Suđenje (prvi deo)

Iako su se stotine hiljada ljudi, sabijenih na jednom malom mestu, trudile da unakaze zemlju na kojoj su živeli — popločavajući je kamenjem da ništa ne može da raste, čupajući svaku vlat trave, sekući drveće, terajući ptice i zveri, puneći vazduh dimom uglja i nafte — proleće je bilo proleće, čak i u gradu. Sunce je sijalo; trava je, svuda gde je nisu sastrugali, nicala zelena između kamenih ploča bulevara; breze i topole i sremze otvarale su svoje lepljivo, mirisno lišće; lipe su nadimale pupoljke; čavke, vrapci i golubovi radosno su po proleću gradili gnezda, a muve su zujale uz osunčane zidove. Biljke, ptice, insekti i deca bili su radosni. Samo ljudi — odrasli ljudi — nisu prestajali da varaju i muče sebe i jedni druge. Svetim i važnim smatrali su ne ovo prolećno jutro, ne ovu lepotu Božjeg sveta, datu za sreću svih stvorenja, nego ono što su sami izmislili da bi vladali jedni drugima.

Tako se u kancelariji gubernijskog zatvora smatralo svetim i važnim to što je prethodnog dana stiglo naređenje, s pečatom i brojem, da se troje zatvorenika — dve žene i jedan muškarac — tog jutra u devet sati dovedu u sud. Jedna od žena bila je glavna okrivljena i morala je biti dovedena posebno.

Čuvar je otključao vrata ženske ćelije, i iz nje je izašao vreo, smrdljiv vazduh, i pozvao je: „Maslova! U sud!“ Izašla je jedna mlada žena srednjeg rasta, u sivom zatvorskom kaputu preko bele bluze i suknje. Lice joj je imalo onu osobenu belinu ljudi koji dugo žive zatvoreni, kao klice krompira u podrumu. Male šake bile su joj takođe bele, i pun vrat. Njene crne, sjajne oči, od kojih je jedno malo škiljilo, gledale su ispod marame. Dve kovrdže crne kose izmakle su ispod nje, namerno, činilo se. Išla je u sud između dva vojnika kroz ulice, a ljudi su zurili u nju, a jedan seljak se prekrstio i dao joj kopejku; i bilo joj je drago da posle zatvora oseti prolećni vazduh na licu.

Njena priča bila je obična. Majka joj je bila neudata nadničarka u jednom selu gde su imanje posedovale dve postarije usedelice, sestre. Majka je svake godine rađala po dete, i deca su krštena a zatim zapuštena, i umirala su. Šesto je bila devojčica. Jedna od starih gospođica, ušavši u štalu, videla je to zdravo malo stvorenje, i sažalila se na nju, i krstila je. Kad je majka umrla, stare gospođice su devojčicu, tada trogodišnju, uzele u kuću, napola kao štićenicu a napola kao sluškinju. Zvale su je Katjuša. Bila je živahna devojčica crnih, sjajnih očiju. Šila je, spremala sobe, čitala naglas gospođicama; a kad je imala šesnaest godina, došao je da kod njih boravi njihov sestrić.

Bio je to knez Dmitrij Ivanovič Nehljudov, bogat mlad student, star devetnaest godina, čist i zanesen, koji je došao na selo za leto da napiše jednu raspravu o vlasništvu nad zemljom, i koji je tada verovao da zemlja ne treba da pripada nikome. On i Katjuša su se voleli, ne znajući to, nevino kao deca. Igrali su se žmurke s ostalom mladeži na livadi, i jednom su se, trčeći, našli sami iza jednog žbuna jorgovana kraj jarka, i poljubio ju je; i to je bilo sve. Nije mislio ni na šta više. To bi mu se činilo zločinom.

