Predgovor i Prva knjiga — Građani i vojnici

Lorencu di Filipu Stroci, plemiću iz Firence

Mnogi su, Lorenco, bili i još jesu ovog mišljenja: da na svetu nema ničega toliko nesličnog drugome i toliko različitog kao što je građanski život od vojničkog. Zato često vidimo da čovek, kada odluči da načini karijeru kao vojnik, odmah menja ne samo odeću nego i navike, običaje, glas i držanje, i odbacuje svaki građanski manir. Jer ne veruje da može nositi građansku odeću onaj ko hoće da bude spreman i brz na svako nasilje; niti građanske običaje i navike može da zadrži onaj ko ih smatra mekuškim i nepodesnim za svoj zanat; niti mu se čini prikladnim da zadrži obično lice i glas onaj ko svojom bradom i svojim kletvama hoće da plaši druge ljude.

Ali kada bi neko razmotrio drevne ustanove, ne bi našao ničega sjedinjenijeg, skladnijeg, niti nužno čvršće povezanog od ovo dvoje. Jer sve veštine koje se u gradu uređuju za opšte dobro ljudi, sve ustanove koje se tamo stvaraju da bi ljudi živeli u strahu od zakona i od Boga, bile bi uzaludne kada njihove odbrane ne bi bile pripremljene. Kada su one dobro uređene, održavaju ostale u životu, čak i ako ostale nisu dobro uređene. A tako, naprotiv, dobar red bez vojne pomoći propada ništa drugačije nego odaje veličanstvene i kraljevske palate, ukrašene draguljima i zlatom, koje, budući bez krova, nemaju ničega što bi ih branilo od kiše.

Ali pošto su vojne ustanove postale sasvim iskvarene i daleko udaljene od drevnih načina, nastala su ova zlokobna mišljenja zbog kojih se vojska mrzi, a druženje s onima koji se njome bave izbegava. I procenjujući, iz onoga što sam video i pročitao, da nije nemoguće vratiti ih drevnim načinima i povratiti im neki oblik njihove nekadašnje vrline, odlučio sam, da ne bih provodio svoje dokono vreme ne radeći ništa, da napišem, za zadovoljstvo onih koji su ljubitelji drevnih dela, ono što razumem o umeću ratovanja. I iako je smela stvar baviti se predmetom od koga su drugi napravili zanat, ne mislim da je greška zauzeti rečima položaj koji su mnogi, s većom drskošću, zauzeli delima. Jer greške koje ja napravim u pisanju mogu se ispraviti bez štete po ikoga; ali one koje oni prave u delima ne mogu se saznati osim uz propast carstava.

Ti ćeš, Lorenco, razmotriti kakvoću ovih mojih napora i dati im kudu ili hvalu kakvu misliš da zaslužuju. Šaljem ti ih kao znak svoje zahvalnosti za dobročinstva koja sam od tebe primio. A pošto je u takvim delima običaj da se odaje čast ljudima slavnim po plemenitosti, bogatstvu, sposobnosti i velikodušnosti, znam da ti malo ko je ravan po plemenitosti i bogatstvu, malo ko po sposobnosti, a niko po velikodušnosti.

Prva knjiga

Pošto verujem da je dozvoljeno pohvaliti svakog čoveka posle njegove smrti bez prekora, želim da pohvalim Kozima Ručelaija, čijeg se imena nikada ne setim bez suza, jer sam u njemu upoznao one osobine koje dobar prijatelj želi od svojih prijatelja, a građanin od svoje otadžbine. Ne znam ni za šta, čak ni za njegov život, što ne bi rado dao za svoje prijatelje, niti za ijedan poduhvat kojeg bi se bojao da je u njemu video dobro za svoju otadžbinu. I slobodno priznajem da među mnogim ljudima koje sam poznavao i s kojima sam imao posla nisam našao nijednog u kome je duh bio više zapaljen za velike i veličanstvene stvari. Niti se pri smrti žalio ni na šta drugo nego što je rođen da umre mlad u svojoj kući, bez časti, i a da nije mogao, kako je želeo, da ikome pomogne. Zato moram da zabeležim jedan razgovor koji se, ne tako davno, odigrao u njegovim vrtovima s gospodinom Fabricijem Kolonom.

