Prvi tom (glave 1–22)

Porodica Dešvud odavno je bila nastanjena u Saseksu. Njihovo imanje bilo je veliko, a boravište im je bilo u Norlend parku, gde su kroz mnoga pokolenja živeli na tako ugledan način da su stekli dobro mišljenje svojih suseda.

Pokojni vlasnik imanja bio je neženja, koji je doživeo vrlo duboku starost, i koji je mnogo godina imao sestru za društvo. Kada je ona umrla, pozvao je svog sinovca, gospodina Henrija Dešvuda, zakonitog naslednika, da dođe i živi s njim, sa ženom i porodicom; i stari gospodin je udobno provodio dane u njihovom društvu. Henri Dešvud je imao jednog sina iz ranijeg braka, Džona, koji je već bio dobro obezbeđen majčinim imetkom i sopstvenom ženidbom; a od sadašnje žene, tri kćeri. Starčev testament, kada je pročitan, doneo je isto toliko razočaranja koliko i zadovoljstva. Ostavio je Norlend sinovcu — ali samo doživotno, a zatim Džonu, i posle Džona Džonovom sinu, detetu od četiri godine, koje je u svojim povremenim posetama toliko osvojilo starčevo srce takvim čarima kakve nikako nisu neobične kod dece od dve ili tri godine — nesavršenim izgovorom, žarkom željom da bude po njegovom, mnogim lukavim dosetkama i velikom bukom. Henri Dešvud nije mogao da proda ili podeli nijedan njegov deo da bi se postarao za one koji su mu bili najdraži; po hiljadu funti bilo je sve što je starac ostavio trima devojkama.

Henri Dešvud se nadao da će živeti mnogo godina i iz prihoda velikog imanja uštedeti za svoju porodicu. Živeo je još samo godinu dana. Na samrtnoj postelji pozvao je sina i preporučio mu, svom snagom i hitnošću koje je njegova bolest mogla da pruži, interese maćehe i sestara.

Gospodin Džon Dešvud nije imao jaka osećanja ostatka porodice; ali ga je dirnula takva preporuka u takvom trenutku, i obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da im bude udobno. Nije bio zlonameran mladić, osim ako je biti prilično hladnog srca i prilično sebičan biti zlonameran. Da se oženio ljubaznijom ženom, mogao je biti učinjen još uglednijim nego što je bio; mogao je čak i sam postati ljubazan. Ali gospođa Džon Dešvud bila je jaka karikatura njega samog — uskogrudija i sebičnija.

Isprva je nameravao da sestrama da po hiljadu funti. Njegova žena je mislila drugačije; i u jednom razgovoru koji zaslužuje da se zapamti, odgovorila ga je od toga korak po korak. Kako može da pomisli da opljačka svoje dete, njihovog jadnog malog Harija, za tako veliku sumu? Devojke su mu samo polusestre, što ona nije smatrala nikakvim srodstvom. Možda bi po pet stotina bilo dovoljno. Ili možda doživotna renta njihovoj majci umesto toga — ali rente su strašne stvari; ljudi uvek žive večno kada čovek mora da ih plaća. Možda bi, dakle, bilo bolje da se ni na šta ne obaveže, nego da im s vremena na vreme pokloni nešto novca. I najzad je bila sigurna da njegov otac nije mislio ništa više nego da im pomogne da nađu manju kuću, da im šalje darove u ribi i divljači kad je sezona, i da im pomogne da presele stvari. „Biće mnogo sposobnije da tebi nešto daju“, zaključila je; i tako je bilo odlučeno da ne učini apsolutno ništa.

Tek što je sahrana prošla, gospođa Džon Dešvud stigla je u Norlend sa svojim detetom i slugama, i postavila se za gospodaricu; a udovica i njene kćeri svedene su na položaj gostiju.

Najstarija kći, Elinor, čiji je savet tako često bio delotvoran, posedovala je snagu razuma i hladnokrvnost suda koje su je, iako joj je bilo samo devetnaest godina, osposobljavale da bude savetnica svoje majke. Imala je izvrsno srce; narav joj je bila nežna, a osećanja jaka; ali umela je da njima vlada. To je bilo znanje koje je njena majka tek trebalo da nauči, a koje je jedna od njenih sestara odlučila da nikada ne nauči.

