Prvi komad: O radikalnom zlu u ljudskoj prirodi

Predgovori

Moral, ukoliko je zasnovan na pojmu čoveka kao slobodnog delatnog bića koje se, upravo zbog toga, svojim umom vezuje za bezuslovne zakone, ne treba ni ideju nekog drugog bića iznad sebe da bi prepoznao svoju dužnost, ni neki drugi pokretač osim samog zakona da bi je ispunio. Moralu ni najmanje nije potrebna religija radi njega samog; snagom čistog praktičnog uma on je sam sebi dovoljan.

Ali moral neizbežno vodi religiji. Jer on rađa ideju najvišeg dobra u svetu, koje je moguće samo ako izvan čoveka postoji moćni moralni zakonodavac — Bog.

U drugom Predgovoru Kant upotrebljava jednu sliku: otkrovenje i um su kao dva koncentrična kruga. Otkrovenje je širi krug, koji sadrži istorijske elemente; čista religija uma je uži krug unutar njega. Filozof može ostati u unutrašnjem krugu, i videti da li ga spoljašnji, moralno čitan, vraća natrag k njemu.

Je li čovek po prirodi dobar ili zao?

Da svet leži u zlu tužba je stara koliko istorija, pa i koliko još starija umetnost pesništva; štaviše, stara koliko najstarija od svih pesama, sveštenička religija. Sve one počinju svet od dobra: od zlatnog doba, od života u raju, ili od još srećnijeg života u zajednici s nebeskim bićima. Ali ubrzo daju da ta sreća iščezne kao san; i daju da pad u zlo ubrzanim korakom hita ka gorem. U novije vreme, međutim, osvojilo je tlo suprotno junačko mišljenje, naročito među filozofima i vaspitačima: da svet neprestano napreduje od goreg ka boljem.

Kant ne staje prosto ni na jednu stranu. On smatra da čovek ima i izvornu sklonost ka dobru i naklonost ka zlu.

Kada nazovemo čoveka zlim, ne mislimo da čini zla dela, nego da su njegova dela takva da nam dopuštaju da u njemu zaključimo zle maksime. Zlo nije u čulima, ni u prirodnim sklonostima, koje su same po sebi nevine; ni u kvarenju samog uma, koje bi od čoveka napravilo đavolsko biće. Zlo leži u slobodno izabranom redosledu pokretača volje.

Kant navodi tri izvorne sklonosti ka dobru u ljudskoj prirodi: ka životinjskosti (samoodržanje, pol, zajednica); ka čovečnosti (samoljublje, upoređivanje sebe s drugima — iz koga, kada se izopači, niču ljubomora i suparništvo, „poroci kulture“); i ka ličnosti (prijemčivost za poštovanje moralnog zakona).

I tri stupnja naklonosti ka zlu: prvo, krhkost — slabost ljudskog srca u sledovanju svojim dobrim maksimama: „jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim ono činim“, kako kaže Pavle; drugo, nečistota — mešanje moralnih i nemoralnih pokretača, činjenje onoga što dužnost zahteva, ali ne čisto iz dužnosti; treće, izopačenost, ili pokvarenost srca — naklonost da se pokretači moralnog zakona podrede drugima, nemoralnim.

Radikalno zlo

Razlika između dobrog i zlog čoveka ne mora ležati u razlici pokretača koje prima u svoju maksimu, nego u njihovom podređivanju: koji od ta dva čini uslovom drugoga. Svaki čovek, pa i najgori, ima moralni zakon u sebi; i svaki čovek, pa i najbolji, ima samoljublje. Čovek je zao samo zato što obrće moralni red pokretača kada ih prima u svoju maksimu: pokretač samoljublja i njegovih sklonosti čini uslovom pokoravanja moralnom zakonu — dok je ovaj, kao vrhovni uslov zadovoljenja onoga prvog, trebalo da bude primljen u opštu maksimu volje kao jedini pokretač.

Ovo zlo je radikalno, jer kvari osnov svih maksima; kao prirodna naklonost ne može se iskoreniti ljudskim snagama, jer bi se to moglo dogoditi samo putem dobrih maksima — što se ne može zbiti kada se subjektivni vrhovni osnov svih maksima pretpostavlja kao pokvaren. Pa ipak mora biti moguće nadvladati ga, pošto se nalazi u čoveku kao slobodno delatnom biću.

Kantovo učenje o „radikalnom zlu“ zapanjilo je njegove savremenike: Gete se žalio da je Kant „uprljao svoj filozofski plašt“ ponovo uvodeći prvobitni greh. Kantovo zlo, međutim, nije nasleđena krivica, nego slobodan izbor, za koji je svaka osoba odgovorna.

Kant zatim odbacuje ideju da se zlo prenosi nasleđem od naših praroditelja: od svih načina da se predstavi poreklo zla, najneprikladniji je zamišljati da je do nas došlo nasleđem. Priča o padu predstavlja, u obliku pripovesti, ono što se zbiva pri svakom zlom izboru: „U Adamu svi sagrešiše.“

Obnova izvorne sklonosti

Kako zao čovek može postati dobar? Ne samo postepenom reformom ponašanja, nego revolucijom u nastrojenju — promenom srca, nekom vrstom ponovnog rođenja, takoreći novim stvaranjem, kroz jednu jedinu nepromenljivu odluku. Tada se, u čulnom svetu, ova revolucija pojavljuje kao postepena reforma: beskrajno nastojanje od lošeg ka boljem.

Čovek sam mora sebe učiniti, ili mora da je sebe učinio, onim što u moralnom smislu jeste ili treba da postane. I jedno i drugo mora biti posledica njegove slobodne volje; jer inače mu se ne bi moglo pripisati, i zato ne bi mogao biti ni moralno dobar ni zao.

Ako moralni zakon zapoveda da sada treba da budemo bolji ljudi, neizbežno sledi da moramo i moći biti bolji ljudi.

„Treba znači možeš“ — Kantovo načelo da moralna zapovest pretpostavlja mogućnost da se ona ispuni.