Ograda (Predgovor, glave 1–7)

Predgovor

Većina doživljaja zabeleženih u ovoj knjizi zaista se dogodila; jedan ili dva bili su moji sopstveni, ostali su doživljaji dečaka koji su bili moji školski drugovi. Hak Fin je uzet iz života; Tom Sojer takođe, ali ne prema jednoj osobi: on je spoj osobina trojice dečaka koje sam poznavao. Iako je moja knjiga namenjena pre svega zabavi dečaka i devojčica, nadam se da je zbog toga neće izbegavati muškarci i žene, jer je deo mog plana bio da pokušam da odrasle prijatno podsetim na ono što su nekada i sami bili, i na to kako su osećali i mislili i govorili, i u kakve su se čudne poduhvate ponekad upuštali. Pisac. Hartford, 1876.

---

GLAVA 1

„Tome!“

Nema odgovora.

„Tome!“

Nema odgovora.

„Šta li je s tim dečkom, pitam se? TOME!“

Nema odgovora. Starica je spustila naočare i pogledala preko njih po sobi; zatim ih je podigla i pogledala ispod njih. Retko ili nikada nije gledala kroz njih za tako sitnu stvar kao što je dečak; bile su to njene svečane naočare, ponos njenog srca, napravljene za „stil“, a ne za upotrebu. Našla ga je u ostavi, usta umazanih slatkom. „Eto! Mogla sam da se setim te ostave. Šta si radio unutra?“ „Ništa.“ „Ništa! Pogledaj svoje ruke. I pogledaj svoja usta.“ „Joj! Pogledaj iza sebe, tetka!“ Starica se okrenula u mestu, i zgrabila suknje da ih skloni od opasnosti. Momak je istog trenutka pobegao, verući se preko visoke daščane ograde, i nestao iza nje.

Njegova tetka Poli stajala je trenutak iznenađena, a zatim prasnula u blag smeh. „Đavo da odnese tog dečka, zar ja nikad ništa ne mogu da naučim? Pun je nečastivog, ali, Bože mili! on je dečak moje pokojne sestre, jadničak, i nekako nemam srca da ga išibam. Svaki put kad ga pustim, savest me tako boli, a svaki put kad ga udarim, staro srce samo što mi ne pukne.“

Te večeri Tom se potukao s jednim novim dečakom u gradu, dečakom u finoj odeći, s cipelama u petak i s kravatom, i nadjačao ga.

GLAVA 2

Došlo je subotnje jutro, i ceo letnji svet bio je svetao i svež, i prepun života. Tom se pojavio na trotoaru s kofom kreča i četkom s dugom drškom. Osmotrio je ogradu, i sva ga je radost napustila a duboka seta se spustila na njegov duh. Trideset metara daščane ograde visoke skoro tri metra. Život mu se činio prazan, a postojanje samo teret.

Onda je naišao Ben Rodžers, jedući jabuku i podražavajući parobrod. „Zdravo, stari, moraš da radiš, a?“ Tom je malo posmatrao dečaka, i rekao: „Šta ti zoveš radom? Pa, možda jeste, a možda i nije. Ja samo znam da to Tomu Sojeru odgovara. Dobija li dečak svaki dan priliku da kreči ogradu?“ To je stvar bacilo u novo svetlo. Ben je prestao da gricka jabuku. Tom je otmeno prevlačio četkom tamo-amo, odstupao da vidi učinak, dodavao potez tu i tamo. Ben je pratio svaki pokret i bivao sve zainteresovaniji, sve zaneseniji. „Slušaj, Tome, daj da ja malo krečim.“ Tom je razmislio, samo što nije pristao, ali se predomislio: tetka Poli je užasno osetljiva na ovu ogradu. „Daću ti ogrizak od jabuke.“ „Ne, Bene, bojim se.“ „Daću ti celu!“ Tom je predao četku s oklevanjem na licu, ali sa spremnošću u srcu.

Do sredine popodneva, od siromašnog, bednog dečaka kakav je bio ujutru, Tom se doslovno valjao u bogatstvu: dvanaest klikera, deo jedne drombulje, komad plavog stakla od boce da se gleda kroz njega, top od kalema, ključ koji nije otključavao ništa, komad krede, limeni vojnik, par punoglavaca, šest petardi, mače sa samo jednim okom, mesingana kvaka, pseća ogrlica ali bez psa, i mrtav pacov s kanapom da se njime vrti. A ograda je imala tri sloja kreča.