Tri godine kasnije ponovo je došao, kao oficir na putu u rat, i ostao kod tetaka za Uskrs. Bio je drugi čovek. Za te tri godine naučio je da živi kao što su živeli svi u njegovom svetu: za sebe, za svoja zadovoljstva, verujući u ono u šta su drugi verovali, trošeći novac, pijući, kockajući se; a njegovo sopstveno pravo ja, duhovni čovek u njemu, bilo je ugušeno, a njegovo mesto zauzeo je životinjski čovek. Na ponoćnoj vaskršnjoj službi u seoskoj crkvi video je Katjušu u beloj haljini s plavim pojasom i crvenom mašnom u crnoj kosi, lica koje je sijalo od sreće; a kad su se izljubili, „Hristos voskrese!“ — „Vaistinu voskrese!“ — osetio je da u njenim očima ima nešto što je samo za njega.

Dva dana kasnije, u noći pred odlazak, u magli, dok je led pucao i lomio se na reci, otišao je u njenu sobu, a ona mu se nije opirala. Ujutru, dok je odlazio, uhvatio ju je u hodniku i gurnuo joj u ruku jedan koverat s novčanicom od sto rubalja. Osećao je da je to ispravno; svi su tako činili. Onda je otišao u rat.

Jedne mračne jesenje noći, nekoliko meseci kasnije, Katjuša je saznala da će Nehljudovljev voz proći kroz stanicu pet vrsta od sela, gde staje samo dva minuta. On je tetkama pisao da ne može da ih poseti. Trčala je kroz kišu i blato u mraku, s jednom drugom devojkom, da ga vidi. Stigla je do stanice dok je zvonilo drugo zvono, i potrčala duž voza, i videla ga kroz osvetljen prozor jednog vagona prve klase kako sedi na plišanom sedištu bez kaputa, karta s drugim oficirima, smeje se. Kucnula je u prozor svojom promrzlom rukom. Zazvonilo je treće zvono; voz je krenuo. Nije je video. Trčala je pored vagona, a onda je on išao brže, i poslednji vagon je prošao pored nje, a ona je ostala na kiši i vetru na ivici perona. „On je u osvetljenom vagonu, na plišanom sedištu, pije i šali se, a ja sam ovde u blatu, u mraku, na vetru i kiši“, mislila je. I od te noći prestala je da veruje u Boga i u dobro. Bila je sigurna da svi žive samo za sebe, i da je sve to pričanje o Bogu i dobru prevara da se ljudi obmanu.

Otkrila je da je trudna. Stare gospođice su je, kad su saznale, otpustile. Slali su je s mesta na mesto, radila je kod jednog šumara koji ju je progonio, živela je kod jedne tetke, rodila dete koje je odneto u nahodište i umrlo. A onda je — priča svih takvih devojaka — prelazila od jednog muškarca do drugog, od službe do službe, dok najzad nije živela u jednoj javnoj kući u gradu, sa žutom knjižicom, kao prostitutka. Bila je tamo sedam godina. A jedino što je taj život činilo podnošljivim bili su piće, i duvan, i uverenje da svi muškarci od žena hoće samo jedno.

Tog prolećnog jutra Nehljudov se kasno probudio u svojoj lepoj kući u Moskvi, na krevetu s visokim dušekom s oprugama, i umio se mirisnim sapunom, i obukao čistu košulju, i popio kafu. Sad mu je bilo trideset pet godina, napustio je vojsku, i živeo je od svojih imanja, koja su bila velika, i malo je slikao, i ništa nije radio. Imao je vezu sa ženom jednog predvodnika plemstva, koju je želeo da prekine, i poluveridbu s jednom bogatom devojkom visokog roda, kneginjicom Misi Korčaginom, za koju su svi očekivali da će se njome oženiti. Tog jutra trebalo je da bude porotnik u okružnom sudu.

U sobi za porotnike zatekao je ostale porotnike kako već čekaju: jednog debelog trgovca koji je mirisao na vino i bio veseo zbog svega; jednog penzionisanog pukovnika koji je poznavao zakon i hteo da bude predsednik porote; jednog činovnika; jednog starčića; jednog učitelja duge kose koji je pričao o napretku. Izabrali su pukovnika za predsednika porote. Nehljudov se osećao prijatno važnim. Vršio je javnu dužnost.

