udah prekida postupnost pukog kvantitativnog rasta — kvalitativni skok — i sada je dete rođeno: tako duh koji se obrazuje sazreva polako i tiho ka novom obliku, razlažući deo po deo zgradu svog dosadašnjeg sveta. Lakomislenost i dosada koje kidaju ono što još postoji, neodređeno slućenje nečeg nepoznatog, znaci su da se približava nešto drugo. Ovo postepeno osipanje prekida izlazak sunca, koji, kao munja, odjednom postavlja lik novog sveta.

Ali ovaj novi svet je isprva, kao novorođeno dete, još nedovršen. Njegova prva pojava je njegova neposrednost, njegov pojam. Zgrada nije završena kada je postavljen njen temelj; a pojam celine, kada je dostignut, nije sama celina.

Hegel kritikuje one koji bi Apsolutno hteli da shvate u neposrednoj intuiciji, bez napora mišljenja.

Ima onih koji u filozofiji traže ne saznanje nego pouku za dušu — koji hoće osećanje umesto pojma, zanos umesto hladnog hoda nužnosti u samoj stvari. Veruju da su utoliko dublji ukoliko se više odriču određenog mišljenja. Ali kao što postoji prazna širina, tako postoji i prazna dubina. Suprotstaviti ovo jedno znanje — da je u Apsolutnom sve jedno — određenom i ispunjenom saznanju, ili saznanju koje bar traži i zahteva ispunjenje; izdavati svoje Apsolutno za noć u kojoj su, kako se kaže, sve krave crne — to je naivnost praznine u saznanju.

„Noć u kojoj su sve krave crne“ obično se uzima kao uperena protiv filozofije Hegelovog nekadašnjeg prijatelja Šelinga, ili bar protiv njegovih sledbenika; Šeling ju je tako i shvatio, i njihovo prijateljstvo nije to preživelo.

Život Boga i božansko saznanje mogu se doduše izraziti kao ljubav koja se igra sama sa sobom; ali ova ideja tone u pouku za dušu, pa i u bljutavost, ako joj nedostaju ozbiljnost, bol, strpljenje i rad negativnog.

Snaga duha je samo onolika koliko je velik njen izraz; njegova dubina samo onolika koliko se usuđuje da se u svom razvijanju širi i gubi.

Smrt — ako tako hoćemo da nazovemo ovu nestvarnost — najstrašnija je stvar, a zadržati ono što je mrtvo zahteva najveću snagu. Nemoćna lepota mrzi razum, jer razum od nje traži ono što ona ne može. Ali život duha nije život koji se plaši smrti i čuva se čistim od pustošenja; to je život koji podnosi smrt i u njoj se održava. Duh dobija svoju istinu samo tako što u apsolutnoj rastrzanosti nalazi samog sebe. On nije ta moć kao pozitivno koje odvraća pogled od negativnog, kao kad o nečemu kažemo da je ništa ili lažno, i onda, završivši s tim, okrenemo se od toga nečem drugom; ne, duh je ta moć samo time što negativnom gleda u lice i zadržava se kod njega. Ovo zadržavanje je čarobna moć koja ga pretvara u bitak.

Ovaj odlomak — „negativnom gleda u lice i zadržava se kod njega“ — jedan je od najnavođenijih kod Hegela.

Pojedinac ima pravo da zahteva da mu filozofija pruži bar lestve do ovog stanovišta. I to je ono što ovo delo preduzima: da prikaže postajanje znanja, od najneposrednijeg oblika svesti do nauke. Pojedinac mora proći kroz stupnjeve obrazovanja opšteg duha — kao kroz oblike već odložene, kao kroz stupnjeve jednog puta koji je izrađen i utrt. Isto tako vidimo, u stvarima znanja, da je ono što je u ranijim dobima zaokupljalo zrele umove ljudi potonulo na nivo vežbi, pa i igara, za dečake; a u napretku dečjeg učenja možemo prepoznati istoriju svetske kulture ocrtanu kao u silueti.

Poznato je, upravo zato što je poznato, nepoznato.

Čuvena rečenica. Ono što uzimamo zdravo za gotovo — „subjekt“, „objekt“, „Bog“, „priroda“ — nije još razumljeno samo zato što smo navikli na to.

Filozofska istina ne može se izreći u obliku matematičkog dokaza. Matematika postupa spoljašnjom konstrukcijom: trougao se rastavlja, njegovi delovi se stavljaju u druge figure, i rezultat se pojavljuje na kraju — ali kretanje dokaza pripada onome ko saznaje, a ne trouglu. U filozofiji kretanje pripada samoj stvari. Niti se filozofija može izložiti kao puka istorija mišljenja. Istinito je bakhanalska pijanka na kojoj nijedan učesnik nije trezan; a pošto se svaki, čim se izdvoji, isto tako neposredno rastvara, pijanka je isto toliko providan i jednostavan mir.

Bakhanalska slika: celina je u neprestanom kretanju, a ipak kao celina miruje.

Filozofske stavove teško je čitati, jer u njima subjekt rečenice prelazi u svoj predikat i gubi svoju čvrstinu. Kada kažemo „Bog je bitak“, očekujemo da predikat bude još jedno svojstvo čvrstog subjekta; ali ovde subjekt nestaje u predikatu, i misao je bačena natrag na sebe. To je ono što Hegel naziva „spekulativnim stavom“; zato se njegove rečenice moraju čitati više puta.

Nauka, najzad, može postojati samo kao sistem. Ko nestrpljivo hoće rezultat bez puta, sličan je onome ko hoće hrast bez rasta stabla, grana i lišća. Ovo delo je prvi deo takvog sistema: nauka o iskustvu svesti, ili fenomenologija duha.

Poslednji pasus gore delimično je sažet u trećem licu, pošto su Hegelove sopstvene stranice o „spekulativnom stavu“ vrlo stručne.