Odbegli sin

Rodio sam se godine 1632, u gradu Jorku, u dobroj porodici, mada ne iz tog kraja. Moj otac bio je stranac iz Bremena, koji se prvo nastanio u Hulu, stekao lepo imanje trgovinom i, ostavivši posao, živeo posle u Jorku, gde se oženio mojom majkom. Bio sam treći sin u porodici, i nisam bio izučen ni za kakav zanat. Moj najstariji brat poginuo je u jednoj bici protiv Španaca u Flandriji; šta je bilo s mojim drugim bratom, nikada nisam saznao, kao što ni otac ni majka nisu saznali šta je bilo sa mnom.

Otac me je namenio pravu, ali ja nisam hteo da se zadovoljim ničim drugim osim odlaskom na more, a ta me je sklonost tako snažno terala protiv volje, štaviše, protiv zapovesti mog oca, i protiv svih molbi moje majke, da je izgledalo kao da u toj prirodnoj nakloni ima nečeg kobnog, što je vodilo pravo u bedni život koji me je čekao.

Moj otac, mudar i ozbiljan čovek, pozvao me je jednog jutra u svoju sobu, gde je bio prikovan gihtom, i vrlo toplo se raspravljao sa mnom o tome. Rekao mi je da je moj položaj srednji stalež, gornji stepen nižeg života, za koji je dugim iskustvom našao da je najbolji položaj na svetu, najpogodniji za ljudsku sreću: nije izložen bedi i mukama radnog dela čovečanstva, niti opterećen ohološću, raskoši, častoljubljem i zavišću gornjeg. Kraljevi su, rekao je, često žalili zbog bednih posledica toga što su rođeni za velike stvari, i želeli da su postavljeni u sredinu. Molio me je da se ne bacam u bede od kojih su me priroda i stalež u kome sam rođen, izgleda, zaštitili. I rekao mi je da, ako učinim taj glupi korak, Bog me neće blagosloviti, i da ću posle imati vremena da razmišljam o tome kako sam zanemario njegov savet, kad možda neće biti nikoga da mi pomogne da se izvučem. Primetio sam u ovom poslednjem delu njegovog govora da su mu suze obilno tekle niz lice.

Iskreno me je dirnuo ovaj govor, i odlučio sam da više ne mislim na odlazak u svet. Ali jao! Nekoliko dana je sve to izbrisalo.

Prvog septembra 1651, kada sam se jednog dana zatekao u Hulu, a jedan od mojih drugova spremao se da otplovi u London očevim brodom, ukrcao sam se, ne tražeći ni Božji ni očev blagoslov, ne razmišljajući ni o okolnostima ni o posledicama, i u zao čas, Bog zna.

Nijednom mladom pustolovu, verujem, nesreće nisu počele ranije. Tek što je brod izašao iz Hambera, vetar je počeo da duva, a more da se diže na najstrašniji način; a pošto nikada pre nisam bio na moru, bilo mi je neizrecivo muka u telu i užas u duši. Zavetovao sam se mnogo puta da ću, ako Bogu bude drago da mi poštedi život, otići pravo kući ocu i nikada više nogom ne stupiti na brod. Ali sledećeg dana vetar je oslabio, more se smirilo, a moj drug me je napio punčem; i u toj jednoj noći raspusnosti utopio sam svo svoje kajanje i sve svoje odluke.

Za nekoliko dana imao sam drugo iskušenje. Kod Jarmuta digla se mnogo strašnija oluja, naš brod je potonuo, i bili smo srećni što smo spasli živote u čamcu. Kada smo stigli na obalu, otac mog druga, zapovednik broda, čuvši ko sam i kako sam došao na more, govorio mi je s velikom ozbiljnošću. „Mladiću“, rekao je, „nikada više ne bi trebalo da ideš na more; treba to da shvatiš kao jasan i vidljiv znak da ti nisi stvoren za pomorca.“ Stideo sam se da idem kući, da mi se susedi smeju, i tako sam otišao u London kopnom.