Marijanine sposobnosti bile su u mnogo čemu sasvim ravne Elinorinim. Bila je razumna i pametna, ali žarka u svemu; njene tuge, njene radosti nisu mogle imati mere. Bila je velikodušna, ljubazna, zanimljiva: bila je sve osim razborita. U danima žalosti koji su usledili, Marijana i njena majka podsticale su jedna drugu u žestini svoje patnje; predale su se potpuno svojoj tuzi, i odlučile da nikada ne prime utehu. I Elinor je bila duboko pogođena; ali ona se još mogla boriti; mogla je da se savetuje s bratom, i da prima snahu, i da pokušava da trgne majku. Margareta, najmlađa, bila je dobroćudna devojčica od trinaest godina, koja je već upila dobar deo Marijanine romantičnosti, bez mnogo njenog razuma.

Gospođa Dešvud ostala je u Norlendu nekoliko meseci, pošto je svako mesto na domaku koje bi joj odgovaralo bilo ili preveliko ili preskupo; i za to vreme razvila se naklonost između Elinor i starijeg brata gospođe Džon Dešvud, Edvarda Ferarsa, koji je često dolazio u posetu. Nije bio lep, a njegovom ponašanju bila je potrebna prisnost da bi postalo prijatno. Bio je previše stidljiv da bi sam sebi odao pravdu; ali kada bi mu prirodna stidljivost bila savladana, njegovo ponašanje davalo je sve znake otvorenog, nežnog srca. Razum mu je bio dobar, a obrazovanje ga je unapredilo. Ali njegova majka i sestra želele su da ga vide istaknutog — kao govornika, državnika, u parlamentu, ili bar kako vozi raskošnu kočiju — a on nije imao nikakvo častoljublje ni za šta od toga. Sve njegove želje bile su usredsređene na domaću udobnost i mir privatnog života.

Gospođa Dešvud ga je volela zbog njegove dobrote prema Elinor, i uskoro je očekivala venčanje. Marijana je bila manje zadovoljna. „On nema pravog ukusa“, rekla je. „Muzika ga jedva privlači, i iako se divi Elinorinim crtežima, to nije divljenje osobe koja može da razume njihovu vrednost. Da si ga samo čula kako čita sinoć! — Najdublje sam saosećala sa sestrom. Oni divni stihovi koji su me tako često gotovo izbezumljivali, izgovoreni s takvim neprobojnim mirom, s takvom strašnom ravnodušnošću! O, mama, što više poznajem svet, to sam uverenija da nikada neću videti čoveka koga bih mogla zaista da volim. Ja tražim toliko mnogo!“

„Seti se, ljubavi moja, da ti još nije sedamnaest godina“, rekla je majka. „Još je suviše rano u životu da bi se očajavalo nad takvom srećom.“

Ni sama Elinor nije mogla da kaže kako stvari stoje. Verovala je da je Edvard voli; ali u njegovom ponašanju bila je neka nesigurnost, neka potištenost, zbog koje je bila neizvesna; a njegova zavisnost od majke, koja je imala veliki imetak i velike ambicije, činila je svaku veridbu, rekla je Marijani, stvar razboritosti. Cenila ga je; dopadao joj se; dotle je bila spremna da ide u rečima.

Gospođa Džon Dešvud nije dugo čekala da svekrvi da do znanja da Edvardova majka ima velika očekivanja za njega, i da će se svaka mlada žena koja pokuša da ga upeca pokajati. Gospođa Dešvud nije mogla ni da se pravi da ne razume ni da podnese uvredu. Istog dana stiglo je pismo od jednog njenog rođaka, ser Džona Midltona, imućnog gospodina iz Devonšira, koji joj je nudio jednu kućicu na svom imanju, Barton kotidž, pod vrlo povoljnim uslovima. Odmah je prihvatila.

