Nedelja u tihoj kući

I. U noćnim košuljama

Mrak, potpun mrak. Ako u njemu zatvorite oči, vidite samo jedan mali crveni krug koji prave vaše sopstvene misli. Poslužimo se, dakle, drugim čulima. Vazduh je mastan i mešovit: miriše na smrekovo drvo, loj, mast, suve šljive, kim, rakiju i beli luk. Jedan stari sat s dugim klatnom otkucava, i s vremena na vreme njegov limeni kotur zapne i trzne se. Nekoliko ljudi diše, i njihovi dahovi nikada ne idu u korak.

Sat izbija. Neko ustaje, uvlači se u drvene klompe, pipa za šibicama, i pali jednu malu svetiljku — čašu vode i ulja, sa stenjem koji pluta na čepu. Svetlost pada na jednu staricu u noćnoj košulji, koja zeva. Nalazimo se u bakalnici, koja je ujedno i spavaća soba: džakovi, korpe, venci belog i crnog luka po zidovima, i tamna drvena pregrada preko sobe. Starica seda za tezgu među posude s maslacem i vage i vadi jedan debeli sanovnik.

„Šta sad radiš?“, gunđa starac iza pregrade.

„Sanjala sam pokojnog oca. Hoću da zapamtim pre nego što zaboravim.“ Bilo je hladno, rekla je, u junu.

„Koliko je sati?“

„Dva.“

„A onaj nevaljalac je opet došao kući u ponoć, a sad me ti budiš sa svojom lutrijom.“

Odbrusila je da ona dovoljno radi, i da je on domaćin i da treba da drži momka u redu. Sin je iz svog kreveta pitao šta sad hoće od njega. Otac ga je nazvao nitkovom koji mu krade zdravlje; sin je rekao da spava i da ne može biti kriv ni za šta; zazviždao je jednu melodiju, a majka je rekla da im se ruga, i da će ga Bog kazniti. Napisala je kredom tri broja na zidu, ugasila svetiljku, i vratila se u krevet. U mraku su se pretnje nastavile još malo; onda su svi progunđali, i ućutali; a sin je pevušio „O, Matilda!“ dok nije zaspao. Sat je otkucavao, a njih troje disali su, i dalje ne u korak.

II. Kuća se uglavnom budi

Bio je početak juna, i sunce je obasjalo dvorište pre nego što se iko pomerio. Onda su sluškinje izlazile jedna po jedna, mnoge još neočešljane, noseći krčage za mleko; prozori su se otvarali, a ljudi su se naginjali i govorili kakvo je lepo jutro.

Na prvom spratu pogledao je napolje jedan visok čovek grubog crvenog lica i razbarušene sede kose i rekao da još nije sedam. Na susednom prozoru pojavio se doktor — dr Josef Loukota, koji zapravo nije bio doktor, nego činovnik bez diplome — u sivom kućnom ogrtaču i sa zlatnim naočarima: visok, okruglog lica, glatko obrijan, neženja s nečim svešteničkim u sebi. Divio se jutru, i svojim negovanim rukama s prstenjem, i devojci u kuhinji preko puta.

Ona je izašla na galeriju: Josefinka, oko osamnaest godina, tamne kovrdžave kose, bistrih plavih očiju, s malim srebrnim minđušama i u jednostavnoj prugastoj haljini, noseći smeđi krčag. Nosila je supu gospođici Žaninki, koja je bila bolesna. Doktor je rekao da je staričin pas zavijao celu noć. Josefinka nije mogla da uđe u Žaninkinu sobu; vrata su bila zaključana. Vaclav Bavor, bakalinov sin, mladić od dvadeset godina crne kovrdžave kose, skočio je dole i zadirkivao je, zatim lupao po prozoru, a pas je unutra zavijao. Cela kuća je izašla na galerije.

