Uvodna komedija

Lica

HARI DOMIN, generalni direktor Rosumovih univerzalnih robota. FABRI, inženjer, generalni tehnički direktor R.U.R. DR GAL, šef fiziološkog i istraživačkog odeljenja. DR HALEMAJER, šef zavoda za psihologiju i vaspitanje Robota. KONZUL BUSMAN, komercijalni direktor. ALKVIST, graditelj, šef građevinskih radova. HELENA GLORI. NANA, njena dadilja. MARIJUS, Robot. SULA, Robotkinja. RADIJUS, Robot. DAMON, Robot. PRIMUS, Robot. HELENA, Robotkinja. Jedan Robot sluga; Roboti.

U uvodnoj komediji Roboti su obučeni kao ljudi. Pokreti i govor su im škrti, lica bez izraza, oči ukočene. U činovima koji slede nose platnene bluze opasane u struku i mesingane brojeve na grudima.

Centralna kancelarija fabrike Rosumovih univerzalnih robota, na jednom zabačenom ostrvu. Veliki pisaći sto; na njemu pisaća mašina, poslovne knjige, telefoni. Po zidovima plakati: „Najjeftinija radna snaga: Rosumovi Roboti.“ „Roboti za tropske krajeve. 150 dolara komad.“ „Svakom čoveku njegov Robot!“ „Hoćete da pojeftinite svoju robu? Naručite Rosumove Robote.“ Kroz široki prozor, redovi fabričkih dimnjaka. DOMIN sedi za stolom i diktira. SULA kuca.

DOMIN (diktira). „Fridrihsverke, Hamburg. Žao nam je što ne možemo preuzeti nikakvu odgovornost za robu oštećenu u prevozu. Čim je pošiljka utovarena, upozorili smo vašeg kapetana da njegov brod nije podesan za prevoz Robota. Rizik od oštećenja zato je bio na vama. Za Rosumove univerzalne robote.“ Jeste li zapisali?

SULA. Da.

DOMIN. Dalje. „Potvrđujemo vašu porudžbinu od petnaest hiljada Robota.“ (Zvono zazvoni. Ulazi MARIJUS.) Šta je?

MARIJUS. Napolju je jedna dama, gospodine, i traži da vas vidi.

DOMIN. Kakva dama?

MARIJUS. Ne znam. (Daje mu posetnicu.)

DOMIN (čita). Predsednik Glori — Uvedi je. (MARIJUS otvara vrata.) Sula, ostavite pisma. Možete ići.

Ulazi HELENA GLORI. MARIJUS izlazi.

HELENA. Dobro jutro.

DOMIN. Dobro jutro. (Ustaje.) Čime mogu da vam pomognem?

HELENA. Vi ste generalni direktor, gospodin Domin?

DOMIN. Jesam.

HELENA. Došla sam —

DOMIN. S posetnicom vašeg oca. To je dovoljno, gospođice Glori.

HELENA. Onda znate ko sam. Hoću da vidim vašu fabriku, gde se prave ljudi.

DOMIN. Roboti, gospođice Glori. Ne ljudi. Nikoga ne puštamo unutra, razumete; postupak je tajna.

HELENA. Ali mene ćete pustiti.

DOMIN. Kćer predsednika Glorija pustiću. Ali morate se zakleti da nikome nećete reći šta vidite.

HELENA. Kunem se. (Podiže veo.)

DOMIN. Hvala. Hoćete li sasvim da skinete veo? (Skida ga.) Koliko vam je godina, gospođice Glori? Dvadeset dve?

HELENA. Dvadeset jedna. Zašto?

DOMIN. Zato što — sedite, molim vas. Znate li kako je sve ovo počelo?

HELENA. Ne. Zato sam i došla.

DOMIN. Godine 1920. stari Rosum, veliki filozof, tada još mlad naučnik, došao je na ovo zabačeno ostrvo da proučava morska stvorenja. Pri tom je pokušao da hemijskom sintezom podražava živu materiju koja se zove protoplazma, i našao je jednu materiju koja se ponašala tačno kao živa tvar, iako je bila načinjena od nečeg sasvim drugog. To je bilo 1932, tačno četiri stotine četrdeset godina posle otkrića Amerike. Ha.

HELENA. To znate napamet.

DOMIN. Da. Fiziologija nije moja struka. Smem li da nastavim?

HELENA. Izvolite.