Kućica, kada su stigle do nje u septembru, bila je udobna i zgodna, ali kao seoska kućica imala je nedostataka, jer je zgrada bila pravilna, krov pokriven crepom, kapci na prozorima nisu bili obojeni u zeleno, niti su zidovi bili prekriveni orlovim noktima. Stajala je u uskoj dolini među visokim brdima, blizu mora; i prvi pogled na nju, s njenim šumama i pašnjacima, i otvorenom dolinom ispred nje, pričinio im je veliko zadovoljstvo. Gospođa Dešvud je odmah počela da planira poboljšanja za koja nije imala novca.

Ser Džon Midlton, koji je živeo u Barton parku pola milje dalje, odmah je došao da ih pozdravi, lep čovek od oko četrdeset godina, čijoj dobroti nije bilo kraja: slao im je divljač i voće, pozajmljivao im novine, i insistirao da ručaju u Parku svakog dana dok se ne smeste. Ledi Midlton bila je otmena, hladna i uzdržana, i nije imala šta da kaže osim najobičnije primedbe. Ser Džon je bio lovac, ledi Midlton majka. On je lovio i pucao, a ona je udovoljavala svojoj deci; i to su bila njihova jedina sredstva. Ali ser Džon je uživao da oko sebe okuplja mlade ljude, i što više, to bolje.

U Parku su upoznale majku ledi Midlton, gospođu Dženings, udovicu s izdašnim udovičkim delom, dobroćudnu, veselu, debelu stariju ženu, koja je mnogo pričala, izgledala vrlo srećno, i prilično prostački. Imala je samo dve kćeri, koje je obe doživela da vidi ugledno udate, i zato sada nije imala šta drugo da radi nego da uda ceo ostali svet. Bila je puna šala i smeha, i pre nego što se ručak završio rekla je mnogo duhovitih stvari na temu udvarača i muževa; nadala se da mlade dame nisu ostavile srca u Saseksu.

I upoznale su pukovnika Brendona, naročitog prijatelja ser Džona, čoveka od trideset pet godina — ćutljivog i ozbiljnog, ali razumnog i gospodstvenog lica. Kada je Marijana te večeri svirala i pevala, on je jedini u društvu slušao pažljivo, iako bez ushićenja za koje je ona smatrala da joj pripada. Gospođa Dženings je uskoro zaključila da je zaljubljen u Marijanu, i nemilosrdno ih je oboje zadirkivala zbog toga.

„Ali on je dovoljno star da mi bude otac“, rekla je Marijana majci, „i ako je ikada bio dovoljno živahan da bude zaljubljen, mora da je odavno nadživeo svako takvo osećanje. Kada je čovek siguran od takve duhovitosti, ako ga godine i nemoć ne štite? Čovek od trideset pet godina nema više posla s brakom. A pričao je o flanelskim prslucima — a kod mene je flanelski prsluk uvek povezan s bolovima, grčevima, reumatizmom, i svakom vrstom boljke koja može da muči stare i slabe.“

„Onda bi htela da se oženi ženom od dvadeset sedam“, rekla je Elinor smejući se, „koja bi možda htela da se uda radi negovatelja i sigurnosti supruge.“

Jednog kišnog jutra u oktobru Marijana i Margareta krenule su u šetnju po brežuljcima, uprkos oblacima. Udarila je pljuskovita kiša; potrčale su smejući se niz strmo brdo prema kućici; a Marijana, koja je isprva bila u prednosti, iznenada je pala i iščašila zglob. Jedan gospodin s puškom, s dva ptičara koja su se igrala oko njega, penjao se uz brdo. Spustio je pušku i potrčao joj u pomoć. Nije mogla da stoji; bez daljeg oklevanja podigao ju je na ruke i odneo niz brdo, kroz vrt i u kuću, gde ju je spustio u jednu fotelju u salonu.

Elinor i njena majka ustale su u čuđenju kad su ušli. Izvinio se zbog upada tako otvoreno i tako ljupko da je njegova pojava, koja je bila neobično lepa, dobila dodatnu čar od njegovog glasa i izraza. Ime mu je, rekao je, Viloubi, i boravi u Alenamu, nekoliko milja dalje, kod jedne stare gospe, gospođe Smit, čiji je naslednik; i nadao se da će sutradan doći da se raspita za gospođicu Dešvud. Marijana je videla manje od njegove pojave nego ostale, jer joj je zbunjenost koja joj je zarumenela lice oduzela moć da ga pogleda pošto ju je podigao; ali videla ga je dovoljno da se pridruži svom divljenju ostalih, sa žarom koji je uvek krasio njene pohvale. Njegova pojava i držanje bili su ravni onome što je njena mašta ikada zamislila za junaka omiljene priče; a u tome što ju je uneo u kuću s tako malo prethodnih formalnosti bila je brzina misli koja je taj postupak naročito preporučivala.

