Prva knjiga (glave I–III)

I. Entoni Peč

Godine 1913, kad je Entoniju Peču bilo dvadeset pet godina, već su prošle dve godine otkako se ironija, Sveti Duh ovog kasnijeg doba, bila, bar teorijski, spustila na njega. Ironija je bila poslednji sjaj na cipeli, poslednji potez četke za odelo, neka vrsta intelektualnog „Eto!“ — pa ipak, na pragu ove priče, on još nije otišao dalje od svesnog stadijuma.

Bio je unuk Adama Dž. Peča, starca koji je otišao u građanski rat kao redov, vratio se kući kao major, jurišao na Vol strit, i nagomilao nekih sedamdeset pet miliona dolara. Onda je, u pedeset sedmoj, posle teškog napada skleroze, odlučio da ostatak života posveti moralnom preporodu sveta. Postao je reformator među reformatorima: zadavao je raznovrsne aperkate i udarce u telo alkoholu, književnosti, poroku, umetnosti, patentiranim lekovima i nedeljnim pozorištima. Novine su ga zvale „Džangrizavi Peč“. Živeo je u jednoj velikoj kući u Teritaunu, na Hadsonu, sa svojim sekretarom, Edvardom Šatlvortom, bivšim kockarom i krčmarom koga je preobratio, i odatle je vodio rat protiv greha, i čekao smrt.

Njegov jedini sin, Adam Ulis Peč, oženio se jednom damom iz Bostona, putovao je po svetu na otmen način, i umro je u jednom hotelu u Lucernu, kad je Entoniju bilo jedanaest godina; Entonijeva majka umrla je godinama ranije. Dečaka je odgajio deda, i izrastao je u tamnog, mršavog, umereno lepog mladića, sa užasom od sopstvene slabosti. Uvek se bojao — mraka, smrti, da mu se ne smeju — i svoj strah je pokrivao držanjem umorne, uglađene zabavljenosti. Išao je na Harvard, gde su ga smatrali pametnim i rezervisanim; išao je u Rim, i tamo se poigravao arhitekturom i slikarstvom i violinom, i odlučio da će jednog dana napisati istoriju renesansnih papa. Osećao je da nije uradio baš ništa, a ipak mu pripada mnogo.

Sad je bio ponovo u Njujorku, živeo je od prihoda jednog malog nasledstva od majke — nekih sedam hiljada godišnje — u prijatnom stanu u Pedeset drugoj ulici, s veličanstvenim kupatilom na koje je bio vrlo ponosan, i s engleskim slugom po imenu Baunds. Nameravao je uskoro da počne svoju knjigu. Nije je počeo. Čitao je, i oblačio se, i ručavao, i razgovarao, i šetao Petom avenijom u kasno popodne, i osećao kako grad teče pored njega.

Njegova jutra pripadala su kadi. Dugo je ležao u njoj i mislio o sebi: o čoveku kakav će biti, o knjigama koje će napisati, o slavnim ljudima koje će poznavati; a onda se oblačio s velikom pažnjom, i Baunds mu je donosio doručak, i dan se pružao pred njim, prazan i prijatan. Ponekad je izvodio jednu devojku po imenu Džeraldina Berk, razvodnicu u jednom varijete pozorištu, sitnu i lepu i nimalo pametnu, koja ga je zabavljala i ništa od njega nije tražila; to je, govorio je sebi, bila stvar bez ikakvog značaja.

Imao je dva bliska prijatelja. Mori Nobl, njegov drug s godine na Harvardu, bio je krupan, lenj, uglađen mladić mačjih očiju, koji je na svet gledao s velike visine i nalazio ga veoma zabavnim; odavno je odlučio da ništa nije važno, i lepo je živeo od te odluke. Ričard Karamel — Dik — bio je nizak i plav i ozbiljan, s jednim okom zapanjujuće žute boje; pisao je roman, Demonski ljubavnik, i verovao je u rad, i u književnost, i u sebe. Njih trojica sastajali su se na dugim večerama, i razgovarali o ljubavi i novcu i umetnosti, i o tome šta će uraditi sa svojim životima.

Entoni je u srcu verovao da nije mnogo važno šta radi, jer ništa nije vredno rada; ali to nije govorio, jer se bojao da je to samo izgovor za nerad. Mori je to govorio umesto njega. Dik, koji je uvek bio zauzet, smatrao je da obojica greše, i govorio im je to, a oni su mu se smešili.

