Prva knjiga: Učenje o biću

Predgovori

Potpuni preobražaj kroz koji je filozofsko mišljenje u Nemačkoj prošlo u poslednjih dvadeset pet godina malo je uticao na oblik logike. Ono što se ranije zvalo metafizikom bilo je, da tako kažem, iskorenjeno do korena, i nestalo je iz reda nauka. Obrazovan narod bez metafizike jeste kao hram u svemu drugom bogato ukrašen, ali bez svetinje nad svetinjama.

Hegel piše posle Kanta, čija je „Kritika čistog uma“ (1781) tvrdila da je stara metafizika — dokazi o Bogu, duši i svetu kao celini — nemoguća.

Logika, kako se predavala, jeste zbirka mrtvih oblika: pojmova, sudova i zaključaka, sastavljenih bez veze, kao prazan okvir. Ovi oblici su odavno utvrđeni i predavani dalje kao stare kosti. Zadatak je da se oni vrate u život — da se pokaže da oblici mišljenja nisu prazne posude u koje treba uliti sadržaj, nego da se oni sami kreću, i razvijaju, i imaju svoj sadržaj u sebi.

U Predgovoru drugom izdanju, napisanom u novembru 1831, nedelju dana pre smrti, Hegel je primetio da je Platon, kaže se, sedam puta preradio svoju „Državu“; jedno moderno delo, koje se bavi dubljim načelom i težom građom, trebalo bi preraditi sedamdeset sedam puta — ali njegovog pisca pritiskaju mnogostrani interesi doba.

Uvod: Opšti pojam logike

Logika je nauka o čistom mišljenju. Njen sadržaj nije nešto dato spolja, nego samo mišljenje; a njen oblik nije odvojen od njenog sadržaja, jer su u čistom mišljenju oblik i sadržaj jedno.

Logiku treba shvatiti kao sistem čistog uma, kao carstvo čiste misli. Ovo carstvo je istina kakva je, bez vela, po sebi i za sebe. Zato se može ovako izraziti: da je ovaj sadržaj prikaz Boga kakav je u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha.

Jedna od najčuvenijih i najosporavanijih Hegelovih rečenica. On ne misli da logika opisuje Boga koji je postojao u vremenu pre sveta, nego da je logika proučavanje čiste strukture uma, koja deluje u prirodi i u istoriji, i koju religija predstavlja kao Boga.

Logika je carstvo senki, svet jednostavnih suštastvenosti, oslobođen svake čulne konkretnosti. Proučavati ovu nauku, boraviti i raditi u ovom carstvu senki, jeste apsolutno obrazovanje i disciplina svesti.

Metod logike nije ništa drugo do svest o obliku unutrašnjeg samokretanja njenog sadržaja. Ono što pojam goni napred jeste negativno koje ima u sebi. Jedino što je potrebno da bi se postigao naučni napredak jeste saznanje logičkog stava da je negativno isto toliko i pozitivno, ili da se ono što samom sebi protivreči ne razrešava u nulu, u apstraktno ništa, nego suštinski samo u negaciju svog posebnog sadržaja; da takva negacija nije svestrana negacija, nego negacija određene stvari koja se razrešava, i da je zato određena negacija. Pošto je rezultat, negacija, određena negacija, ona ima sadržaj. Ona je novi pojam, ali viši, bogatiji pojam od prethodnog; jer je obogaćena negacijom tog prethodnog pojma, ili njegovom suprotnošću; ona ga sadrži, i više od njega, i jedinstvo je njega i njegove suprotnosti.

To je Hegelov najjasniji iskaz „dijalektičkog“ metoda: svaki pojam, promišljen do kraja, prelazi u svoju suprotnost, a jedinstvo oba je novi, bogatiji pojam.

Čime treba da se počne nauka?

Početak filozofije mora biti ili nešto posredovano ili nešto neposredno; a lako je pokazati da ne može biti ni jedno ni drugo. Pa ipak se mora početi.