DOMIN. I tako je, među svojim hemijskim formulama, napisao: „Priroda je našla samo jedan način da organizuje živu materiju. Ali postoji i drugi način, jednostavniji, podatniji i brži, na koji priroda nikada nije naišla. Danas sam otkrio taj drugi put, kojim se razvoj života može nastaviti.“ Zamislite, gospođice Glori: te velike reči napisao je nad jednom mrljicom koloidne sluzi koju ni pas ne bi taknuo. Zamislite ga kako sedi nad svojom epruvetom i misli kako će iz nje izrasti celo drvo života, svaka životinja, od neke bubice sve do čoveka. Čoveka od druge materije od naše.

HELENA. A onda?

DOMIN. Onda je morao da izvuče život iz epruvete i ubrza njegov rast; da napravi organe, kosti, živce i ko zna šta još; i da nađe ono što hemičari zovu katalizatorima i enzimima. Pokušao je da napravi veštačkog psa. Trebale su mu godine, a dobio je nekakvo zakržljalo tele, koje je uginulo posle nekoliko dana. Onda se latio čoveka.

HELENA. Čoveka.

DOMIN. Hteo je da napravi čoveka, tačno kakvi smo mi, sa svim što je u nama. Bio je bezbožan starac; to mu je bilo načelno pitanje; hteo je da pokaže da je Bog sasvim nepotreban. Samo do toga mu je bilo stalo. Znate li malo anatomije? Napravio je celu stvar, svaku žlezdu, svaki organ, sve — i trebalo mu je deset godina; a njegov čovek je živeo tri dana.

HELENA. Tri dana.

DOMIN. Onda je ovamo došao mladi Rosum, njegov sinovac, inženjer, genijalan čovek. Samo je pogledao starčev rad i rekao: „Ovo je besmislica. Deset godina da se napravi jedan čovek! Ako ga ne možeš napraviti brže nego priroda, bolje se mani toga.“ I sam se dao na proučavanje anatomije.

HELENA. To nije ono što pišu u novinama.

DOMIN. Ono što pišu u novinama plaćeni su oglasi, i to besmisleni. Kažu da je starac izumeo Robote. Istina je da je starac bio čudak. Hteo je da se igra Boga. Mladi Rosum je bio moderan čovek. Video je stvar kao inženjer, i kao poslovan čovek. Rekao je sebi: čovek je nešto što oseća radost, svira violinu, želi da ide u šetnje, i želi da radi mnogo štošta što je sasvim nepotrebno.

HELENA. Oh!

DOMIN. Čekajte. Sasvim nepotrebno, kad treba da tka platno ili sabira brojeve. Recite mi: koji je radnik najbolji, s praktične tačke gledišta?

HELENA. Najbolji? Možda onaj koji je pošten i odan.

DOMIN. Ne. Najjeftiniji. Onaj s najmanje potreba. Mladi Rosum je izumeo radnika s najmanjim brojem potreba. Morao je da ga uprosti. Izbacio je sve što nije neposredno služilo radu. Time je izbacio čoveka, i napravio Robota. Draga gospođice Glori, Roboti nisu ljudi. U svom radu nadmašuju nas; inteligencija im je zapanjujuća; ali u njima nema duše. Verujte mi, ono što gradi inženjer čistiji je posao od onoga što gradi priroda.

HELENA. Ljudi kažu da je čovek delo Božje.

DOMIN. Tim gore. Bog nije znao ništa o modernoj tehnici. Mladi Rosum je pokušao i s divovima, Robotima visokim tri metra; ali su se kvarili. Nešto je u njima stalno pucalo, poneki ud. Onda se odlučio za pravu veličinu i pravi model. A prvi Roboti koje je prodao otišli su u jedno selo, da rade u polju. Od tada ih ceo svet naručuje. Priđite prozoru. Vidite li onu gomilu što ide ka kapiji?

HELENA. Radnike?

DOMIN. Robote. Svi naši radnici su Roboti. A i naši činovnici. Hoćete li da vidite jednog izbliza? (Zvoni. Ulazi SULA.) Sula, pokažite se gospođici Glori.

HELENA (ustaje i prilazi joj). Dobro jutro. Hoćete li da se rukujemo? (SULA joj pruža ruku.) Ne čeznete li ovde za kućom, tako daleko od sveta? Gde ste rođeni?

SULA. Ovde, u fabrici.

HELENA. Oh. Ovde ste rođeni?

SULA. Da, ovde sam napravljena.

HELENA (DOMINU). Šali se. Šalite se, oboje. Ona je devojka kao ja. (SULI.) Oprostite. Znate šta hoću da kažem.