Fabricio se vraćao iz Lombardije, gde se dugo i s velikom slavom borio za Katoličkog kralja, i prolazeći kroz Firencu da se odmori nekoliko dana, Kozimo ga je pozvao u svoje vrtove. Tamo su se s njima okupila i nekolicina mladića koji su voleli takve rasprave: Canobi Buondelmonti, Batista dela Pala i Luiđi Alamani, svi mladi, svi vatrenog duha, svi ljubitelji istih nauka. Pošto je bilo veoma toplo, povukli su se u najskriveniji i najsenovitiji deo vrta i tamo seli.

Fabricio je rekao da je mesto veoma prijatno, i gledajući drveće, a ne prepoznajući neka od njih, bio je u nedoumici. Kozimo je to video i rekao:

KOZIMO: Možda ne poznajete neka od ovih stabala. Ali ne čudite se tome, jer su neka od njih stari slavili više nego što se slave danas. Moj deda Bernardo posadio ih je, podražavajući stare, i uživao je u tom gajenju.

FABRICIO: Mislio sam da je tako kao što kažete. A ovo mesto i ovo zanimanje teraju me da mislim na neke kneževe Napuljskog kraljevstva koji uživaju u ovim drevnim gajenjima i hladovinama. (Ovde je zastao, kao da se predomislio.) Ali ne bih želeo da me smatraju uvredljivim. Govorim samo o samoj stvari. Koliko bi bolje bilo — uz poštovanje prema svima — da su pokušali da podražavaju stare u snažnim i teškim stvarima, a ne u nežnim i mekim; u stvarima koje se čine na suncu, a ne u hladu; da uzmu svoj način života od istinske i savršene starine, a ne od lažne i iskvarene. Jer kada su se ova zanimanja dopala mojim Rimljanima, moja otadžbina je propala.

KOZIMO: Otvorili ste put razgovoru koji sam mnogo želeo. Recite mi, dakle, bez oklevanja: kako to da vi, koji kudite one koji ne podražavaju stare u ozbiljnim stvarima, niste sami podražavali njih u ratu, koji je vaše umeće, i u kome vas smatraju izvrsnim?

FABRICIO: Došli ste do tačke do koje su vodile moje reči. Ljudi koji hoće nešto da učine moraju se prvo pripremiti sa svom revnošću, da bi, kada dođe prilika, bili spremni da izvedu ono što su naumili. A pošto se takve pripreme, kada se čine oprezno, ne vide, niko se ne može optužiti za nemar ako ih prilika prethodno nije otkrila; a ako, kada dođe, tada ne deluje, vidi se ili da se nije dovoljno pripremio ili da nije na to mislio. A pošto mi nije došla nikakva prilika da pokažem pripreme koje sam učinio da vojne stvari vratim njihovim drevnim redovima, ako to nisam učinio, ne možete me kriviti ni vi ni iko.

KOZIMO: Ali kako biste to mogli da pokažete, i da ste hteli?

FABRICIO: Voleo bih da sam to pokazao na samoj stvari, ali nikada nisam imao moć. Ja nisam knez; zapovedam tuđim vojnicima. Čoveku koji bi hteo da podražava stare potrebni su sopstveni podanici kojima može da zapoveda i koje može da obučava kako hoće. Nikada nisam imao takvu građu u rukama.

KOZIMO: Onda nam recite, da bismo naučili: koja je prva stvar koju treba urediti?

FABRICIO: Prvo da vidimo šta je umeće ratovanja i ko treba da se njime bavi. Rat je umeće kojim ljudi ne mogu u svako doba pošteno da žive. Zato se ne može koristiti kao zanat osim od strane republike ili kraljevstva. Nijedno od njih, kada je dobro uređeno, nikada nije dozvolilo nijednom od svojih građana ili podanika da se njime bavi kao svojim zanatom; niti se ijedan dobar čovek ikada njime bavio kao svojim posebnim zanatom. Jer nikada neće biti smatran dobrim onaj ko čini posao u kome, da bi od njega u svako doba imao koristi, mora biti grabljiv, prevrtljiv i nasilan, i imati mnoge osobine koje ga nužno čine nedobrim. Niti se ljudi koji se njime bave kao zanatom, veliki kao i mali, mogu učiniti drugačijima, jer ih ovaj zanat ne hrani u miru. Zato su primorani ili da se nadaju da mira neće biti, ili da u vreme rata steknu toliko da mogu da se hrane u miru. A nijedna od ovih misli nije u dobrom čoveku.

Iz želje da se uvek hrane dolaze pljačke, nasilja, ubistva koja takvi vojnici čine prijateljima kao i neprijateljima. Iz želje da ne bude mira dolaze prevare kojima kapetani varaju one koji ih unajmljuju, da bi rat trajao. A ako mir ipak dođe, često se dešava da ovi kapetani, lišeni plate i načina života, dignu barjak sreće i bez sažaljenja opljačkaju jednu pokrajinu.

