Prvi čin: Izgnanstvo

Kralj Ričard II sedeo je na prestolu u Vindzoru, s ujakom Džonom od Genta, vojvodom od Lankastera, pored sebe, da sasluša spor između Gentovog sina, Henrija Bolingbruka, i Tomasa Moubrija, vojvode od Norfoka. Bolingbruk je optužio Moubrija za izdaju: da je proneverio novac namenjen kraljevim vojnicima i da je smislio smrt vojvode od Glostera — kraljevog strica, ubijenog u tamnici u Kaleu. Moubri ga je nazvao lažovom. Svaki je bacio rukavicu kao zalog za megdan. Ričard je pokušao da ih pomiri — „Izlečimo ovu žuč a da ne puštamo krv“ — ali nijedan nije hteo da popusti; i kralj je odredio sudski dvoboj u Koventriju.

Na dvoru su svi sumnjali da je Gloster ubijen po Ričardovom sopstvenom naređenju, i da je to udesio Moubri.

---

Vojvotkinja od Glostera, udovica ubijenog, molila je Džona od Genta da osveti brata. Gent je odbio: kralj je Božji zamenik, Božji namesnik pomazan pred Njegovim licem; ako je nepravedno prouzrokovao tu smrt, neka se nebo osveti; on nikada neće podići gnevnu ruku na Božjeg slugu.

---

U Koventriju su dva borca ušla naoružana u ogradu za megdan; trube su zatrubile; samo što nisu jurnuli jedan na drugog — a kralj je bacio svoj štap i zaustavio borbu. Posavetovavši se sa savetom, prognao ih je obojicu: Bolingbruka na deset godina, Moubrija doživotno. Moubri, koji je ceo život služio kralju, otišao je u izgnanstvo s gorkom tugom: sad mora da zaboravi engleski jezik koji je učio četrdeset godina. A zatim je Ričard, videći tugu starog Genta, smanjio Bolingbrukovu kaznu na šest godina. „Koliko vremena stane u jednu malu reč! Četiri spore zime i četiri obesna proleća završe se jednom rečju: toliko je moćan kraljevski dah“, rekao je Bolingbruk. Gent je znao da neće poživeti šest godina.

Gent je pokušao da uteši sina: „Sva mesta koja nebesko oko pohodi mudrom su čoveku luke i srećna pristaništa.“ Zamisli da kralj nije prognao tebe, nego ti kralja. „O, ko može držati vatru u ruci misleći na ledeni Kavkaz?“, rekao je Bolingbruk. Otići će, ali će ostati Englez: „Kud god da lutam, time mogu da se dičim: iako prognan, ipak sam pravi Englez po rođenju.“

---

Ričard je sa svojim miljenicima — Bušijem, Bagotom i Grinom — razgovarao o Bolingbrukovoj omiljenosti: kako se, odlazeći, udvarao prostom narodu, skidajući kapu pred jednom prodavačicom ostriga, kao da mu Engleska pripada po pravu. Ričardu je trebao novac za rat u Irskoj; daće kraljevske prihode u zakup i nateraće bogate da potpisuju prazne priznanice. Tada je stigla vest: stari Džon od Genta je na samrti i traži da vidi kralja. „Daj Bože da požurimo, a da stignemo prekasno!“