Otprilike jednom mesečno Entoni je odlazio u Teritaun da poseti dedu, koji je trebalo da mu ostavi ogroman imetak. Starac, uveo i oštar, pitao ga je čime se bavi. Entoni je rekao da će napisati istoriju srednjeg veka. Starca to nije impresioniralo. „Trebalo bi da pišeš o nečemu korisnom“, rekao je. „Uđi u posao. Uradi nešto.“ Entoni je bio učtiv, i otišao potišten. Čekao je, iako to ne bi tako rekao, da mu deda umre.

Ficdžerald ovde umeće jednu kratku fantaziju, napisanu kao scena u pozorišnom komadu, pod naslovom „Pogled unazad u raju“. Lepoti, koja se ponovo rađa svakih sto godina, jedan Glas kaže da će još jednom biti poslata na zemlju, ovog puta u Ameriku, u novo doba — i da neće biti velika dama ni kraljica, nego nešto novo: „regtajm devojče“, „flaperka“, „džez-beba“. Mnogi će je voleti, a neće znati sopstvenu vrednost, i tražiće je zbog tela i lica. Ona pita koliko će ostati. Ne dugo, kaže Glas: petnaestak godina. I Lepota odlazi.

Jednog dana Dik Karamel je rekao Entoniju da mu je rođaka u gradu: Glorija Gilbert, iz Kanzas Sitija, koja je s roditeljima odsela u hotelu „Plaza“. Bila je, rekao je Dik, vrlo lepa, i vrlo tražena. Entoni je rekao da bi voleo da je upozna.

II. Portret jedne sirene

Glorijini roditelji bili su dosadni. Otac, Rasel Gilbert, stekao je skroman imetak u celuloidnom poslu na Srednjem zapadu i došao na Istok da živi po hotelima; majka je bila rasejana, dobroćudna žena koja se dala na jednu novu religiju zvanu bilfizam, koja je učila da duša prolazi kroz mnoga tela, i koja je o tome govorila svakome ko je hteo da sluša. Glorija se prema obojici odnosila s ravnodušnom, nehajnom naklonošću.

Entoni je došao u posetu, upoznao majku, i dosađivao se, a onda je ušla Glorija. Imala je dvadeset dve godine. Bila je zaslepljujuća — sva u svetlosti; bila je plava, s gomilom zlatnosmeđe kose, i ustima kao mali cvet; bila je preplanula od leta na moru, i žvakala je žvaku. Govorila je o sebi — o svojoj preplanulosti, o svojim nogama, o ljudima koje zna, o tome kako mrzi pomisao da će ostareti — otvoreno i bez i najmanje zbunjenosti, kao da je ona jedina tema na svetu vredna razgovora. Imala je, osećao je Entoni, neku savršenu, drsku sebičnost koja je sama bila neka vrsta draži. Bio je opčinjen. Kad je otišao, nije mogao da se seti šta je govorio.

Entoni je pokušao da s njom razgovara o knjigama, a ona je zevnula; pokušao je da bude duhovit, a ona ga je posmatrala kao da je predstava; jednom ju je nasmejao, i osetio da je dobio bitku. Rekla mu je da joj je većina muškaraca dosadna. Pitala ga je čime se bavi, a kad je rekao da se ničim ne bavi, rekla je da misli da je to jedino što gospodin može da radi — a on nije mogao da razabere da li mu se ruga.

Video ju je ponovo, na čaju, na igrankama, na večerama u kabareima; uvek je bila okružena. Pola tuceta muškaraca bilo je zaljubljeno u nju, i ona se prema svima odnosila s istom lenjom, rasejanom ljubaznošću. Jedan od njih bio je Džozef Blekman, debeljuškast, imućan, brižljivo obučen čovek u tridesetim, sin jednog doseljenika koji se uzdigao od putujućeg prodavca kikirikija do potpredsednika jednog filmskog preduzeća, „Films Par Excellence“; Entoni i Mori gledali su na njega s visine kao na uljeza, a Glorija mu je dozvoljavala da je vodi na večeru. Imala je jednu prijateljicu, Murijel Kejn, tamnu devojku koja je podražavala vampove iz filmova i za sve govorila da je „super“.