Ser Džon im je ispričao sve što je znao: da Viloubi ima lepo malo sopstveno imanje u Somersetu, Kum Magnu; da je izvrstan jahač i čuveni igrač; da je na poslednjoj božićnoj zabavi igrao od osam sati do četiri a da nijednom nije seo. „Zar?“, uzviknula je Marijana blistavih očiju. „I s otmenošću, s poletom?“

Došao je sledećeg jutra. Pokazalo se da voli muziku, čitanje, igru; Marijana ga je ispitivala o njegovim omiljenim knjigama — Kauperu, Skotu — i našla da se divi svemu čemu se ona divi, i da je mogla isto tako da razgovara sama sa sobom, toliko su se njihovi ukusi savršeno slagali. Pre nego što se njegova poseta završila, razgovarali su s prisnošću davnašnjeg poznanstva.

„E, Marijana“, rekla je Elinor čim ih je ostavio, „za jedno jutro mislim da si se prilično dobro snašla. Već si utvrdila mišljenje gospodina Viloubija o gotovo svakoj važnoj stvari. Znaš šta misli o Kauperu i Skotu; sigurna si da ceni njihove lepote kako treba, i dobila si svako uveravanje da se Poupu ne divi više nego što priliči. Ali kako će se vaše poznanstvo dugo održati, uz tako neobično brzo iscrpljivanje svake teme za razgovor? Uskoro ćeš iscrpeti svaku omiljenu temu.“

„Elinor“, uzviknula je Marijana, „je li to pošteno? Bila sam previše opuštena, previše srećna, previše iskrena. Ogrešila sam se o svako opšte mesto pristojnosti; bila sam otvorena i iskrena tamo gde je trebalo da budem uzdržana, bez duha, dosadna i lažljiva.“

Viloubi je dolazio svakog dana. Čitao je s Marijanom, pevao s njom, izlazio s njom u vožnju; igrali su zajedno na svakoj zabavi u Parku, i ostatak večeri sedeli zajedno po strani. Takvo ponašanje činilo ih je, naravno, predmetom najvećeg podsmeha; ali podsmeh nije mogao da ih postidi, a jedva da ih je i izazivao. Gospođa Dešvud je ulazila u sva njihova osećanja s toplinom koja joj nije ostavljala nikakvu sklonost da obuzda ovo preterano pokazivanje istih. I Elinor ga je volela; ali je u njemu videla sklonost, koja je u tome ličila na sestrinu, da u svakoj prilici previše govori ono što misli, bez obzira na osobe i okolnosti — i da previše olako zanemaruje oblike svetovne pristojnosti. U brzom stvaranju i iznošenju svog mišljenja o drugim ljudima, u žrtvovanju opšte učtivosti uživanju u nepodeljenoj pažnji tamo gde mu je srce bilo vezano, pokazivao je nedostatak opreznosti koji Elinor nije mogla da odobri.

Bio je nepravedan, mislila je, prema pukovniku Brendonu, kome su se on i Marijana zajedno smejali kao čoveku o kome svi lepo govore a do koga nikome nije stalo. Elinor ga je branila: bio je razuman čovek, video je mnogo sveta, bio je u inostranstvu, bio je u Istočnoj Indiji; a ona je u njemu, u njihovim tihim razgovorima u Parku, nalazila blagost i tugu koje su je zanimale. Brendon joj je jednom rekao, povodom Marijaninih pogleda na drugu ljubav, da je nekada poznavao jednu damu „čija je narav i duh mnogo ličila na vašu sestru“, koja je mislila i sudila kao ona — ali koja je, zbog prinudne promene, zbog niza nesrećnih okolnosti — i tu je zastao, i ništa više nije rekao.