Početak mora biti apsolutan — ili, što ovde znači isto, apstraktan — početak. On ne sme ništa da pretpostavlja; ne sme biti ničim posredovan, niti imati osnov. Pre on sam mora biti osnov cele nauke. Mora, dakle, biti prosto neposrednost, ili bolje samo sama neposrednost. I tako je početak čisto biće.

Hegel odgovara na stari problem odakle filozofija treba da počne: ne od nekog načela kao što su Bog, Ja ili činjenica iskustva, koji svi pretpostavljaju previše, nego od najpraznije moguće misli.

Prvi odeljak: Kvalitet

Biće, ništa, postajanje

Biće, čisto biće — bez ikakvog daljeg određenja. U svojoj neodređenoj neposrednosti ono je jednako samo sebi, a ni nejednako u odnosu na drugo; nema nikakve razlike u sebi, ni prema spolja. Kad bi se u njemu postavilo ikakvo određenje ili sadržaj kao različit, ili kad bi ono tim određenjem ili sadržajem bilo postavljeno kao različito od drugog, ne bi se održalo u svojoj čistoti. Ono je čista neodređenost i praznina. U njemu nema ničega da se opaža, ako se ovde može govoriti o opažanju; ili, ono je samo ovo čisto, prazno opažanje samo. Isto tako malo se u njemu može išta misliti; ili, ono je isto tako samo ovo prazno mišljenje. Biće, neodređeno neposredno, zapravo je ništa, i ni više ni manje od ništa.

Ništa, čisto ništa: ono je jednostavna jednakost sa sobom, potpuna praznina, odsustvo svakog određenja i sadržaja — nerazlikovanost u sebi. Opažati ili misliti ništa ima neko značenje; mi razlikujemo nešto i ništa; tako je ništa u našem opažanju ili mišljenju; ili bolje, ono je samo prazno opažanje i mišljenje, i isto prazno opažanje ili mišljenje kao čisto biće. Ništa je, dakle, isto određenje, ili bolje isto odsustvo određenja, i tako uopšte isto ono što je čisto biće.

Čisto biće i čisto ništa su, dakle, isto. Ono što je istina nije ni biće ni ništa, nego to da je biće — ne prelazi nego je prešlo — u ništa, a ništa u biće. Ali isto tako istina nije njihova nerazlikovanost, nego to da nisu isto, da su apsolutno različiti, a ipak neodvojeni i neodvojivi, i da svako neposredno nestaje u svojoj suprotnosti. Njihova istina je, dakle, ovo kretanje neposrednog nestajanja jednog u drugom: postajanje — kretanje u kome su oba razlikovana, ali razlikom koja se isto tako neposredno razrešila.

Ova tri pasusa su najčuvenija u knjizi. Biće i ništa su obe sasvim prazne misli; mišljenje pokušava da ih drži odvojeno i ne može; ono što zapravo misli jeste prelaženje jednog u drugo — postajanje.

U jednoj dugoj Napomeni Hegel odgovara na prigovor da je besmisleno reći da su biće i ništa isto — da bi po tom rasuđivanju bilo svejedno da li moja kuća, moja imovina, vazduh koji dišem, ovaj grad, sunce, pravo, duh, Bog jesu ili nisu. Odgovara da to nisu čisto biće i čisto ništa, nego određene stvari sa sadržajem; i uzima Kantov primer: da sto mogućih talira u pojmu nije ništa manje od sto stvarnih, iako je za moje imovno stanje od presudne važnosti da li ih imam. To je tačno, kaže Hegel — ali se tiče sadržaja sto talira, a ne čistog bića.

Kant je upotrebio sto talira da bi argumentovao protiv „ontološkog dokaza“ Božjeg postojanja: postojanje, rekao je, nije svojstvo pojma. Hegel smatra da je primer grub kada je predmet Bog.

Postajanje ima dva pravca: nastajanje, u kome ništa prelazi u biće; i nestajanje, u kome biće prelazi u ništa. Oni drže ravnotežu jedno drugom, i postajanje se urušava u postojano jedinstvo: nešto što je postalo, što jeste. To je opstojanje — biće s određenjem: Dasein.