Sudnica je bila velika soba s portretom cara u pozlaćenom ramu i ikonom u uglu. Porotnici su bili trgovci, penzionisani pukovnik, činovnik, jedan Jevrejin, jedan učitelj; sudije su bile predsednik, kome se žurilo da se u šest vidi s jednom riđokosom Švajcarkinjom; jedan član koji je bio loše volje jer se posvađao sa ženom; i jedan član koji je verovao u dobre znake i brojao korake. Predmet je bio trovanje jednog sibirskog trgovca, Smeljkova, u jednoj hotelskoj sobi. Umro je pošto je popio konjak koji mu je dala jedna prostitutka; a imao je novca, koji je nestao.

Uvedeno je troje optuženih: dvoje hotelskih slugu, muškarac i žena, Kartinkin i Bočkova; i prostitutka, Ljubov Maslova. Nehljudov ju je pogledao, i nije mogao da skine oči s nje. Poznavao je te crne oči koje su malo škiljile. „Nije moguće“, mislio je. A onda: „Ona je.“ Katjuša. I razumeo je da je on to učinio. On je bio početak svega.

„Vaše ime?“, pitao je predsednik. „Ljubov“, odgovorila je. Nehljudov je osetio kako mu krv navire u lice. Bila je Katjuša. „Vaše zanimanje?“ Oklevala je. „Živela sam u jednoj kući.“ „U kakvoj kući?“ „I sami znate u kakvoj“, rekla je, i nasmešila se, a zatim brzim pogledom prešla po sudnici, i oči su joj prešle preko Nehljudova ne zaustavivši se.

Usledio je dug, dosadan sudski postupak: čitanje optužnice, pitanja, svedoci, iskazi lekara koji su otvorili trgovčevo telo i pregledali njegove organe, opisane zamorno opširno i stavljene u tegle na stolu. Nehljudov ništa od toga nije čuo. Sedeo je gledajući nju i sećajući se.

Predmet je saslušan. Maslova je ispričala svoju priču: trgovac ju je iz javne kuće poslao u svoj hotel da donese novac iz njegovog kovčega; hotelske sluge su joj dale neki prašak, rekavši joj da će od njega zaspati pa će je ostaviti na miru; ona ga je stavila u njegov konjak, verujući da je to prašak za spavanje; nije uzela ništa osim četrdeset rubalja koje joj je dao i jednog prstena koji joj je sam poklonio. Sluge su ukrale novac. Sve što je rekla bilo je očigledno istina. Tužilac, mlad čovek koji je pripremio govor pun naučnih fraza o nasleđu i zločinačkom tipu, održao ga je. Branioci su bili slabi. Predsednik je, željan da ode, požurio sa završnom rečju.

U sobi za porotnike, porotnici su se satima prepirali. Nehljudov se, drhteći od stida i straha da neko ne sazna, zalagao za to da ona nije nameravala da ga ubije. Složili su se: kriva je što je dala prašak, ali bez namere da opljačka. Ali u pisanju presude zaboravili su da dodaju reči „bez namere da prouzrokuje smrt“; i tako je presuda, onakva kakva je bila, značila da je otrovala čoveka bez ikakvog razloga, i da je ubica. Sudije su videle grešku; ali bilo je kasno, a predsedniku se žurilo, a zakon ih nije obavezivao da je isprave. Maslova je osuđena na četiri godine robije u Sibiru.

Kad je presuda pročitana, viknula je celoj sudnici: „Nisam kriva! Nisam kriva! Greh je to! Nisam kriva! Nikad to nisam htela, nikad nisam ni pomislila. Istinu govorim!“ I klonula je na klupu, glasno jecajući, dok su ostale izvodili.

Nehljudov je ostao u sudu posle presude i otišao kod predsednika i pitao da li se greška može ispraviti. Predsednik, već u kaputu, rekao mu je da mora da nađe advokata i da se žali Senatu. Onda je Nehljudov otišao kod tužioca, i zamolio dozvolu da poseti Maslovu u zatvoru. Tužilac ga je iznenađeno pogledao. Nehljudov je rekao, gorućeg lica, da ju je on zaveo, i da je on uzrok njene propasti. Tužilac se učtivo nasmešio i napisao dozvolu.

