Nederfild (Prvi tom, glave 1–23)

PRVI TOM

Opšte je priznata istina da neoženjen čovek koji poseduje lep imetak mora da oskudeva u ženi.

Ma koliko malo bila poznata osećanja ili namere takvog čoveka kada prvi put dođe u neki kraj, ova istina je toliko čvrsto utvrđena u glavama okolnih porodica da se on smatra zakonitim vlasništvom jedne ili druge od njihovih kćeri.

„Dragi moj gospodine Benet“, rekla mu je jednog dana njegova gospa, „jesi li čuo da je Nederfild park najzad izdat? Jedan mlad čovek velikog imetka sa severa Engleske; zove se Bingli; neženja velikog imetka; četiri ili pet hiljada godišnje. Kakva divna stvar za naše devojke!“

„Kako to? Kako to može da ih se tiče?“

„Dragi moj gospodine Benet, kako možeš biti tako dosadan! Moraš znati da mislim na to da se oženi jednom od njih.“

„Je li mu to namera što se ovde nastanjuje?“

„Namera! Koješta, kako možeš tako da govoriš! Uživaš da me ljutiš. Nemaš nimalo sažaljenja prema mojim jadnim živcima.“

„Pogrešno me razumeš, draga moja. Ja veoma poštujem tvoje živce. Oni su moji stari prijatelji. Slušam te kako ih s uvažavanjem pominješ bar ovih dvadeset godina.“

Gospodin Benet je bio tako čudna mešavina brze pameti, sarkastičnog humora, uzdržanosti i hirovitosti, da iskustvo od dvadeset tri godine nije bilo dovoljno da njegova žena razume njegov karakter. Njen duh je bilo lakše razotkriti. Bila je žena skromnog razuma, malo obaveštena, i nepostojane naravi. Posao njenog života bio je da uda svoje kćeri; uteha su joj bile posete i novosti. A bilo ih je pet: Džejn, najstarija i najlepša; Elizabet, očeva miljenica, jer je imala nešto više hitrine od sestara; Meri, koja je čitala velike knjige i pravila izvode; i Kiti i Lidija, najmlađe, lude i razuzdane, koje nisu mislile ni na šta osim na oficire milicijskog puka smeštenog u gradiću Meritonu.

Na balu u Meritonu, gospodin Bingli se pokazao kao lep i gospodstven, živahan i otvoren, i igrao je svaku igru, dvaput s Džejn. Njegov prijatelj gospodin Darsi ubrzo je privukao pažnju dvorane svojim lepim, visokim stasom, lepim crtama, plemenitim držanjem, i glasom, koji se opšte proširio za pet minuta po njegovom ulasku, da ima deset hiljada godišnje; dok njegovo ponašanje nije izazvalo gađenje koje je okrenulo plimu njegove omiljenosti; jer se otkrilo da je ohol, da je iznad svog društva, i iznad toga da mu se išta dopadne. Igrao je samo sa sestrama gospodina Binglija, i odbio je da bude predstavljen ijednoj drugoj dami.

Elizabet, koja je propustila dve igre, čula je kako ga Bingli nagovara da igra. „Iza tebe sedi jedna njena sestra, koja je vrlo lepa, i usuđujem se reći vrlo prijatna.“ „Na koju misliš?“ i okrenuvši se, pogledao je za trenutak Elizabet, dok nije uhvatio njen pogled, a onda je povukao svoj i hladno rekao: „Podnošljiva je; ali nije dovoljno lepa da bi me privukla; a nisam trenutno raspoložen da dajem važnost mladim damama koje su drugi muškarci zapostavili.“

Elizabet je ostala bez ikakvih srdačnih osećanja prema njemu. Ipak je tu priču s mnogo duha ispričala među prijateljima; jer je imala živu, nestašnu narav, koja je uživala u svemu smešnom.

Bingli se divio Džejn; a Džejn, koja je bila sama dobrota i nikada ni kod koga nije videla manu, uzvraćala mu je divljenje, iako je osećanja skrivala pod mirnim ponašanjem. „Ako žena svoju naklonost s istom veštinom krije i od njenog predmeta“, rekla je Elizabetina prijateljica Šarlota Lukas, „može propustiti priliku da ga veže za sebe. U devet slučajeva od deset, bolje je da žena pokaže više naklonosti nego što oseća. Sreća u braku potpuno je stvar slučaja.“ „Nasmejavaš me, Šarlota; ali to nije razumno. Znaš da nije razumno, i da ti sama nikada ne bi tako postupila.“

Zauzeta posmatranjem pažnje gospodina Binglija prema svojoj sestri, Elizabet je bila daleko od toga da posumnja da i sama postaje predmet izvesnog zanimanja u očima njegovog prijatelja. Gospodin Darsi joj isprva jedva da je priznavao da je lepa; ali tek što je sebi i prijateljima razjasnio da ona jedva ima ijednu lepu crtu na licu, počeo je da nalazi da ga izvanredno lep izraz njenih tamnih očiju čini neobično inteligentnim. „Razmišljao sam“, rekao je gospođici Bingli, koja je i sama imala namere s njim, „o veoma velikom zadovoljstvu koje može pružiti par lepih očiju na licu lepe žene.“

Džejn, pozvanu na ručak u Nederfild, majka je poslala na konju, jer je izgledalo da će padati kiša; pala je kiša, i ona se prehladila, i morala je da ostane. Elizabet je pešice prešla tri milje preko polja da je vidi, preskačući preko prelaza na ogradama i preko bara, i najzad se našla nadomak kuće, umornih zglobova, prljavih čarapa i lica užarenog od toplote kretanja. Gospođica Bingli je bila zgranuta. „Podsuknja joj je šest palaca u blatu!“ „Oči su joj od kretanja zablistale“, rekao je gospodin Darsi.