Jedan bravarski šegrt obio je bravu. Soba je bila mračna, prašnjava i zagušljiva, a na krevetu je ležala Žaninka, mrtva. Čuvao ju je njen stari pas Azor; Vaclav ga je izneo držeći ga za kožu na vratu. Bakalinova žena, gospođa Bavorova, molila se i plakala. Krčmareva žena rekla je nešto netaktično o tome da sahrana za sobom povlači svadbu, a Josefinka je pocrvenela i otišla.

Kućevlasnik, ćelav i usahao, hteo je da se telo odmah odnese u kapelu, da bi se uštedelo. Ali doktor je našao Žaninkine papire: pripadala je jednom pogrebnom društvu, i imala malu penziju, i sama je platila svoju sahranu. Uzeo je i njena stara pisma; Vaclav je hteo da ih čita, gore na krovu, jer je kuća zaudarala na rublje i kuvani grašak, a Vaclav, koji je nameravao da postane pisac, imao je odsustvo iz kancelarije do četvrtka. Doktor će se postarati za parohiju; Vaclav će dovesti lekara za umrlicu; žene će oprati i obući telo. A gospođa Bavorova ispričala je krčmarevoj ženi svoj san, i dogovorile su se da zajedno ulože pedeset krajcara na brojeve.

III. U kućevlasnikovoj porodici

Kuća je stajala u strmoj Ostruhovoj ulici u tihoj Maloj Strani, i bila je duboka: prednja strana na Ostruhovoj, zadnja na slepoj uličici Svetog Jovana. Spreda su bili bakalnica i jedna mala krčma. Na prvom spratu živeo je jedan penzionisani činovnik, gospodin Lakmus, sa ženom i kćerkom; doktor je od njih iznajmljivao jednu sobicu, i morao je da prolazi kroz njihovu kuhinju da bi stigao do nje. Na drugom spratu zadnjeg krila živela je Josefinka, s majkom udovicom i bolesnom starijom sestrom. Žaninka je živela u prizemlju.

A kućevlasnikova porodica živela je na prvom spratu prednjeg dela, gde je stara gospođa Bavorova prala njihovo rublje u kuhinji. U salonu, s njegovim litografijama i klavirom, sedela je gospođa Eberova, oštrih crta lica, šijući grubo platno za vojsku; a njena kći Matilda, plavokosa i svakako preko dvadeset godina, sedela je u podsuknji iako je bilo skoro jedanaest, pišući jedan nemački stih u spomenar, s mastilom na usnama. Majka ju je grdila: doktor Loukota je gleda svakog jutra; radije bi doktora nego poručnika. Matilda nije htela.

Onda su u posetu došle gospođa Baurova i njena kći Marie, i šivenje je sakriveno: gospođa Baurova oko pedeset godina, otmena ali bezuba, a Marie oko trideset, uvela, nemirnih, živahnih očiju. Prebacivale su se s češkog na nemački i natrag. Marie je pitala za Matildinu veridbu s poručnikom Koržinekom, a Matilda ga je branila: dobar je i voli je; zdravlje mu je upropastio vlažan stan u Gracu, i pamćenje ga izdaje, i zato je napustio puk. Marie je naglas pročitala stih i zadirkivala je zbog poručnikovog imena. Eberovi su pozvali Baurove na jedan mali koncert u četvrtak, kada će pevati Valinka, mlađa kći, „anđelčić“. Na prozoru su devojke gledale kako mladi Bavor žuri uz stepenice, i smejale mu se: kuća ga je zvala Čvorak. A dok su posetiteljke odlazile, Marie je rekla da je Matilda imala vrlo mnogo verenika, i pitala se da li će zauvek cepati stihove.

IV. Lirski monolog

Uveče tog prvog dana mesec je bio pun, i kroz svaki otvoren prozor prosipao je po jedan kraj svog zlatnog plašta, i ležao na doktorovom belom krevetu. Kasno uveče doktor je došao kući, pospan i veseo, okačio štap i slamni šešir, obukao kućni ogrtač, i pevušio jednu ariju o Bartolu.