Entoni nije mogao da je izbaci iz glave. Dolazio bi u „Plazu“, a nje ne bi bilo; čekao bi, a ona bi došla kasno s drugim muškarcem. Onda ju je jedne večeri, u svom stanu, sam s njom kraj vatre, poljubio — a ona mu je to dozvolila, hladno, kao da to nije ništa naročito; a onda je rekla da mora kući. Sledeći put kad ju je video bila je udaljena, i pričala o drugom muškarcu, a on je otišao kući izmučen. Bio je ljubomoran, nesrećan, neispavan. Govorio je sebi da je ne voli, da je ona razmažena, prazna devojka, da je više neće videti. Video ju je sutradan.

Jedne noći u to nesrećno vreme, sam na prozoru, čuo je odnekud iz mraka dole ženski smeh, visok i reskav i beskrajan, koji je trajao i trajao; i ispunio ga je užasom koji nije mogao da objasni, kao da je to smeh celog grada svemu što je on cenio. Nije mogao da zaspi od njega.

Gloriju samu bilo je teže upoznati. Nije čitala; nije marila za ideje; živela je sasvim u sadašnjosti, radi sopstvenog zadovoljstva; nameravala je, govorila je, da nikada ne radi ništa što ne želi, i da joj nikada ne bude dosadno. Nije htela da se uda, i nije htela da ima decu — o bebama je mislila s blagim užasom, a o kućnim poslovima s velikim. „Hoću samo da budem lenja“, govorila je, „i hoću da neki ljudi oko mene nešto rade, jer se onda osećam udobno i sigurno.“ Vodila je dnevnik, u koji je zapisivala imena muškaraca koje je poljubila.

Entoniju, koji je verovao da od sveta ništa ne očekuje, ona je bila otkrovenje: činilo mu se da ima hrabrosti za sopstvenu sebičnost, a on je nije imao. Jednom, kad joj je prebacio što ljubi druge muškarce, odgovorila je da poljubac nije ništa — da ljubi muškarce koji joj se dopadaju, kao što bi im se nasmešila, i da ako hoće više od nje, mora to da osvoji. Otišao je ponižen, i vratio se.

III. Poznavalac poljubaca

Tokom te zime Entonijeva ljubav prerasla je iz groznice u opsesiju. Dik Karamel je završio Demonskog ljubavnika, koga je prihvatio jedan izdavač; Mori je posmatrao sa zabavljenim osmehom. Glorija je ponekad bila nežna, a ponekad ravnodušna, a jednom, kad je navalio, bila je surova. Otišla je s majkom na Floridu; vratila se.

Nedeljama nije htela da ga vidi nasamo. Noću je hodao ulicama, pored „Plaze“, gledajući gore u njene prozore; išao je na zabave u nadi da će je ugledati, i video je kako pleše s drugim muškarcima, i odlazio kući i nije mogao da spava. Bilo ga je stid sebe, i nije mogao da prestane.

Došlo je jedno veče kad joj je rekao da je voli — kad se probilo sve što je zadržavao. I na njegovo zaprepašćenje, rekla je da i ona voli njega. Bio je to, kaže pripovedač, zanos mladosti: razgovarali su satima, i ljubili se, i pravili planove. Poljubila je mnoge muškarce, rekla mu je, ali sad više neće biti nikoga drugog. Entoni je osećao da je osvojio jedinu lepu stvar na svetu.

Rekli su porodicama. Gospođa Gilbert je bila oduševljena; gospodin Gilbert, koji je znao da je Entoni naslednik Adama Peča, bio je zadovoljan. Entoni je otišao u Teritaun i rekao dedi, koji nije bio nezadovoljan: brak bi, mislio je starac, mogao da smiri momka; rekao je Entoniju da će sad, sigurno, početi da radi. Entoni je rekao da hoće, možda, posle venčanja.

Ali bilo je upozorenja, da su ih tražili. Jedne večeri Glorija je hladno rekla Entoniju da je bila na večeri s Blekmanom; a kad je on pobesneo, prosto je prestala da razgovara s njim nedelju dana. I Entoni je prvi put primetio da ona uopšte nema osećaja za novac — da će naručiti večeru za šest dolara isto tako lako kao za šezdeset centi, i ostaviti taksi da čeka sat vremena. Smatrao je to dražesnim. Bili su vrlo mladi, i vrlo lepi, i vrlo zaljubljeni, i za nekoliko meseci biće venčani; svet je bio njihov.