Glava 1: Nasledstvo

„Do vraga!“, uzviknuo je iznenada stari Rolan, koji je četvrt sata sedeo nepomično, očiju uprtih u vodu, s vremena na vreme blago podižući svoj konopac, duboko spušten u more.

Gospodin Rolan je bio zlatar u Parizu, i ceo život je imao strast prema čamcima i ribolovu; pa se, čim je stekao malo imetka, povukao u Avr, i tamo je živeo za more. Imao je čamac, Biser, i jednog starog mornara po imenu Papagri, zvanog Žan-Bar, da njime plovi; i izlazio je na pecanje kad god je mogao, i ni o čemu drugom nije govorio.

Njegova žena nije marila za more; izlazila je u čamcu jer je to njemu bilo drago, i sedela na krmi sanjareći, gledajući obalu i oblake. Bila je lepa, romantična devojka, koja je čitala poeziju; udala se za dobrog čoveka koji nije bio nimalo romantičan, i dobro je vodila kuću, i štedela, i podizala sinove, i svoje snove zadržala za sebe.

Tog popodneva cela porodica je bila s njim u čamcu, napolju u zalivu iza lukobrana: njegova žena, tiha, zamišljena žena od pedesetak godina, štedljiva, s primesom sentimentalnosti — volela je poeziju i malo je sanjarila; njihova dva sina, Pjer i Žan; i jedna lepa mlada udovica, gospođa Rozemili, komšinica i prijateljica, udovica jednog pomorskog kapetana, razborita, sposobna žena koja je tačno znala šta hoće.

Dva brata bila su veoma različita. Pjer, stariji, imao je trideset godina; bio je crnomanjast i mršav, razdražljiv, nemiran, pametan, brz na svađu; probao je s pravom, i s književnošću, i s naukom, i upravo je najzad završio studije medicine, i vratio se kući u Avr da otvori lekarsku praksu. Žan, pet godina mlađi, bio je krupan i plav, miran, blag, staložen, i upravo je postao advokat. Bili su suparnici od detinjstva — Pjer je uvek bio ljubomoran na mlađeg, koji je bio svačiji miljenik, i koji je uvek sve dobijao lako — a sad su bili suparnici, ne govoreći to, za naklonost gospođe Rozemili.

Pjer i Žan su veslali do kuće jedan protiv drugog, kao u nekakvoj trci, da pokažu svoju snagu pred mladom udovicom; a Žan, koji je bio jači, držao je tempo bez napora, a Pjer se iscrpljivao da bi održao korak.

Gospođa Rozemili, za kormilom, posmatrala je obojicu razonođenim, odmerenim okom. Bila je sitna, plava, praktična žena, udovica jednog kapetana koji je nestao na moru; imala je mali prihod, i svoju kuću, i svoja mišljenja; volela je obojicu braće, i nijednom nije dala nikakav znak prednosti.

Kad su stigli kući, čekao ih je jedan posetilac: beležnik, metr Lekani. Došao je da im kaže da je jedan njihov stari prijatelj iz Pariza, gospodin Leon Marešal, umro, i ostavio celo svoje bogatstvo — prihod od dvadesetak hiljada franaka godišnje — Žanu.

Porodica je bila zapanjena. Marešal je bio blizak prijatelj u njihovim pariskim danima, čest gost u radnji i u kući; onda su napustili Pariz, i manje ga viđali, iako je uvek pisao. Majka je malo zaplakala. Otac je bio presrećan. Žan je bio bogat. A Pjer, koji nije imao ništa, osetio je kako mu se nešto hladno spušta u srce.

Stari Rolan nije mogao da dođe k sebi. „Dvadeset hiljada franaka godišnje!“, ponavljao je, trljajući ruke; za stolom je naglas računao koliko će to doneti, i govorio o Marešalu kao o najboljem od ljudi, najvernijem od prijatelja. Žan, zbunjen i srećan, malo je govorio. Majka je, vrlo bleda, rekla da je Marešal uvek voleo decu, i da je prirodno što je svoj novac ostavio jednom od njih, pošto nije imao svoje porodice; i dok je to govorila, nije gledala nikoga.