Nehljudov je te večeri otišao na večeru kod Korčaginovih, u kuću velikog bogatstva, gde je sve bilo prefinjeno i čisto i uređeno za udobnost nekolicine, i gde su svi bili dražesni i lažni; i video je, kao prvi put, starog kneza s crvenim licem i pohlepnim žvakanjem, i Misi s njenim malim izveštačenostima, i njenu majku kako leži na kanabetu u zamračenoj sobi udešavajući osvetljenje da bi izgledala mlado. Video je da je sve to sramotno, i da je i on sramotan.

Te noći, kod kuće, šetao je gore-dole po svojim sobama, i sećao se svega: žbuna jorgovana, vaskršnjeg jutra, novčanice od sto rubalja, magle i leda na reci. I osetio je ono što je u životu osetio samo nekoliko puta ranije: potrebu da očisti dušu — da izmete sve smeće koje se tamo nakupilo i zagušilo njegov pravi život. „Ja sam nitkov“, mislio je, „i to je cela istina.“ Molio se, moleći Boga da mu pomogne, da dođe i nastani se u njemu i očisti ga; i osetio je da je ono što je tražio već učinjeno. Bog koji je živeo u njemu probudio se u njegovoj svesti. Odlučio je da ode k njoj, da je zamoli za oproštaj, da učini sve da joj olakša sudbinu. A ako bude potrebno, oženiće se njome.

Na putu u zatvor Nehljudov je osećao i strah i ushićenje, kao pred bitku. Odmah je počeo da sređuje svoj život. Pisao je ženi predvodnika plemstva da prekine s njom. Odlučio je da kaže Misi istinu. Odlučio je da se odrekne zemlje. Više nije video svet kao što ga je video juče; sve kao da se malo pomerilo, i svuda je u njemu video nepravde.

Otišao je u zatvor. Soba za posete bila je podeljena dvema rešetkama, s hodnikom između, tako da su zatvorenici s jedne strane i posetioci s druge morali da viču da bi ih čuli preko buke svih ostalih koji su vikali; i u toj galami tražio je da vidi Maslovu. Došla je do rešetke, i nije ga prepoznala. Mislila je da je neka mušterija iz njenog starog života, ili neki dobrotvor, i nasmešila mu se profesionalnim osmehom svog zanata. Kad joj je rekao ko je, trgla se, a zatim postala ravnodušna. Odavno ga je izbacila iz misli. Tražila mu je deset rubalja.

Maslova je živela u jednoj ćeliji s četrnaest žena i dece. Bila je tu Korableva, visoka, snažna starica, osuđena zato što je ubila muža sekirom, koja je majčinski brinula o ostalima i potajno prodavala votku; Fedosja, lepa mlada seljanka, tek nešto više od deteta, koja je pokušala da otruje muža ubrzo posle venčanja a sad su je voleli i on i svi; jedna riđa žena s bebom, zatvorena zbog krađe; jedna đakonova žena; žena jednog železničkog čuvara koja je poslata u zatvor jer je voz doživeo nesreću dok joj muža nije bilo a ona nije istakla zastavicu. Svađale su se i tukle i pričale jedna drugoj svoje priče; a kad se Maslova vratila iz suda osuđena, Korableva joj je dala votke, i sve su plakale s njom.

Došao je ponovo, u zatvorsku kancelariju, gde su mogli da razgovaraju nasamo. Rekao joj je da je došao da je zamoli za oproštaj, da je kriv pred njom, da hoće da se iskupi, da će se oženiti njome. Gledala ga je s mržnjom.