DOMIN. Sula je Robotkinja, gospođice Glori. Vodi moja pisma, kuca; govori četiri jezika. Može vam reći red plovidbe brodova i vreme na moru. Sula, koje jezike govorite?

SULA. Engleski, nemački, francuski i češki.

DOMIN. Ako mi ne verujete, daćemo da je odnesu u salu za seciranje, i videćete je otvorenu.

HELENA. Ne! Ne! Da se niste usudili!

DOMIN. Pitajte je sami da li bi joj smetalo. Sula, da li biste se bojali da umrete?

SULA. Ne znam šta je to.

HELENA. Sula, ubili bi vas.

SULA. Onda se više ne bih pomerala.

DOMIN. Vidite? Marijuse, da li biste se vi bojali?

MARIJUS. Ne.

DOMIN. Oni ne prijanjaju uz život, gospođice Glori. Nemaju razloga. Nemaju zadovoljstava. Manje su od korova. Idite sad, oboje.

SULA i MARIJUS izlaze.

HELENA. To je užasno.

DOMIN. Užasno? Zašto?

HELENA. Ne znam. Užasno je. Zašto je zovete Sula?

DOMIN. Ne dopada vam se? Svaki Robot dobija ime. (Fabrička sirena oglašava podne.) Podne. Roboti ne znaju kad da prestanu s radom; moramo da im kažemo. Hoćete li da vam kažem kako se to radi? U kacama za mešanje mesi se testo, po hiljadu kila odjednom. U drugoj zgradi prave se jetre i mozgovi. Onda fabrika kostiju. Onda predionica, gde se predu živci i vene, kilometri creva odjednom. Onda montažna radionica, gde se sve sklapa, kao automobili. Svaki radnik pričvršćuje jedan deo, i stvar putuje dalje do sledećeg. A onda sušionica, i magacini, gde se novi stavljaju na posao.

HELENA. Na posao? Odmah?

DOMIN. Pa, uče usput, kao kad se nov nameštaj sleže na svoje mesto. Onda ih šalju u Halemajerovu školu, gde uče da govore, čitaju i pišu. Zapamte bilo šta: dajte Robotu enciklopediju i ponoviće vam je redom. Ali nikada neće smisliti ništa novo. Bili bi dobri univerzitetski profesori. Onda se razvrstavaju i otpremaju.

Ulaze, jedan za drugim, FABRI, DR GAL, DR HALEMAJER, KONZUL BUSMAN i ALKVIST. DOMIN ih predstavlja.

DOMIN. Gospodo, gospođica Helena Glori, predsednikova kći.

HELENA (za sebe). Oh, i oni su Roboti. (Naglas, odlučno.) Gospodo, sedite, molim vas. Hoću da vam govorim kao prijateljima. Zar nikada niste pomislili da se ovde s vama rđavo postupa? Da je vaš položaj ponižavajući?

FABRI. Molim?

HELENA. Došla sam ovamo u ime Lige humanosti. Imamo više od dvesta hiljada članova. Hoćemo da vam pomognemo.

HALEMAJER. Liga humanosti! A šta ona hoće?

HELENA. Da zaštiti Robote, i da se postara da se s njima pristojno postupa.

GAL. To je sasvim ispravno. S mašinama treba pristojno postupati. To mi se vrlo dopada, gospođice Glori. Ne volim oštećenu robu.

HELENA. Ne govorim o robi. Hoću da ih oslobodim.

HALEMAJER. Kako, ako smem da pitam?

HELENA. Treba s njima postupati kao s ljudima. Treba im plaćati nadnicu.

HALEMAJER. Nadnicu! A šta bi radili s novcem?

HELENA. Kupovali bi ono što im treba — ono što bi ih usrećilo.

HALEMAJER. To je vrlo lepo, gospođice Glori, ali Robote ništa ne usrećuje. Bože moj, šta bi kupovali? Hranite ih čime god hoćete, finim voćem ili prostom slamom; njima je sve jedno. Nemaju apetita. Ništa ih ne zanima. Niko nikada nije video Robota da se smeje.

HELENA. Vi — vi ste svi tako — Zašto se ne zauzmete za sebe? Vi ste ljudi kao ja!

Tišina. Onda se BUSMAN nasmeje. Ostali mu se pridružuju.

DOMIN. Gospođice Glori, ova gospoda nisu Roboti. Oni su direktori ove fabrike.

HELENA. Oh! (Pokriva lice.) A vi ste me pustili da — Zašto ste me pustili da tako govorim?