Ovde Hegel dodaje svoju Napomenu o reči „aufheben“ — ukinuti — koja znači i poništiti i sačuvati. „Ono što je ukinuto istovremeno je sačuvano; ono je samo izgubilo svoju neposrednost, ali zbog toga nije uništeno.“ Za spekulativno mišljenje je, kaže on, radost da u sopstvenom jeziku nađe reči suprotnih značenja.

Opstojanje: Nešto i drugo; konačnost; beskonačnost

Opstojanje je biće s kvalitetom: ono je nešto. Ali nešto je nešto samo nasuprot drugom. Svako je drugo drugoga. Nešto je ograničeno svojim drugim; njegova granica je ono što ga čini onim što jeste, i istovremeno onim što nije. Nešto sa svojom granicom jeste konačno.

Konačne stvari jesu; ali njihov odnos prema sebi jeste to što se prema sebi odnose kao negativne, i u samom tom odnosu prema sebi šalju sebe izvan sebe, izvan svog bića. One jesu, ali istina ovog bića jeste njihov kraj. Konačno se ne samo menja, kao nešto uopšte, nego i prestaje da bude; a njegovo prestajanje nije samo mogućnost, nego je priroda konačnih stvari da imaju klicu propadanja kao svoje bivstvovanje-u-sebi: čas njihovog rođenja jeste čas njihove smrti.

Konačno ima granicu, koju mu je naređeno da prekorači: ono treba da ide izvan sebe. I tako smo dovedeni do beskonačnog. Ali beskonačno, kako je najpre shvaćeno, jeste prosto ne-konačno — onostrano konačnog. Ono je suprotstavljeno konačnom, i tako je i samo ograničeno njime; i samo je konačno. To je loša beskonačnost: beskrajno napredovanje, u kome se konačno uvek prekoračuje, i uvek iznova nastaje. Njena slika je prava linija, koja ide u beskonačnost na oba kraja, i nikada je ne dostiže.

Prava beskonačnost nije onostrano. Ona je kretanje konačnog koje prekoračuje sebe i vraća se u sebe. Njena slika je krug — linija koja je dostigla sebe, koja je zatvorena i potpuno prisutna, bez početka i kraja.

Razlikovanje između „loše“ (schlechte) beskonačnosti beskrajnog niza i „prave“ beskonačnosti odnosa prema sebi jedna je od najvažnijih Hegelovih ideja.

Konačno, ukinuto u pravoj beskonačnosti, jeste idealno: ono je sačuvano, ali kao momenat, a ne kao nešto samostalno. Stav da je konačno idealno čini idealizam. Idealizam filozofije ne sastoji se ni u čemu drugom nego u saznanju da konačno nema istinskog bića. Svaka filozofija je suštinski idealizam.

Bivstvovanje-za-sebe: Jedno i mnoga

Biće koje se vratilo u sebe, koje se odnosi samo prema sebi, jeste bivstvovanje-za-sebe. Njegov najjednostavniji oblik je Jedno. Ali Jedno, odnoseći se negativno prema sebi, odbija sebe od sebe, i tako postavlja mnoga Jedna. Mnoga Jedna odbijaju jedno drugo; ali odbijajući se, ona su u odnosu, i zato se i privlače. Odbijanje i privlačenje su dve strane jednog procesa.

Ovde se Hegel bavi antičkim atomistima, za koje je svet sastavljen od atoma u praznini, i Kantovim shvatanjem materije kao privlačnih i odbojnih sila.

Jedna, sva jednaka, izgubila su svoj kvalitet: jedno Jedno je upravo kao drugo. Kvalitet je postao ravnodušan. Ono što ostaje jeste čisti kvantitet.

Drugi odeljak: Kvantitet

Kvantitet je biće u kome je određenost postala ravnodušna: stvar ostaje ono što jeste, bila veća ili manja. Kuća ostaje kuća, crveno ostaje crveno, bilo veće ili manje. Kvantitet je ukinuti kvalitet.