Zar nemate u sećanju kako se, kada su se ratovi u Italiji završili, mnogo vojnika našlo bez plate, okupilo se u čete zvane „Družine“, i išlo okolo namećući otkup gradovima i pljačkajući zemlju, a da niko nije mogao da ih zaustavi? Zar niste čitali kako su se kartaginski vojnici, posle prvog rata s Rimljanima, okupili pod Matom i Spendijem i poveli rat protiv Kartagine opasniji od onog koji se upravo završio? U vreme naših očeva, Frančesko Sforca, da bi mogao časno da živi u vreme mira, ne samo da je prevario Milanjane, čiji je vojnik bio, nego im je oduzeo slobodu i postao njihov knez. Takvi su bili svi ostali vojnici Italije koji su vojsku koristili kao svoj posebni zanat; a ako, zbog svoje zloće, nisu postali milanske vojvode, utoliko više zaslužuju kudu, jer su, bez tolike koristi, svi imali iste optužbe protiv sebe.

KOZIMO: Ali vi ste sami proveli život pod oružjem. Zar ne koristite rat kao svoj zanat?

FABRICIO: Pošto navodite mene, uzeću sebe kao primer. Kažem da nikada nisam koristio rat kao zanat, jer je moj zanat da upravljam svojim podanicima i da ih branim; a da bih mogao da ih branim, da volim mir i da znam da vodim rat. A moj kralj me ne nagrađuje i ne ceni toliko zato što razumem rat koliko zato što znam da ga savetujem u miru. Nijedan kralj, dakle, ako je mudar, ne treba da želi oko sebe nikoga ko nije ovako sazdan. Jer ako oko sebe ima previše ljubitelja mira, ili previše ljubitelja rata, odvešće ga u zabludu.

KOZIMO: A oklopnici koje kraljevi drže na plati čak i u vreme mira — šta s njima?

FABRICIO: Dobro uređeno kraljevstvo treba utoliko više da izbegava takve zanatlije, jer su oni jedini kvarenje svog kralja i, u svemu, službenici tiranije. Večno ratovati je nemoguće; večno ih plaćati je nemoguće; a zadržati ih znači rizikovati da ti oduzmu kraljevstvo. Snaga vojski je u pešadiji, i kralj mora da je uredi tako da njegovi ljudi, u vreme mira, rado odlaze kući i žive od svojih zanata. Ako drži ljude koji ne znaju drugi zanat osim rata, mora ili uvek ratovati, ili ih uvek plaćati, ili ih se uvek bojati.

KOZIMO: Pa ipak, Rimljani su, kako kažete, bili dobri. Kako su ratovali?

FABRICIO: Rim, dok je bio dobro uređen — a to je bilo do Grakha — nikada nije imao vojnika koji je ovaj posao prihvatio kao zanat. Zato je imao malo loših vojnika, a oni su strogo kažnjavani. Dobro uređen grad treba, dakle, da želi da se ovo učenje rata u vreme mira koristi kao vežba, a u vreme rata iz nužde i radi slave; i da ga samo javnosti da da ga koristi kao zanat, kao što je činio Rim. Svaki građanin koji u takvoj vežbi ima drugi cilj nije dobar; a svaki grad kojim se upravlja drugačije nije dobro uređen. Regul je, kada je bio kapetan rimskih vojski u Africi i gotovo porazio Kartaginjane, tražio od Senata dozvolu da se vrati kući da se pobrine za svoje malo imanje, koje su mu radnici upropastili. Iz toga se vidi da nije bio loš čovek, niti je rat koristio kao zanat. I dok je Rim bio slobodan, njegovi veliki kapetani svi su izlazili iz svojih kuća da ratuju i vraćali se u njih kada bi rat bio gotov.

KOZIMO: Ako je sve to tako, koga knez ili republika treba da izabere za svoje vojnike?

FABRICIO: Najbolje vojske su one od sopstvenih podanika. One se ne mogu stvoriti osim prinudom — a ne traženjem dobrovoljaca. Jer ako uzmeš samo one koji se jave svojom voljom, nećeš dobiti najbolje, nego najgore u zemlji: besposličare, nemirne, bogohulnike, kockare, loše vaspitane. A ako biraš prinudom, biraš od zdravih i poštenih. Stari su to zvali delectus — biranje. I kažem da ih treba uzimati sa sela pre nego iz gradova, jer su seoski ljudi, navikli na težak rad, na sunce i hladnoću, na ašov i teret, sposobniji za oružje. Gradski čovek bolji je za konjicu i za neke posebne službe; ali telo vojske treba da dođe s njiva.