Nagnuo se kroz prozor i mislio na Josefinku, svoju macu, kako spava. Oženiće je; uzeće stan dole; njena majka i bolesna sestra Katuška mogu da žive s njima; on nije suviše star; ljubav čoveka održava mladim. Skinuo je gitaru i odsvirao nekoliko akorda; Azor je zavijao u dvorištu.

Zatim je seo za sto i naglas izgovarao svoje misli. U njegovim godinama takva stvar mora se rešiti brzo, ali ne suviše brzo, i s malo poezije. On sam ne ume da piše stihove; ali ima nekoliko Vaclavovih pesama, i poslaće ih Josefinki bez imena, jednu nedeljno. Vaclav ima dara, ali treba da se okani poezije i da se drži kancelarije. Doktor je ponovo pročitao tri pesme: prva je poredila voljenu s planinskim predelom, druga je bila strasna, a treća je pretila da će se ubiti ako ga ona odbije. Nijedna žena tome ne bi mogla da odoli; ta će ići poslednja. Uredno je složio odeću, ugasio sveću, i zaspao mrmljajući jedan stih. Dole u dvorištu Azor je grebao na Žaninkina vrata i tiho zavijao celu noć.

V. Stari neženja je lopov svake sreće

Gospodin Lakmus je imao bolesnu nogu, i retko je izlazio iz kuće; sedeo je kraj prozora umotan u flanel, i govorilo se da pije mnogo vina. Gospođa Lakmusova bila je punačka, živahna i smela, i darežljiva prema susedima brašnom i maslacem. Njihova kći Klara imala je nešto preko dvadeset godina, bila je visoka i vitka, plavokosa i plavooka, i tiha — i bila je zaljubljena u doktora.

„Priča o njemu u snu“, rekla je gospođa Lakmusova mužu. On je dobra prilika, i ima novca. Gospodin Lakmus je mislio da je suviše star, i sumnjao je da on hoće Klaru. Žena je odmahnula rukom, i otišla da pokuca na doktorova vrata.

Doktor je tog jutra poslao svoju prvu pesmu Josefinki, i bio je nemiran i grozničav od poezije. Gospođa Lakmusova ga je našla zajapurenog, i zadirkivala ga: misli li na ženidbu? Priznao je da misli. Rekla mu je da je već rekla mužu, da ga Klara voli, da se papiri mogu brzo srediti, i da mora doći na ručak. Nije hteo. Sam, odlučio je u panici da brže piše pesme, da zaprosi za nekoliko dana, i da nađe drugi stan. Onda se gospođa Lakmusova vratila pod izgovorom jednog srebrnog servisa za čaj, i šapnula da je već rekla Klari.

VI. Rukopis i oblak

Gospodin Eber je došao kući iz kancelarije odmah posle podne, daleko ranije nego obično, sa starim cilindrom nabijenim do obrva, kose nakostrešene, stisnutih usta i s jednim smotanim papirom koji je ukočeno držao u ruci. Žena ga je pitala da li je otpušten. Rekao joj je da dovede gospođu Bavorovu. Matilda se smejala da izgleda kao golub natrpan grahoricom.

Kada je gospođa Bavorova došla, održao je govor, svečanim jednoličnim glasom. Ne može da pomogne; to nije u njegovim rukama. Njen sin je bio nepažljiv; napisao je nešto sramno o celoj kancelariji, čak i o predsedniku, i ostavio to u fioci stola kada je otišao na odsustvo, i to je nađeno. A pošto se gospodin Eber smatra najboljim češkim stilistom u kancelariji, predsednik mu je to predao da podnese izveštaj. Ona mora da se pripremi na najgore. Gospođa Bavorova je pobelela i molila ga; siromašni su. Odmahnuo je rukom: dužnost je dužnost, pravda mora biti zadovoljena. Zatim se zatvorio u svoju sobu, spustio papir pažljivo kao da bi mogao da se razbije, ispravio se pred ogledalom, obrisao prašinu s upijača, triput pomerio stolicu, i počeo da odmotava rukopis s obrvama na vrhu čela.