Otkrio je, a da nije ni znao, jedan veliki zakon ljudskog delanja: naime, da je, da bi se kod čoveka ili dečaka probudila želja za nečim, potrebno samo učiniti da se to teško dobija. Rad se sastoji od onoga što je čovek dužan da radi, a Igra se sastoji od onoga što čovek nije dužan da radi.

GLAVE 3–5

Dok je prolazio pored kuće u kojoj je živeo Džef Tačer, video je u vrtu jednu novu devojčicu: ljupko malo plavooko stvorenje sa žutom kosom upletenom u dve duge pletenice, u beloj letnjoj haljinici i vezenim pantalonicama. Tek ovenčani junak pao je bez ispaljenog metka. Neka Ejmi Lorens nestala mu je iz srca i nije ostavila za sobom čak ni uspomenu. Obožavao je tog novog anđela kradomičnim pogledom, dok nije video da ga je primetila; onda se pravio da ne zna da je ona tu, i počeo da se „pravi važan“ na svakojake besmislene dečačke načine. Pre nego što je ušla, bacila je jednu dan-i-noć preko ograde.

U nedelju, u nedeljnoj školi, u posetu je došao veliki sudija Tačer, s porodicom, a Tom, koji je plen od ograde trampio za dovoljno obojenih kartica koje su se dodeljivale za učenje biblijskih stihova napamet, istupio je da zatraži nagradu, Bibliju, na zaprepašćenje svih. Ali kada ga je sudija zamolio da navede prva dva učenika, Tom je izlanuo: „David i Golijat!“ Navucimo zavesu milosrđa preko ostatka prizora.

U crkvi, za vreme duge propovedi, Tom je pustio jednu štipavu bubu, veliku crnu bubu strašnih kliješta, koja je uštinula jednog pudlu, a ovaj je odleteo niz prolaz zavijajući od bola; a cela pastva bila je crvena u licu i gušila se od zadržanog smeha.

GLAVA 6

Ponedeljak ujutru zatekao je Toma Sojera nesrećnog. Izmislio je bolan nožni prst, zatim klimav zub, da ne bi išao u školu; tetka Poli mu je iščupala zub svilenim koncem vezanim za stub kreveta i komadom žara gurnutim pred lice. Na putu do škole sreo je Hakelberija Fina, sina gradske pijanice. Hakelberija su od srca mrzele i od njega strahovale sve majke u gradu, zato što je bio besposlen i neobuzdan i prost i rđav, i zato što su mu se sva njihova deca toliko divila, i uživala u njegovom zabranjenom društvu, i želela da se usude da budu kao on. Hakelberi je dolazio i odlazio po svojoj slobodnoj volji. Za lepog vremena spavao je na pragovima, a za kišnog u praznim buradima; nije morao da ide ni u školu ni u crkvu, niti da ikoga zove gospodarom ili da ikoga sluša; nikada nije morao da se umiva, niti da oblači čistu odeću; umeo je divno da psuje. Jednom rečju, taj dečak je imao sve što život čini dragocenim. Nosio je mrtvu mačku, za lečenje bradavica, po jednom metodu za koji su bili potrebni groblje u ponoć i jedan tek sahranjeni grešnik.

Tom je zakasnio u školu, i priznao da je zastao da razgovara s Hakelberijem Finom. Učitelj ga je išibao, i naredio mu da ide da sedne s devojčicama; a jedino slobodno mesto bilo je pored nove devojčice, Beki Tačer.

GLAVA 7

Nacrtao je za nju kuću na svojoj tablici, i napisao „Volim te“ i pokrio to rukom. U podne su ostali sami u školi, a on ju je pitao da li je ikada bila verena. „Šta je to?“ „Pa, verena da se udaš. Samo kažeš jednom dečaku da nikad nećeš imati nikoga osim njega, nikad nikad nikad, a onda se poljubite, i to je sve.“ Na kraju je to i učinila; a onda se Tomu, u njegovoj sreći, omaklo da je ranije bio veren s Ejmi Lorens. Beki je počela da plače. Tom je izmarširao iz kuće i preko brda i daleko, da se tog dana više ne vrati u školu.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Groblje)