Viloubi je Marijani poklonio konja — konja koga je sam odgajio na svom imanju, upravo pogodnog da nosi ženu. Ne misleći na to da nije u majčinom planu da drži ikakvog konja, ni da bi joj bili potrebni sluga i štala da ga drži, ona je poklon prihvatila bez oklevanja. Elinor joj je najzad pokazala neprikladnost primanja takvog dara od čoveka tako malo poznatog; i Marijana je rekla Viloubiju da mora da ga odbije. „Ali, Marijana“, odgovorio je tihim glasom, koji je Elinor čula, „konj je i dalje tvoj, iako ga sada ne možeš upotrebljavati. Čuvaću ga samo dok ne budeš mogla da ga zatražiš. Kada napustiš Barton da zasnuješ sopstveno domaćinstvo u trajnijem domu, kraljica Mab će te dočekati.“ Nazvao ju je prosto Marijana; Elinor nije mogla da sumnja da su vereni.

Margareta je to uskoro učinila još jasnijim. Videla je, šapnula je Elinor, kako Viloubi odseca dug pramen Marijanine kose, ljubi ga, savija u parče belog papira i stavlja u novčanik.

Bila je organizovana poseta Vitvelu, lepom imanju zeta pukovnika Brendona, gde je bilo parka i jezera; društvo se sastalo na doručku u Parku, sve je bilo spremno — kada su pukovniku Brendonu doneli pismo. Pogledao je adresu, promenio boju i odmah izašao iz sobe. Vratio se: posao, rekao je, zahteva njegovo hitno prisustvo u gradu. Nemoguće je odložiti ga ni za dan. Otišao je odmah, i izlet je propao. Gospođa Dženings je bila sigurna da zna o čemu je reč: o gospođici Vilijams, njegovoj vanbračnoj kćeri, rekla je, spuštajući glas — ili bar jednoj njegovoj rođaki, o kojoj niko nije mnogo znao. Viloubi i Marijana su umesto toga sami izašli u vožnju u njegovoj kočiji, i nije ih bilo celo jutro; a za ručkom se saznalo da su bili u Alenamu, i da je Marijana s njim obišla kuću, a da gospođi Smit nije ni rečeno.

„Mislila sam da si vrlo pogrešila“, rekla joj je Elinor posle. „Jesi li sigurna da nisi učinila ništa neprilično?“

„Da je u onome što sam učinila bilo ikakve stvarne neprilike, osetila bih to u tom trenutku, jer uvek znamo kada činimo nešto pogrešno, i s takvim uverenjem ne bih mogla imati nikakvo zadovoljstvo.“

Viloubi je molio da se kućica nikada ne menja, da se ne doda ni kamen ni pomeri zid. „Za mene je besprekorna. Smatram je jedinim oblikom zgrade u kome je sreća dostižna.“ Voleo ju je zbog njene malenosti i njenih ljudi; nadao se, rekao je, da će je naći nepromenjenu za godinu-dve, i da će se prema njemu uvek ophoditi s dobrotom zbog koje mu je sve što joj pripada bilo tako drago.

Sledećeg jutra gospođa Dešvud, Elinor i Margareta otišle su peške do Parka, ostavivši Marijanu kod kuće pod nekim izgovorom, u nadi da će Viloubi doći. Kada su se vratile, njegova kočija bila je pred vratima; a dok su ulazile, Marijana je izjurila iz salona u žestokoj tuzi, s maramicom na očima, i potrčala uz stepenice. Viloubi je stajao kraj vatre, vrlo uznemiren. Gospođa Smit ga je, rekao je, tog jutra poslala poslom u London; upravo se oprostio od Alenama; i ne očekuje da se uskoro vrati u Devonšir — ne ove godine. Odbio je toplo pozivanje gospođe Dešvud da se vrati, na zbunjen, nelagodan način sasvim nalik njemu; i izašao je iz kućice gotovo trčeći, i za minut je nestao iz vida.