VII. Odlomci iz beležaka jednog pripravnika

Ovo je rukopis.

Završio sam posao, ali ne smem da ga predam pre sutra. Nameravam da pišem satire o kancelarijskom životu, kao onaj Englez koji je putovao oko sopstvenog stola. Činovnici rade po pravilu, kao tegleća marva. Savetnik čita novine; kada sam zamolio da ih pozajmim, samo me je pogledao, a ja sam se postideo. Dobili smo vežbu iz stila: opišite svoja osećanja pri pogledu na lokomotivu. Pisao sam o Pegazu. Predsednik je odmahnuo glavom i nazvao me čudnim.

Predsednik je nagazio starog gospodina Hlavačeka na nogu, a Hlavaček je trpeo ćutke, i dalje se učtivo smešeći, kao Laokoon; predsednik je rekao „pardon“ i otišao dalje. Onda nas je predsednik sve pozvao i kritikovao naš stil: neki od nas pišu suviše duge rečenice, neki suviše kratke, i sve to dolazi od naših čeških navika; od sada se u kancelariji ne sme govoriti češki. Činovnici su se otimali za nemačke novine. Ja i dalje govorim češki, glasno, a oni me izbegavaju. Većina njih duguje jednom zelenašu i bakalinu; niko nikoga ne zove kući, od stida. Naređeno mi je da se ošišam, i nisam. Odsustvo sam dobio rekavši da mi baba umire; savetnik ga je odobrio, i primetio da pripravnik uopšte nema posla da ima babu.

VIII. Na sahrani

U sredu, u podne, Žaninkin kovčeg stajao je u sunčanom dvorištu na odru prekrivenom crnim: sjajan, s pozlaćenim ručkama i pozlaćenim krstom, vencem od mirte i belom trakom, a pored njega srebrni znaci pogrebnog društva. Cela kuća se okupila u najlepšoj odeći; gospodin Lakmus je gledao sa svog prozora, a Josefinkina bolesna sestra naginjala se preko ograde na drugom spratu. Među njima je stajalo nekoliko stranaca, hladnih, poslušnih lica: Žaninkini rođaci, kojima do nje nikada nije bilo stalo dok je živela a koji su sada došli zbog nasledstva, rekla je krčmareva žena. Jesu li dali gospođi Bavorovoj išta za njen trud? Ni končića. Ona ništa nije htela, rekla je gospođa Bavorova; pokojnici je služila iz hrišćanske ljubavi.

Došao je sveštenik, izgovorene su molitve, kovčeg je iznet do mrtvačkih kola, i fijakeri su se privezli. Rođaci su uzeli prvi, kućevlasnikova porodica sledeći, a gospođa Lakmusova, Klara i doktor poslednji; i videvši da ima mesta za još jednu osobu, gospođa Lakmusova je pitala žene da li bi koja htela da sedne. Krčmareva žena i gospođa Bavorova zakoračile su u istom trenutku; a krčmareva žena se okomila na nju: zar ona nije građanska žena? — i popela se.

Gospođa Bavorova se ukočila. Vaclav je sve video. „Majko“, rekao je mirno, „mi ćemo dvoje ići za mrtvačkim kolima, kad već niko drugi neće.“ Od juče nije s njim razgovarala; ali pristala je. Ići će s jadnom ženom, koja joj je u životu učinila mnogo dobra; to je poslednje delo hrišćanske ljubavi. Vaclav joj je ponudio ruku, a ona je rekla da ne može da ide kao gospođa; on je rekao da će je samo pridržavati, put je dug. I tako su mrtvačka kola krenula, a za njima su išli samo Vaclav i njegova majka; a Vaclav je išao ponosno kao da prati vojvotkinju, a majka se osećala kao da je ona sama priredila celu sahranu.

IX. Još jedan dokaz izreke

Te večeri doktor je sedeo za stolom, ozbiljan i odlučan. Izvadio je list papira, rekao odlučno „Da“, i počeo zvaničnu molbu praškom magistratu, kojom objavljuje svoju nameru da se oženi — i ostavio ime neveste prazno. Sutra će odneti svoju treću pesmu Josefinki i pročitati je s njom i gledati joj lice.

