Predgovor, Prethodna napomena i Opšte pitanje

Predgovor

Ova Prolegomena nisu za upotrebu učenika, nego budućih učitelja; a čak ni njima nisu namenjena da pomognu u uređivanju izlaganja jedne već postojeće nauke, nego da im pomognu da tek otkriju samu tu nauku.

Moja namera je da uverim sve one koji smatraju da se vredi baviti metafizikom da je apsolutno nužno da za sada prekinu svoj posao, da sve što se do sada dogodilo smatraju kao da se nije dogodilo, i da pre svega postave pitanje: da li je tako nešto kao metafizika uopšte moguće.

Ako je ona nauka, kako to da ne može, kao druge nauke, steći opšte i trajno priznanje? Ako nije nauka, kako to da se neprestano naduva pod prividom nauke, i drži ljudski razum u neizvesnosti nadama koje se nikada ne gase, ali se nikada ni ne ispunjavaju? Izgleda gotovo smešno da, dok svaka druga nauka neprestano napreduje, metafizika, koja tvrdi da je sama mudrost, čije proročište svako pita, neprestano kruži na istom mestu ne odmičući ni koraka.

Od ogleda Loka i Lajbnica, ili bolje od početka metafizike dokle seže njena istorija, nije se dogodio nijedan događaj koji je mogao biti odlučniji za sudbinu ove nauke od napada koji je na nju izvršio Dejvid Hjum. On je pošao uglavnom od jednog jedinog ali važnog pojma metafizike, naime od pojma veze uzroka i posledice. Izazvao je um, koji tvrdi da je ovaj pojam začeo u svom krilu, da mu odgovori po kom pravu misli da nešto može biti tako sazdano da, ako se ono postavi, nužno mora biti postavljeno i nešto drugo. Neoborivo je dokazao da je umu potpuno nemoguće da takvu vezu misli a priori i iz pojmova. Zaključio je da se um ovim pojmom obmanjuje, lažno ga smatrajući svojim detetom, dok on nije ništa drugo do kopile mašte, oplođene iskustvom, koja je izvesne predstave podvela pod zakon asocijacije, i subjektivnu nužnost koja otuda proizlazi — naviku — podmeće kao objektivnu nužnost iz uvida.

Hjumov argument nalazi se u njegovoj „Raspravi o ljudskoj prirodi“ (1739–40) i „Istraživanju o ljudskom razumu“ (1748).

Hjum je izbio iskru od koje se mogla upaliti svetlost, da je zahvatila neki zapaljivi trud, i da se njen žar brižljivo održavao i uvećavao. Ali sudbina, koja je metafizici uvek bila nesklona, htela je da ga niko ne razume. Ne može se bez izvesnog bola posmatrati kako su njegovi protivnici, Rid, Osvald, Biti i najzad Pristli, potpuno promašili suštinu njegovog problema.

Pozivali su se na zdrav razum. Pozivati se na zdrav razum kada uvid i nauka zakažu, a ne pre — to je jedno od istančanih otkrića novijeg vremena, kojim se i najplići brbljivac može samouvereno uhvatiti u koštac s najdubljim misliocem i održati se protiv njega. Posmatrano na dnevnoj svetlosti, to nije ništa drugo do pozivanje na sud gomile, aplauz zbog koga filozof crveni, a popularni šaljivčina trijumfuje i postaje drzak.

Slobodno priznajem: upravo me je sećanje na Dejvida Hjuma pre mnogo godina prvi put prekinulo u mom dogmatskom dremežu, i mojim istraživanjima u oblasti spekulativne filozofije dalo sasvim nov pravac.

Najčuvenija rečenica „Prolegomena“.

Najpre sam pokušao da li se Hjumov prigovor ne bi mogao izraziti u opštem obliku, i uskoro sam našao da pojam veze uzroka i posledice nikako nije jedini kojim razum a priori misli veze stvari, nego da se metafizika sastoji sva od takvih pojmova. Nastojao sam da se uverim u njihov broj; a kada sam u tome uspeo, iz jednog jedinog načela, prešao sam na dedukciju ovih pojmova, za koje sam sada bio siguran da nisu izvedeni iz iskustva, kako se Hjum bojao, nego da su potekli iz čistog razuma. Ova dedukcija bila je najteže što je ikada moglo biti preduzeto u korist metafizike.

Kant zatim govori o nejasnoći svoje Kritike: suvoparna je, nejasna je, duga je. Ali ne može svako da piše kao Hjum, tako istančano i tako ljupko, ili kao Mozes Mendelson, tako temeljno. Ovo delo je plan, po kome se može čitati sama Kritika.

Prethodna napomena: Metafizičko saznanje

Izvori metafizičkog saznanja ne mogu biti empirijski. Njegova načela nikada ne smeju biti uzeta iz iskustva; jer ono ne treba da bude fizičko nego metafizičko saznanje, naime saznanje koje leži izvan iskustva.

Svi sudovi su ili analitički — samo objašnjavajući, ne dodajući ništa sadržaju saznanja — ili sintetički, proširujući, koji mu dodaju. „Sva tela su protežna“ je analitički; „Neka tela su teška“ je sintetički. Iskustveni sudovi su uvek sintetički. Matematički sudovi su svi sintetički. A metafizički sudovi, u pravom smislu, svi su sintetički.

Kant napominje da je sam Hjum smatrao matematiku analitičkom; da je video da je ona sintetička a priori, misli Kant, nikada ne bi toliko proširio svoj skepticizam — jer bi ga njegov zdrav razum sačuvao od napada na matematiku.

Opšte pitanje: Da li je metafizika uopšte moguća?

Kad bi stvarno postojala metafizika koja bi mogla da se potvrdi kao nauka, kad bi se moglo reći: „Evo metafizike; treba samo da je naučite, i ona će vas neodoljivo i nepromenljivo uveriti u svoju istinu“, ovo pitanje bi bilo nepotrebno. Ali nije tako. Ne može se pokazati nijedna knjiga, kao što se pokazuje Euklid, i reći: ovo je metafizika.

Ali možemo početi od nauka koje postoje, i koje sadrže sintetičko saznanje a priori: čiste matematike i čiste prirodne nauke. U njihovu stvarnost nema sumnje; treba samo pitati kako su moguće, i odatle preći na metafiziku.

Tako se glavno pitanje transcendentalne filozofije, kako su mogući sintetički stavovi a priori, deli na četiri pitanja: Kako je moguća čista matematika? Kako je moguća čista prirodna nauka? Kako je moguća metafizika uopšte? Kako je moguća metafizika kao nauka?