Prvi čin: Zima našeg nezadovoljstva · Ričard III

Dugi građanski rat između kuća Jork i Lankaster bio je završen. Jorkovci su pobedili; Edvard IV, od Jorka, bio je kralj. A njegov najmlađi brat, Ričard, vojvoda od Glostera, izašao je sam na jednu londonsku ulicu i obratio se nama:

„Sad je zima našeg nezadovoljstva ovim jorkškim suncem pretvorena u slavno leto; a svi oblaci što su se mrštili nad našom kućom sahranjeni su u dubokim njedrima okeana. Sad su nam čela ovenčana pobedničkim vencima... Rat mračnog lica izgladio je naborano čelo; i sad, umesto da uzjahuje oklopljene konje da plaši duše uplašenih protivnika, on hitro poskakuje po gospinoj sobi uz pohotno milovanje lutnje.

„Ali ja, koji nisam sazdan za nestašne igre, ni stvoren da se udvaram zaljubljenom ogledalu; ja, grubo iskovan... prevaren u stasu od lukave prirode, izobličen, nedovršen, poslat pre vremena u ovaj svet što diše, jedva napola sklopljen, i to tako hromo i nezgrapno da psi laju na mene kad šepajući prolazim pored njih — e, pa ja, u ovo slabašno doba mira i frula, nemam nikakvog zadovoljstva da prekratim vreme, osim da gledam svoju senku na suncu i da pevam varijacije na svoju sopstvenu nakaznost. I zato, pošto ne mogu da se pokažem kao ljubavnik, da bih se zabavio u ove lepe dane slatkih reči, rešio sam da se pokažem kao zlikovac i da mrzim isprazna zadovoljstva ovih dana.“

Već je skovao zavere. Okrenuo je kralja protiv njihovog brata Džordža, vojvode od Klarensa, proročanstvom da će „Dž“ ubiti kraljeve naslednike. I evo je sad nailazio Klarens, pod stražom, na putu za Tauer. Ričard se pravio da saoseća, i krivio je kraljičinu porodicu — brata kraljice Elizabete, lorda Riversa, njene sinove iz prvog braka, Dorseta i Greja. „Pa, tvoje tamnovanje neće dugo trajati; izbaviću te, ili ću ležati umesto tebe.“ Kada je Klarens otišao: „Prostodušni, naivni Klarense! Toliko te volim da ću ti uskoro poslati dušu na nebo.“

Kralj je bio bolestan; ako umre, Ričard je nameravao da se oženi ledi En — udovicom lankasterskog princa Edvarda, koga je Ričard ubio, i snahom kralja Henrija VI, koga je Ričard takođe ubio.

I eto nje: ledi En, koja je išla ulicom za kovčegom Henrija VI, tugujući, proklinjući njegovog ubicu. Ričard je zaustavio povorku. Proklela ga je u lice: „Gadni đavole, za ime Boga, odlazi, i ne muči nas... O, gospodo, gledajte, gledajte! Rane mrtvog Henrija otvaraju svoja usirena usta i ponovo krvare!“ — staro verovanje da ubijeno telo krvari u prisustvu svog ubice. Ričard je odgovarao laskanjem, dosetkama, dokazom za svaku kletvu: njena lepota je uzrok tih smrti; ubio je njenog muža da bi nju osvojio. „Je li ikad žena u ovakvom raspoloženju bila prošena?“ Pljunula ga je. Ponudio joj je svoj mač i ogolio grudi: „Ne, ne oklevaj; jer ja sam ubio kralja Henrija, ali tvoja me je lepota na to podstakla. Ne, sad svrši; ja sam ubo mladog Edvarda, ali tvoje nebesko lice me je na to nagnalo.“ Nije mogla to da učini. Dao joj je svoj prsten; uzela ga je.

Kada je otišla, likovao je:

„Je li ikad žena u ovakvom raspoloženju bila prošena? Je li ikad žena u ovakvom raspoloženju bila osvojena? Imaću je; ali je neću dugo zadržati.“ On, koji joj je ubio muža i svekra, osvojio ju je, a da mu u prošnji nije pomagalo ništa osim golog đavola i pretvornih pogleda. „Nabaviću sebi ogledalo, ma koliko koštalo.“

U palati su kraljica i njen rod bili zabrinuti za kraljevo zdravlje, i zbog Ričarda, koji ih je mrzeo. Ričard je upao, žaleći se da su ga ocrnili kod kralja: „Zar običan čovek ne može da živi i da ne misli zlo, a da se njegova prosta iskrenost ovako ne zloupotrebi?“ Žestoko su se svađali; a usred svađe pojavila se stara kraljica Margareta, udovica Henrija VI, lankasterska kraljica, koja je ostala u Engleskoj kao avet. Proklela ih je sve — jorkovce koji su joj ubili muža i sina: neka kraljica nadživi svoju slavu i umre ni kao majka, ni kao supruga, ni kao kraljica Engleske; neka Rivers, Dorset, Hejstings poginu od neke nepredviđene nesreće; a Ričard — „Ti vilama obeleženi, nedonoščadi, rovajuća svinjo!“ — neka mu crv savesti glođe dušu. Upozorila je Bakingema, Ričardovog saveznika, da ga se čuva. Niko je nije poslušao.

Margaretine kletve ostvaruju se, jedna po jedna, kroz ostatak drame.

U Taueru se Klarens probudio iz strašnog sna: sanjao je da se davi, i video morsko dno posuto olupinama, lobanjama i draguljima; i da je posle smrti prešao u carstvo večne noći, gde su ga optuživali duhovi onih koje je izdao u ratovima. Ušla su dva ubice, koje je poslao Ričard s nalogom. Jedan od njih je oklevao — „Još je u meni ostao neki talog savesti.“ Klarens se probudio i preklinjao ih, i rekao im da će ih brat Ričard nagraditi ako ga poštede. „Da, vodeničnim kamenjem, kao što nas je naučio da plačemo.“ Izboli su ga, i telo mu udavili u buretu malvazije.

Klarensovo ubistvo ovde je ispričano u jednom redu.