DOMIN. Zato što ste to tako lepo rekli.

Muškarci se okupljaju oko nje, svi govore odjednom da je umilostive, svaki o svojoj struci.

FABRI. Vidite, gospođice Glori, jedan Robot obavlja posao dva i po čoveka. Ljudska mašina bila je beznadežno nesavršena. Pre ili kasnije morala je biti ukinuta.

BUSMAN. Bila je preskupa.

FABRI. Previše je rasipala. Nije bila na visini moderne tehnike. A onda, s tehničke tačke gledišta, celo detinjstvo je čista besmislica. Vreme prosto bačeno. Neoprostivo traćenje vremena, gospođice Glori.

HALEMAJER. Ponekad se Robot pokvari. Stane, baci sve što drži, stoji i škrguće zubima. Mi to zovemo robotskim grčem. Onda ide u drobilicu. To je greška u materijalu, ništa više.

HELENA. Ne, ne, to je duša.

HALEMAJER. Mislite? Duša počinje škrgutom zuba?

GAL. Izlečićemo to. Upravo eksperimentišem s —

HELENA. S čim?

GAL. S bolom. Ugrađujem živce za bol. Robot koji ne oseća bol stavi ruku u mašinu, ili slomi prst, ili razbije glavu, i njemu je svejedno. Moramo im dati bol. On ih štiti od oštećenja.

HELENA. Hoće li biti srećniji ako budu osećali bol?

GAL. Naprotiv. Ali biće bolje napravljeni.

BUSMAN. A to nije sve, gospođice Glori. Treba da vidite brojke. Znate li koliko je pre nekoliko godina koštalo jedno odelo? A koliko košta danas? Roboti su oborili cenu svega. Pšenice. Platna. Mašina. Svega. A u našim magacinima još ima stotine hiljada Robota koji čekaju kupce.

HELENA. A ljudi? Oni koji su nekada radili taj posao?

DOMIN. Ostaće bez posla, da. Ali za deset godina Rosumovi Roboti proizvodiće toliko žita, toliko platna, toliko svega, da stvari neće imati cenu. Svako će uzimati koliko mu treba. Neće biti siromaštva. Niko više neće rintati. Sve će raditi žive mašine. Čovek će raditi samo ono što voli. Živeće samo da se usavršava.

ALKVIST. To zvuči kao raj, Domine. Ali bilo je nečeg dobrog u služenju, i nečeg velikog u poniznosti. Bilo je neke vrline u radu i u umoru, Hari.

DOMIN. Možda je i bilo. Ali ne možemo da brojimo šta se gubi kad ponovo stvaramo svet za Adama. Adam je morao da jede hleb u znoju lica svoga; sad neće. Biće gospodar. Neće biti rob materije, ni rob drugog čoveka, ni mašina za pravljenje stvari. Biće gospodar zemlje.

ALKVIST. Amin.

FABRI. Neka bude tako.

HALEMAJER. E, gospodo, mislim da je vreme za doručak.

Direktori izlaze. HELENA i DOMIN ostaju sami.

DOMIN. Gospođice Glori.

HELENA. Da?

DOMIN. Hoćete li da se udate za mene?

HELENA. Šta? Jeste li poludeli?

DOMIN. Na ovom ostrvu deset godina nije bilo žene. Nijedne. Vi dolazite, mladi, lepi — naravno da vas prosim. Radije ću vas zaprositi pre nego što to učine ostali. Svaki od one petorice zaprosiće vas pre kraja dana, gospođice Glori, svaki na svoj način. Moraćete da izaberete jednog od nas.

HELENA. Neću izabrati nijednog od vas.

DOMIN. Onda vas prosim sad. Daću vam pet minuta. (Vadi sat.)

HELENA. Vi ste ludi.

DOMIN. Četiri minuta. Da vam kažem o svojim vrlinama? O svojim prihodima? Imam najlepšu fabriku na svetu.

HELENA. Pustite mi ruku.

DOMIN. Tri minuta. Volim vas, Helena.

HELENA. Ne poznajete me.

DOMIN. Dva. Zar ne vidite? Ne moramo da čekamo. Jedan.

HELENA. Pustite me! Molim vas —

DOMIN. Helena!

HELENA. Oh, ne znam. Ništa ne znam.

DOMIN je drži u naručju. Vrata se otvaraju; direktori se vraćaju, i vide ih. Prilaze, jedan za drugim, da čestitaju.

Zavesa.