Gospođa Dešvud je, posle prvog potresa, uskoro bila ubeđena da je sve u redu: gospođa Smit, možda, ne odobrava siromašnu priliku, i Viloubi je poslat dalje; uskoro će biti slobodan i vratiće se. Ali zašto, rekla je Elinor, ako su vereni, to nije rekao? Zašto ova tajanstvenost, tako nalik ni jednom ni drugom? „Ne treba mi nikakav dokaz njihove naklonosti“, rekla je, „ali za njihovu veridbu treba mi neki.“ Majku je ta sumnja povredila, a Marijanu, koja je provela noć bez sna i ustala s glavoboljom, nije se moglo pitati. Smatrala bi sebe vrlo neoprostivom da je uopšte mogla da spava prve noći posle rastanka s Viloubijem. Provodila je cele dane svirajući svaku omiljenu pesmu koju je s njim pevala, čitajući samo ono što su zajedno čitali, i šetajući sama. Nikakvo pismo od njega nije stiglo; i niko nije smeo da je pita da li ga očekuje.

Nekoliko nedelja kasnije, šetajući dolinom, sestre su videle jednog gospodina na konju kako jaše prema njima. „To je on; zaista je on; znam da je on!“, uzviknula je Marijana, i požurila napred — a to nije bio Viloubi, nego Edvard Ferars.

On je bio jedina osoba na svetu kojoj se u tom trenutku moglo oprostiti što nije Viloubi. Ostao je nedelju dana u kućici, i bio je dobrodošao; ali nije bio raspoložen. Bio je potišten, odsutan, i kao da jedva zna zašto je došao. Govorio je o majčinim željama i o tome što nema zanimanje. Uvek je više voleo crkvu, ali to nije bilo dovoljno otmeno za njegovu porodicu; preporučivali su vojsku, koja je bila mnogo previše otmena za njega; pravo je bilo dovoljno gospodsko, ali nije imao sklonosti za njega; i tako je, s osamnaest godina, poslat u Oksford, i od tada je bio propisno besposlen. Marijana je primetila da nosi prsten s upletenim pramenom kose. „Nikad te ranije nisam videla da nosiš prsten, Edvarde“, uzviknula je. „Je li to Fanina kosa? Sećam se da je obećala da će ti dati malo. Ali mislila bih da joj je kosa tamnija.“ Duboko je pocrveneo, i rekao da jeste sestrina kosa: „okvir uvek baca drugačiju senku na nju, znaš.“ Elinor je srela njegov pogled, i bila je svesna da je kosa tačno boje njene; verovala je da mora da ju je uzeo od nje a da ona nije znala. Nije joj bilo krivo.

Na kraju nedelje ih je napustio, i dalje nesrećan, i dalje neodlučan, ne rekavši ništa što bi Elinor mogla da shvati kao izjavu; a Elinor, koja sebi nije htela da popusti, sela je za svoj sto za crtanje čim je otišao, i marljivo se zaposlila ceo dan. Ako njeno ponašanje nije bilo isto kao sestrino posle Viloubijevog odlaska, to nije poticalo od nedostatka osećanja, nego od njenog uverenja da je dužnost prema porodici da je ne unesrećuje.

Midltonovi su doveli novo društvo. Mlađu kćer gospođe Dženings, Šarlotu Palmer, nisku, punačku, dobroćudnu ženu koja se smejala svemu, i njenog muža, gospodina Palmera, ozbiljnog mladića koji je pokušavao da uđe u parlament i koji se prema ženi i njenoj porodici odnosio s proučenom neučtivošću, zbog koje se ona smejala više nego ikada. „Gospodin Palmer je tako smešan“, rekla je Elinor; „uvek je loše volje.“ Rekla je da pomalo poznaje Viloubija, da mu je kuća blizu njihove u Somersetu, i da svi u kraju znaju da će se oženiti gospođicom Dešvud.