KOZIMO: A u kojim godinama?

FABRICIO: Kada bih stvarao novu vojsku, uzimao bih ih od sedamnaest do četrdeset. Kada bi vojska već bila stvorena i ja je samo trebalo da popunjavam, uzimao bih ih uvek u sedamnaestoj. I gledao bih telo kao što su stari gledali: žive i vedre oči, žilav vrat, široke grudi, mišićave ruke, duge prste, mali trbuh, zaobljene bokove, suve noge i stopala. Čovek ovako sazdan uvek je brz i snažan, a to su dve stvari koje se kod vojnika iznad svega traže. Ali iznad svega treba gledati njegove navike: da u njemu bude poštenja i stida. Inače se bira oruđe sablazni i početak kvarenja.

KOZIMO: Ima mnogo onih koji kažu da je takva uredba o naoružanim građanima beskorisna; drugi, da je opasna po slobodu.

FABRICIO: Oni koji kažu da je beskorisna sude po lošem iskustvu. Kažu: naša milicija je prošla loše. Odgovaram da to nije krivica milicije, nego onih koji je nisu dobro uredili. Nije savršena, ali je bolja od ničega. Da li biste radije da vas brane vaši ljudi, loše obučeni, ili najamnici koji će vas izdati pri prvoj prilici? A što se tiče opasnosti po slobodu, pogledajte Rim, koji je ostao slobodan četiri stotine godina dok je bio naoružan; Spartu, osam stotina. Mnogi drugi gradovi, nenaoružani, nisu bili slobodni ni četrdeset. Jer gradu je uvek potrebno oružje; a ako nema svoje, unajmljuje strance, a strano oružje mnogo je opasnije po javno dobro, jer se lakše kvari, a građanin koji postaje moćan lakše može da se njime posluži. Nisu naoružani građani oduzeli Rimu slobodu, nego duga zapovedništva koja su kapetanu dozvoljavala da vojnike učini svojima; Cezar ne bi mogao da učini ono što je učinio s vojnicima koji su posle svakog pohoda imali kuće u koje se vraćaju. Oružje u rukama građana ili podanika, dato zakonima i redom, nikada nije nanelo štetu; naprotiv, uvek čini dobro, i čuva gradove neiskvarenim duže nego bez njega.

KOZIMO: Mlečani su dugo bili moćni, a ipak nikada nisu postali gospodari Italije. Zašto?

FABRICIO: Na moru su bili naoružani svojim građanima, i tamo su vodili svoje ratove s virtù i, s oružjem u ruci, uvećavali svoju otadžbinu. Ali kada je došlo vreme da ratuju na kopnu, nisu se služili svojim ljudima; unajmljivali su kapetane i najamnike. Da su se na kopnu naoružali kao što su se naoružali na moru, možda bi stvorili svetsku monarhiju. Prvi kapetan koga su unajmili na kopnu bio je stranac, i od tada su bili u milosti unajmljenih ljudi.

KOZIMO: A ako se naoruža toliko građana, neće li kapetani koji im zapovedaju moći da stvaraju stranke i da ih okrenu protiv države?

FABRICIO: Dobro uređeni ljudi, naoružani ili nenaoružani, boje se zakona; nikada ne postaju opasni osim ako ih takvima ne učine starešine koje im date. A način da se to spreči jeste da se starešine menjaju svake godine, premeštajući ih iz jednog okruga u drugi, tako da nijedan kapetan nema iste ljude pod sobom dovoljno dugo da ih učini svojima. Jer neprekidna vlast nad istim mestom i istim ljudima rađa jedinstvo koje se može okrenuti na štetu kneza.

KOZIMO: A koliko ih treba upisati?

FABRICIO: Koliko god se može, radije više nego manje. Jer veći broj ti dozvoljava da izabereš najbolje, a vojska ne postaje slabija zbog broja ako je dobro uređena. Pometnja ne dolazi od mnoštva naoružanih ljudi, nego od nedostatka reda među njima.

KOZIMO: A konjica?

FABRICIO: Treba je birati na isti način, među onima koji mogu da drže konja, i obučavati na isti način. Ali o konjici ću govoriti kasnije. Danas je kasno, a dovoljno sam govorio o biranju ljudi. Sutra, ako želite, možemo govoriti o tome kako ih treba naoružati.