Kucanje: Vaclav, s jednim rukopisom koji je nazivao malim romanom, da umiri doktorove nerve. Verovatno će ga otpustiti iz kancelarije, rekao je veselo, zbog onih beleški o predsedniku; pa će postati pisac. Doktor mu je držao predavanje: samo pravi talenti treba da ulaze u književnost; prva knjiga se ne prodaje, kritičari napadaju, i čovek završi kao ogorčeni nadničar pera. A njegove pesme? Neke su lepe, rekao je doktor; ali treba da spali knjigu.

Vaclav je stajao s čelom na prozoru, a zatim pitao da li će doktor biti na venčanju u nedelju: Pepička — Josefinka — rekla je da će doktor biti kum, a Vaclav dever. Čije venčanje? Pepičkino, s gospodinom Bavorakom, glavnim mašinistom.

Doktor se srušio u fotelju. Vaclav je zvao gospođu Lakmusovu i Klaru, da donesu vode i svetla. Nije ništa, rekao je doktor, letnja vrućina; dešava se ponekad. Vaclav je otišao. Gospođa Lakmusova je donela sodu i sok od malina, i premestila lampu na papire na stolu, i videla molbu. Pljesnula je rukama: napisao je o svojoj ženidbi! Mora da upiše Klarino ime! I pružila mu je pero. Doktor je oklevao trenutak; a onda ga je obuzela iznenadna odlučnost, i napisao je: Klara Lakmusova. „A sad se poljubite“, viknula je gospođa Lakmusova, „ludice jedna draga!“

X. U vreme uzbuđenja

Mesec je ležao na brdu Petržin tako da su njegove šume izgledale kao šuma viđena kroz bistru morsku vodu. Na jednom prozoru drugog sprata sedela je Josefinka, a pored nje njen verenik, Karel Bavorak, guste plave brade i živahnih očiju. Dotakao joj je kosu usnama; ona je pritisnula njegovu ruku na svoja usta, i pružila ruku ka mirti na prozorskoj dasci. Bila je od njegove majke: umrla mu je mala sestra, a on joj je uzeo grančicu iz ruke dok je ležala u kovčegu i posadio je, jer mirta iz mrtve ruke, čuvana do svadbe, donosi sreću; a majka ju je svaki dan zalivala suzama.

Ćutali su, gledajući u svetli vazduh, kao da mogu da vide svoju budućnost. Pravo osećanje nema reči, rekao je Karel. Oseća se tako uzneseno, rekla je Josefinka, da bi, kad bi moglo da potraje, volela da u tome umre.

Onda je Karel počeo da je zadirkuje zbog doktora, koji piše pesme; a onda više nije zadirkivao. Da nije bila tako ljubazna prema doktoru, rekao je, doktor se nikada ne bi usudio. Odgurnuo ju je. Stajali su ćutke; a jedna vrela suza pala mu je na ruku. Privukao ju je k sebi i molio je za oproštaj: nije znao da ga ljubomora može tako obuzeti; zaboravio je da je ona mlada i lepa, i da svaka devojka koja je zdrava, a nije nakazna ili ružna —

Šuškanje iza njih. Njena bolesna sestra Katuška sedela je sve vreme u sobi, zaboravljena. Na njegove poslednje reči ustala je, napravila nekoliko koraka, i plačući se spustila u fotelju. A njih dvoje stajali su dršćući pored nje, i nisu se usuđivali da kažu ni reč.

XI. Prvi roman, koji moli za blagonaklono razumevanje

Jutro posle veridbe doktor se probudio s glavom koja se vrti i nervima koji drhte, pun likova — Josefinka, Bavorak, Klara, gospođa Lakmusova, Vaclav — a onda se setio da je mladoženja. Na stolu su ležali papiri koje je Vaclav doneo, koje je čitao noću da bi zaspao: „O nekim domaćim životinjama“, poluzvanična idila od Vaclava Bavora.