Za dana koje je provela u Nederfildu, negujući sestru, ona i Darsi su razgovarali i nadmetali se. „Imam dovoljno mana“, rekao je on, „ali nadam se da nisu mane razuma. Za svoju narav ne smem da jamčim. Moje dobro mišljenje, kad se jednom izgubi, izgubljeno je zauvek.“ „To je zaista mana!“, uzviknula je Elizabet. „Nepomirljiva ozlojeđenost jeste senka na karakteru. Ali dobro ste izabrali svoju manu. Zaista ne mogu da joj se smejem.“ „Verujem da u svakoj naravi postoji sklonost nekom posebnom zlu.“ „A vaša mana je sklonost da mrzite svakoga.“ „A vaša“, odgovorio je s osmehom, „jeste da ih namerno pogrešno razumete.“ Počeo je da oseća opasnost od toga da Elizabet posvećuje previše pažnje.

Imanje gospodina Beneta bilo je, u nedostatku muških naslednika, vezano za jednog dalekog rođaka: gospodina Kolinsa, sveštenika, koji je došao u posetu, nameravajući da se kćerima iskupi ženidbom s jednom od njih. Bio je visok, težak mladić od dvadeset pet godina, čija je mešavina puzavosti i samovažnosti bila uživanje gospodina Beneta. Njegova zaštitnica bila je ledi Katarina de Bur, čiju blagonaklonost nije mogao dovoljno da nahvali. Kada mu je rečeno da će se Džejn verovatno uskoro veriti, okrenuo se, za vreme koje je gospođi Benet trebalo da potpali vatru, Elizabet.

U međuvremenu, oficiri puka dobili su novog druga: gospodina Vikama, mladića čija je pojava bila veoma u njegovu korist; imao je sve najbolje od lepote, lepo lice, lep stas i vrlo prijatno ophođenje. Na jednoj večeri s kartama kod njene tetke, gospođe Filips, ispričao je Elizabet da je sin upravitelja pokojnog gospodina Darsija; da ga je stari gospodin Darsi voleo i nameravao da ga obezbedi dobrom parohijom u crkvi; i da je sadašnji gospodin Darsi, iz ljubomore, to odbio. Elizabet ga je poštovala zbog njegove otvorenosti, i njena odbojnost prema Darsiju se učvrstila.

Na balu u Nederfildu Darsi ju je pozvao na igru, i ona je prihvatila pre nego što je znala šta radi. Govorili su o Vikamu, i Darsiju se lice smračilo. A veče je bilo niz poniženja: njena majka koja je za večerom glasno pričala o Džejninim izgledima; Meri koja je predugo pevala; gospodin Kolins koji se predstavio gospodinu Darsiju, bez upoznavanja, kao sveštenik njegove tetke. Elizabet se činilo da, da se njena porodica dogovorila da se te večeri izloži koliko god može, ne bi bilo moguće da svoje uloge odigraju s više poleta ili s boljim uspehom.

Sledećeg jutra gospodin Kolins je zaprosio. „Moji razlozi za ženidbu su, prvo, da mislim da je ispravno da svaki sveštenik u lagodnim prilikama da primer braka u svojoj parohiji; drugo, da sam uveren da će to vrlo mnogo doprineti mojoj sreći; i treće, što je možda trebalo da pomenem ranije, da je to poseban savet i preporuka vrlo plemenite dame koju imam čast da nazivam zaštitnicom.“ Elizabet ga je odbila; on nije hteo da poveruje, smatrajući to uobičajenom praksom otmenih žena. Gospođa Benet ju je, u besu, odvela ocu.

„Dođi ovamo, dete“, viknuo je otac kad se pojavila. „Razumem da ti je gospodin Kolins ponudio brak. Je li to istina?“ Elizabet je odgovorila da jeste. „Dobro, i tu ponudu braka si odbila?“ „Jesam, gospodine.“ „Dobro. Sada dolazimo do stvari. Tvoja majka insistira da je prihvatiš. Zar nije tako, gospođo Benet?“ „Jeste, ili je nikada više neću videti.“ „Pred tobom je nesrećan izbor, Elizabet. Od danas moraš biti strankinja jednom od roditelja. Tvoja majka te nikada više neće videti ako se ne udaš za gospodina Kolinsa, a ja te nikada više neću videti ako se udaš.“

Tri dana kasnije gospodin Kolins se verio sa Šarlotom Lukas. „Nisam romantična, znaš“, rekla je Šarlota zapanjenoj prijateljici. „Nikada nisam bila. Tražim samo udoban dom; a s obzirom na karakter gospodina Kolinsa, njegove veze i položaj u životu, uverena sam da je moj izgled na sreću s njim isto toliko dobar kao što većina ljudi može da se pohvali kad stupa u brak.“

A celo društvo iz Nederfilda iznenada se preselilo u London; i gospođica Bingli je pisala Džejn da se njen brat neće vratiti te zime, i da se svi nadaju da će ga videti oženjenog gospođicom Darsi. Džejn je to podnela s blagom postojanošću. Gospođa Benet ga je podnela samo s jadikovanjem.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Hanford)