„Idi odavde! Ja sam robijašica, a ti si knez, i nemaš ovde šta da tražiš. Iskoristio si me na ovom svetu, a sad hoćeš preko mene da spaseš sebe na onom! Gadiš mi se — ti i tvoje naočare i tvoje debelo, ružno lice! Idi!“ Onda je zaplakala, a zatim ponovo tražila novac, i pila rakiju koju su joj čuvari prodavali. Izgradila je ceo pogled na svet u kome muškarci iskorišćavaju žene, i nije se stidela svog života; a pomisao na njega uzdrmala je taj pogled i vratila sećanja na jedan život koji je bila zakopala. To nije mogla da podnese.

U nedelju je u zatvorskoj crkvi sveštenik držao službu za zatvorenike. Bio je obučen u čudnu, neudobnu odeždu od brokata, i čitao je i pevao na jeziku koji niko nije razumeo; a onda je isekao hleb na komadiće i stavio ih u čašu vina, i izjavio da su to telo i krv Boga. I to je davao zatvorenicima, dok su upravnik i čuvari stajali napred, krsteći se. I nikome od prisutnih — ni svešteniku, ni upravniku, ni Maslovoj — nije palo na pamet da je baš taj Isus čije je ime sveštenik tako često ponavljao zabranio upravo ono što se tu činilo: zabranio ne samo to besmisleno mnogogovorenje i to bogohulno vračanje sveštenika nad hlebom i vinom, nego je najodređenije zabranio ljudima da druge ljude nazivaju svojim učiteljima, zabranio molitve u hramovima, i naredio da se svaki čovek moli u samoći; zabranio je da se sudi, da se zatvara, da se muči, da se sramoti ili kažnjava ljude; i rekao je da je došao da oslobodi sužnje.

Ova glava bila je ona koju je ruska cenzura najviše skratila, a njeno objavljivanje bilo je jedan od razloga Tolstojevog izopštenja iz Pravoslavne crkve 1901.

Advokat je bio Fanarin, najslavniji branilac u Moskvi, pametan, mesnat, samozadovoljan čovek, koji je uzeo Nehljudovljev novac i otvoreno mu rekao da je slučaj slab, da je presuda stvar forme a ne pravde, i da će sve zavisiti od toga koji će senatori sedeti na žalbi. Nehljudov je slušao, i video da za Fanarina, kao i za sudije, žena u zatvoru nije osoba nego predmet.

Nehljudov je angažovao jednog slavnog advokata da se žali na presudu. Odlazio je svakog dana u zatvor, i u zatvoru je video, kao prvi put, stotine muškaraca i žena i dece zatvorenih tamo: ljude uhapšene greškom, ljude zatvorene zato što nemaju pasoš, seljake kažnjene zbog svađe, političke zatvorenike, starice poslate u progonstvo zato što su zapalile kuću koju nisu zapalile. Preuzimao je njihove slučajeve jedan za drugim, i pisao molbe, i otkrio da što više radi, to ima više da se radi.

Među zatvorenicima čije je slučajeve preuzeo bili su jedna stara seljanka, Menšova, i njen sin, koji su bili zatvoreni na osnovu lažne optužbe za paljevinu; čovek koji je zaista podmetnuo požar, krčmar, želeo je sinovljevu mladu ženu i to je udesio. Nehljudov je video da je ceo njihov zločin bio u tome što su siromašni i nemaju nikoga da govori za njih. Video je i sto trideset ljudi koje su mesec dana držali u zatvoru jer su im pasoši istekli; i političke zatvorenike, studente i mlade žene, koje su mesecima držali bez suđenja zato što su posedovali zabranjene knjige. Video je da zatvor, sud, cela mašina nisu napravljeni da kažnjavaju zločin nego da štite bogate i moćne od siromašnih, i da ljudi koji njima upravljaju nisu ni bolji ni gori od njega.

Maslovu su, na njegovu molbu, premestili u zatvorsku bolnicu da radi kao bolničarka. I tamo se, polako, promenila. Ostavila je piće. Prestala je da puši. Počela je da se seća devojke koja je bila. Jednog dana mu je rekla, ne gledajući ga, da se neće udati za njega — ali to više nije govorila s mržnjom.