Bila je sastavljena od dokumenata. Beležnica jednog kućevlasnika, Ondržeja Dileca, koji gunđa zbog svoje stanarke, udovice Helenke, koja drži kokoške, jednog kopuna i jednog petla koji kukuriče suviše rano. Zvanični dopisi, komisija kojoj je naređeno da pregleda kuću, zapisnik veća koji utvrđuje dve kokoške, jednog petla i jednog kopuna, i odbacuje žalbu, pošto je gospodin Dilec pomalo nagluv. Helenkina vesela pisma sestri, u kojima odbija gospodina Dileca, kome je stalo samo do njenog novca. Zatim nova žalba, zbog dva praseta, koja su u Pragu zabranjena, a i kolera dolazi; kazna od pet forinti; žalba višoj vlasti. I najzad jedna stranica iz beležnice gospodina Dileca o Božiću: Helenka je dobra domaćica i kuvarica, i postala je mnogo prijatnija; a on ne može baš da odgonetne ko je pobedio.

XII. Pet minuta posle koncerta

Jedan tanak dečji sopran naprezao se za jednom vrlo visokom notom; pratilac je odsvirao poslednje akorde; gospođica Valinka se izvežbano naklonila. „Divno!“, uzviknula je gospođa Baurova; gospodin Eber mora da je srećan čovek. Gospodin Eber je rekao da će Valinki, sa četrnaest godina, trebati još dve godine pre nego što bude pevala javno; ali talenat odlučuje o svemu; posle dvadeset časova francuskog već može da razgovara s učiteljem.

Marie Baurova je sedela pored poručnika Koržineka, Matildinog verenika, čoveka slabašnog izgleda s ukočenim osmehom. Je li dete lepo pevalo? Pohvalio je visoko c na kraju. Bilo je f, rekla je Marie. Svaka tako visoka nota, rekao je, uvek je c. Ne mari za operu; skupa je, a čovek ima samo dva uva. Marie je šapnula majci da on verovatno ne zna na kom se kraju pali šibica; zatim mu je poverljivo rekla da su Eberovi do guše u dugovima. Kada su gosti ustali, požalila se da žive tako daleko i da moraju same da idu kući, a uslužna gospoda su tako retka. Poručnik je ponudio da ih isprati. Gospođa Eberova je zamolila Matildu da zadrži poručnika na zalogaju šunke; ali Marie je zagrlila Matildu, slatko joj zahvalila na zabavi, i otišla pod poručnikovu ruku. A Matilda je pobelela, i stajala kao da se zaledila za pod.

XIII. Posle izvlačenja

U petak posle podne gospođa Bavorova je sedela za tezgom sa svojim sanovnicima i spiskovima brojeva, zadovoljna, sjajnih naočara. Ušla je krčmareva žena. Gospođa Bavorova se pravila da je ne vidi; sahrana je još stajala između njih. Jesu li išta dobile?, pitala je krčmareva žena. Jedan trgovac joj je rekao da je gospođa Bavorova na stare brojeve dobila terno, i ona hoće svoj deo. Gospođa Bavorova je prebledela, ali nije dizala pogled: krčmareva žena je htela da promeni brojeve, i uložila je na promenjene; s njom je završila. Krčmareva žena je pokušala drugim tonom: nadala se da bi se Vaclav i njena kći Marinka mogli venčati. Nema žurbe, rekla je gospođa Bavorova. „Od drvoseče ne možeš napraviti gospodina, ni ako ga pozlatiš“, rekla je krčmareva žena, i izašla zalupivši vratima.

Jer gospođa Bavorova je telom i dušom bila igračica lutrije. Dobri brojevi ne izračunavaju se razumom; oni rastu u srcu, a srce je ženska zemlja. Imala je svoj sanovnik; znala je koji snovi važe i kada; izvlačila je brojeve iz jedne lanene kese od devedeset, tri desnom rukom i tri levom, i zapisivala svako izvlačenje; a kada bi isti brojevi došli u obe ruke, i nadahnuće se vratilo, znala je da je vreme došlo. Ovog puta uložila je svoj red nepromenjen, i dobila.