Čisti kvantitet je i neprekidan i diskretan: neprekidna veličina, kao prostor ili vreme, koja se može podeliti u svakoj tački; i diskretna veličina, sastavljena od odvojenih jedinica. Svaka je oboje: neprekidno sadrži mogućnost deljenja, a diskretno drži na okupu jedinica.

Kvantitet, ograničen, postaje kvantum — određena količina. Njegovo potpuno određenje je broj: jedinstvo mnoštva i jedinice. Kvantum je ili ekstenzivan — veličina sastavljena od mnogo delova, kao dužina — ili intenzivan — stepen, kao temperatura, koji je jedna, jednostavna veličina, iako se meri skalom.

Kvantum, kao konačno, goni preko sebe: svaki kvantum se može uvećati ili umanjiti; uvek postoji veći. To je kvantitativna beskonačnost — opet, u svom „lošem“ obliku, beskrajni niz broja. U dugom nizu Napomena Hegel ispituje matematičku beskonačnost — beskonačno male veličine diferencijalnog i integralnog računa Njutna i Lajbnica — i tvrdi da beskonačno malo treba shvatiti ne kao sićušnu količinu, nego kao veličinu koja nestaje, kao odnos čiji su članovi izgubili samostalnu vrednost.

Ove Napomene o računu zauzimaju velik deo Prve knjige; ovde su sažete u jednoj rečenici. Hegelovi pogledi na matematiku njegovog vremena mnogo su osporavani.

Istina kvantuma je kvantitativni odnos: odnos dva kvantuma jednog prema drugom, u kome kvantum ima svoju određenost ne u sebi, nego u svom odnosu prema drugom. U odnosu stepena — kvadratu, na primer — kvantitet se odnosi prema samom sebi. I s tim se kvantitet vraća kvalitetu.

Treći odeljak: Mera

Mera je jedinstvo kvaliteta i kvantiteta: kvalitativni kvantum, količina od koje zavisi kvalitet. Sve što jeste ima meru. Svaka postojeća stvar ima veličinu, i ova veličina pripada prirodi same stvari. U izvesnim granicama količina stvari može se menjati a da joj se kvalitet ne promeni; izvan tih granica, kvalitet se menja.

Stari Grci su meru poštovali kao božansku: Nemezis je, kaže Hegel, moć koja kažnjava sve što prekorači svoju meru.

Tako voda, kako joj se temperatura postepeno snižava, ne postaje postepeno sve tvrđa dok ne postane led; ona se iznenada stvrdne odjednom. Ona se već spustila do tačke smrzavanja; zatim se u izvesnoj tački pretvara u led. Ovde čisto kvantitativna promena iznenada prelazi u kvalitativnu. To je „čvorna linija odnosa mere“: skala količine, duž koje se u izvesnim tačkama zbiva skok u novi kvalitet.

Ovaj odlomak — „prelazak kvantiteta u kvalitet“ — preuzeli su Marks i naročito Engels, i postao je „zakon dijalektike“ u marksističkoj filozofiji.

Svako rođenje i smrt, umesto da budu neprekidna postupnost, pre su prekid postupnosti, skok iz kvantitativne promene u kvalitativnu. Kaže se da u prirodi nema skoka; a obično mišljenje, kada treba da shvati nastajanje ili nestajanje, misli da je to učinilo predstavljajući ga kao postepeno pojavljivanje ili iščezavanje. Ali promene bića nisu samo prelaz jedne veličine u drugu, nego prelaz kvalitativnog u kvantitativno, i obrnuto — postajanje drugim koje prekida postupnost.

Iza svake mere leži bezmerno — preterivanje u kome stvar prelazi u drugu. Ali i samo bezmerno je mera, nova. I tako, ispod sve ove promene mera, opstaje jedan jedini supstrat, ravnodušan prema svojim određenjima: apsolutna indiferencija. U njoj je biće postalo kretanje kojim odbija svoja određenja od sebe i vraća ih natrag. Biće je ušlo u sebe. Njegova istina je suština.