Slikar i grofica (prvi deo, početne glave)

Olivije Berten bio je jedan od najslavnijih slikara u Parizu. Bilo mu je preko četrdeset pet — bliže pedesetoj — i još je bio lep, s lepom glavom bele kose i crnim brkovima, snažan, plećat čovek koji je mačevao i jahao i odlazio u društvo, gde je svuda bio dobrodošao. Stekao je bogatstvo slikajući portrete lepih žena; živeo je u jednoj velikoj kući-ateljeu, s tapiserijama i starim nameštajem i ogromnim staklenim krovom.

Pre dvanaest godina naslikao je portret mlade grofice de Gijeroa, žene jednog bogatog, nadmenog, dobroćudnog poslanika iz Normandije. Dolazila je u njegov atelje na poziranje, dan za danom, sa svojom kćerkicom, Anetom, koja se igrala na ćilimu dok je majka pozirala; i za vreme tih poziranja slikar i njegov model su se zaljubili. Dugo se opirala, a zatim popustila; i otada — dvanaest godina — bila je njegova ljubavnica. Sad je to bila stara ljubav, ustaljena ljubav, gotovo brak: večerao je u njenoj kući tri-četiri puta nedeljno, kao prijatelj porodice; njen muž ga je voleo i ništa nije sumnjao; svakog popodneva odlazio je u njen mali salon, i razgovarali su, i on joj je sve pričao.

Ani de Gijeroa bilo je sad skoro četrdeset. Još je bila lepa — plava, nežna, otmena — i pazila je da takva i ostane, sa svom veštinom jedne Parižanke; ali je počela, potajno, da se boji ogledala. Volela je Bertena sad više nego ikad, dubokom, zabrinutom, posesivnom nežnošću, ljubavlju žene koja oseća da joj mladost odlazi i da joj je ta ljubav sve što ima.

A Berten je, ne govoreći joj, počeo da oseća umor: od svog rada, koji mu se činilo da se ponavlja; od društva; od samog sebe. Bio je nemiran i setan; nije znao šta hoće.

Svet salona Gijeroaovih bio je svet pariskog društva: grof, pun svojih govora u Skupštini i svojih mišljenja o poljoprivredi; jedna stara vojvotkinja, velika dama i velika ogovaračica; jedan cepidlački, pričljivi činovnik Uprave lepih umetnosti po imenu Musadje, koji je poznavao svakoga i znao sve što se govori; pisci, političari, dokoni pomodni ljudi. Berten se lako kretao među njima, obožavan i obasipan laskanjem, i dosađivao se. Samo u groficinom malom salonu, sam s njom, u kasno popodne, osećao se kao kod kuće — a u poslednje vreme, čak i tamo, osećao je kako je stara nežnost malo posivela, kao vatra koja greje ali više ne blista.

Ona je to osećala, a da on ništa nije rekao. Posmatrala ga je kao što posmatra zaljubljena žena; znala je svaku nijansu njegovog glasa. I govorila je sebi da su to samo njegov rad, njegovi živci, proleće.

Aneta, kći, živela je nekoliko godina na selu, na porodičnom imanju Ronsijer, kod babe. Sad se vratila kući u Pariz zauvek — devojka od osamnaest godina, sveža s polja.