Ušao je Vaclav. „Izvuci prvo desnom rukom“, rekla je, pružajući mu kesu. A onda: „Danas su te izbacili iz kancelarije.“ Trgao se. A ona mu je rekla da je dobila terno: pedeset puta ulog, nekoliko hiljada. „Je li to istina?“ „Je li te majka ikada slagala?“ Utrčao je iza tezge i grlio je i ljubio, a ona je rekla da on nikada neće imati pameti, i da sada mora da završi studije. Oči su mu zasijale. Skinuo je svežanj ključeva sa zida. Kuda ide? „Na tavan. Da pravim planove za svoj život!“

XIV. Iz jednog nežnog domaćinstva

Gospodin Eber je hodao po sobi u jutarnjoj neurednosti; njegova žena se pravila da briše prašinu; a za stolom je sedeo zelenaš, gospodin Menke, sa svojim otrcanim šeširom, dobovao prstima. Već je izgubio novac ovde, rekao je; neće dati više nijednu krajcaru. Gospođa Eberova je zamolila, s usiljenim osmehom, za samo još pedeset forinti; bila bi mu tako zahvalna. Zahvalnost! Njihove menice za njega ne vrede ništa; ako do utorka ne dobije kamatu, ići će predsedniku. I otišao je, i ostavio vrata otvorena.

Gospođa Eberova ih je zalupila. Matilda je izašla u podsuknji i rekla da bi ga ona izbacila. „Ćuti!“, rekao je otac. Tražio je kafu: bila je jučerašnja, još nepodgrejana. A za ručak? Knedle sa sosom od rena; dan je pranja. Bunio se; ona mu se rugala — zbog njegove plate, njegovog mesta, njegove muškosti. Gospodin Eber je izgubio strpljenje, gurnuo ženu u orman, zaključao ga, i bacio čašu na njega; Matilda je pljeskala. Obukao se da ide, pitao se da li da pusti ženu napolje, i odlučio da će to učiniti s ulice. Ali Matilda je otvorila orman, i majka i kći su ga jurile kroz kuhinju na galeriju; gospođa Eberova je rekla perači da ga polije vodom od pranja, bacila za njim metlu, zatim kapu, i vrištala za njim o njegovoj plati. Pobegao je kroz kapiju. A susedi na prozorima videli su samo Matildu kako grli majku, koja je bila vrlo zadovoljna.

XV. Kraj tog dana

Josefinkino venčanje bilo je u nedelju ujutru, a susedi koji su se gurali u dvorištu, u prolazu i na ulici nazvali su ga „bledom svadbom“. Ne zato što je bila siromašna — mladoženja nije štedeo, nevesta je nosila svilu, kočija je bilo dovoljno — nego zato što su svi u njoj bili bledi. Nevesta je bila bleda, kako i treba: bleda nevesta je vesela žena. Mladoženja je bio bled od uzbuđenja. Deveruša, Klara, bila je bezbojna; a čak je i kum, doktor, čiji su okrugli obrazi uvek rumeneli, bio bled. Samo se Vaclav, dever, smejao i udvarao kao i obično.

Posle podne doktor je stajao ispred kuće, navlačeći rukavice i bacajući poglede u prolaz. Izašao je Vaclav, obučen za izlet. Ide li doktor u šetnju? Da, u Stromovku. Sam? I gospođa Lakmusova ide. Vaclav je rekao da Klara izgleda vrlo lepo. A Vaclav? U Šarku — s krčmarevom porodicom. Doktor se uplašio; ne sme da se upetlja s njima. Vaclav je rekao da tačno zna šta radi: sveti svoj pol na ženama. A zar i doktor ne sveti sebe?

Doktorove oči su zatreptale. Otvorio je usta, ponovo ih zatvorio, pročistio grlo, i tiho rekao: „Dolaze —“