Zatim je ser Džon, koji je u Ekseteru sreo dve mlade dame za koje se pokazalo da su rođake gospođe Dženings, pozvao u Park gospođice Stil. Starija, Ana, imala je gotovo trideset godina, vrlo obično i ne baš pametno lice, i nije govorila ni o čemu osim o „udvaračima“. Mlađa, Lusi, imala je dvadeset dve ili tri godine, lepa, oštrog brzog oka i živahnog držanja, koje, iako joj nije davalo pravu otmenost ili ljupkost, davalo je njenoj pojavi upadljivost. Odmah su osvojile srce ledi Midlton svojim ushićenjem nad njenom decom. Deca su ih vukla za pojaseve, preturala im torbice za ručni rad, uzimala im noževe i makaze, a gospođice Stil su samo izjavljivale da su to najslađi mali anđeli na svetu. Elinor je uskoro videla da je Lusi pametna, ali neobrazovana i neuka, i da su njena pažnja, njeno laskanje i njena revnost svi od istog kroja, i svi s namerom.

Lusi je tražila Elinorino društvo. Jednog dana, idući s njom od Parka do kućice, pošto je postavila mnogo pitanja o porodici gospođe Ferars, rekla je, s izrazom uzdržanosti:

„Usuđujem se da kažem da se čudite što pitam. Čudim se što me niste pitali zašto. Ali možda znate da me ta porodica naročito zanima. Smatraćete moje pitanje čudnim; ali sigurna sam da ne poznajete gospođu Ferars — ni ja je nikada nisam videla. Ali može doći vreme — koliko će brzo doći mora zavisiti od nje same — kada ćemo biti vrlo prisno povezane.“

Može se zamisliti Elinorino zaprepašćenje. „Nebesa! Šta hoćete da kažete? Poznajete li gospodina Roberta Ferarsa?“

„Ne“, odgovorila je Lusi, „ne gospodina Roberta Ferarsa — nikada ga u životu nisam videla; nego“, uprla je oči u Elinor, „njegovog starijeg brata.“

Bila je tajno verena s Edvardom četiri godine. On je bio učenik njenog ujaka, gospodina Prata, blizu Plimuta, kada još nije imao devetnaest godina; i od tada su vereni, bez znanja njegove majke, od koje je zavisio u svemu i koja bi ga sigurno razbaštinila kad bi znala. Sada to nije znala nijedna živa duša osim Ane i Elinor. Izvadila je iz džepa jednu malu minijaturu, i Elinor ju je pogledala — i bilo je to Edvardovo lice. Imala je pismo od njega, njegovim rukopisom. I dala mu je, rekla je, pramen svoje kose uložen u prsten, poslednji put kad su se videli; a on joj je rekao da mu je to neka uteha.

Elinor je sačuvala pribranost. Vratila je sliku; govorila je mirno; rekla je ono što je priličilo. Zatim su stigle do kućice, i razgovor se više nije mogao nastaviti. Elinor je ostala da misli i da bude nesrećna. Nije mogla da sumnja — slika, pismo, prsten, njegova seta u Bartonu, njegovo nesigurno ponašanje prema njoj. Edvard je bio veren kada je prvi put došao u Norlend; voleo je nju, još je u to verovala — ali bio je vezan, i to vezan za ženu, kako je sada videla, bez obrazovanja, bez finoće, i, što je gore, bez prave naklonosti prema njemu; jer je Lusino poveravanje, sumnjala je, bilo učinjeno iz ljubomore i kao upozorenje.

Njeno ogorčenje zbog takvog ponašanja, njeno negodovanje što je bila njegova žrtva, za kratko vreme učinili su da oseća samo za sebe; ali uskoro su se javile druge misli. Je li je Edvard namerno obmanjivao? Je li hinio naklonost prema njoj koju nije osećao? Ne; kakva god da je nekada mogla biti, nije mogla da veruje da je takva sada. On je pogrešio, mnogo pogrešio, što je ostao u Norlendu pošto je prvi put osetio da je njen uticaj na njega veći nego što bi trebalo da bude. Ali ako je njoj naudio, koliko je više naudio sebi! Ako je njen slučaj bio za sažaljenje, njegov je bio beznadežan. Šta će biti od njega, vezanog za Lusi Stil doživotno?

Neće reći nikome. Obećala je Lusi da će čuvati tajnu; a majku i sestru poštedeće saznanja o bolu koji ne mogu da izleče. Kada im se pridružila za ručkom, niko ne bi po njenom izgledu pretpostavio da Elinor potajno oplakuje prepreke koje je zauvek moraju odvojiti od predmeta njene ljubavi.