Tamo sam upao u dobro društvo, što se ne dešava uvek tako raspuštenim i zalutalim mladićima kakav sam tada bio. Upoznao sam se sa zapovednikom jednog broda koji je bio na obali Gvineje, i koji mi je, dopavši mu se moj razgovor, ponudio da me povede sa sobom. Poneo sam oko četrdeset funti u igračkama i sitnicama, i doneo kući pet funti i devet unci zlatne prašine, koja mi je u Londonu donela gotovo tri stotine funti. Ovo je bilo jedino putovanje za koje mogu reći da je bilo uspešno u svim mojim pustolovinama, i ispunilo me je onim smelim mislima koje su me od tada tako potpuno upropastile. Tamo sam naučio i ponešto o plovidbi, jer je moj prijatelj kapetan uživao da me podučava.

Moje drugo putovanje bilo je najnesrećnije koje je čovek ikada preduzeo. Naš brod je u svanuće iznenadio turski gusar iz Salea, koji nas je gonio svim jedrima koja je mogao da razvije. Posle žestoke borbe morali smo da se predamo, i odvedeni smo kao zarobljenici u Sale, luku koja je pripadala Mavrima. Zapovednik gusarskog broda zadržao me je kao svoj lični plen i učinio me svojim robom. Ovom iznenadnom promenom mojih prilika, od trgovca do bednog roba, bio sam potpuno satrven, i sada sam se setio očevog proročkog govora.

Dve godine živeo sam u tom stanju, neprestano smišljajući bekstvo. Najzad me je gospodar poslao da pecam u njegovom čamcu, s jednim Mavrom po imenu Ismail i jednim momčetom koje su zvali Ksuri. Kada smo izašli malo dalje na more, istupio sam napred, iznenadio Mavra i bacio ga preko ivice u more. On je odmah izronio, jer je plivao kao čep, i molio da ga primimo. Rekao sam mu da mu nisam naudio i da mu neću nauditi ako bude miran; da pliva dovoljno dobro da stigne do obale, koja je blizu; i da se uputi k njoj što bolje može. Zatim sam se okrenuo dečaku i rekao mu: „Ksuri, ako mi budeš veran, učiniću te velikim čovekom; ali ako se ne zakuneš da ćeš mi biti veran, moram i tebe da bacim u more.“ Dečak mi se nasmešio u lice i zakleo se da će mi biti veran i ići sa mnom po celom svetu.

Plovili smo na jug uz obalu Afrike mnogo dana, ne usuđujući se da pristanemo iz straha od divljih ljudi i divljih zveri, čija su rika i zavijanje noću bili takvi kakve nikada pre nisam čuo. Ubio sam jednog velikog lava, i skinuli smo mu kožu. Sreli smo domoroce koji su nam dali vode i hrane, a kada sam ustrelio jednog ogromnog leoparda koji je sišao na obalu, na njihovo veliko čuđenje, doneli su nam hrane u velikom obilju.

Najzad nas je kod Zelenortskih ostrva pokupio jedan portugalski brod koji je plovio za Brazil. Kapetan, pošten i velikodušan čovek, nije hteo ništa da uzme za moj prevoz. Kupio je od mene čamac i lavlju kožu, i ponudio mi šezdeset pezosa za dečaka Ksurija, što sam nerado prihvatio; ne zato što nisam hteo da ga dam kapetanu, nego zato što mi je bilo mrsko da prodam slobodu jadnog dečaka koji mi je tako verno pomogao da steknem svoju. Ipak, kada sam mu rekao svoj razlog, priznao je da je pravedan, i ponudio mi je ovo srednje rešenje: da će dečaku dati obavezu da ga oslobodi za deset godina, ako postane hrišćanin. Na to, i pošto je Ksuri rekao da hoće da ide s njim, dao sam ga kapetanu.

U Brazilu sam kupio zemlju, naučio način sađenja i pravljenja šećera, i s vremenom postao plantažer. I tako sam stigao upravo do onog srednjeg staleža, ili gornjeg stepena nižeg života, koji mi je otac ranije savetovao, i zbog koga sam, ako sam već rešio da u njemu ostanem, isto tako mogao ostati kod kuće.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Brodolom)