Glava I: Voćnjak

Andrej Vasiljič Kovrin, magistar, premorio se i rastrojio živce. Nije se lečio; ali uz bocu vina, razgovarajući s jednim prijateljem lekarom, pomenuo je to, a lekar mu je savetovao da proleće i leto provede na selu. Baš tada je stiglo jedno dugačko pismo od Tanje Pesocke, koja ga je molila da dođe da boravi kod njih u Borisovki. I odlučio je da zaista mora da ide.

Najpre je — bilo je to u aprilu — otišao na svoje imanje, Kovrinku, i tamo proveo tri nedelje sam; zatim se, čim su putevi postali prohodni, odvezao do svog bivšeg staratelja i drugog oca, Pesockog, voćara čuvenog u celoj Rusiji. Od Kovrinke do Borisovke nije bilo više od sedamdeset vrsta, i bilo je prijatno voziti se mekim putem u udobnoj kočiji s oprugama.

Kuća u Borisovki bila je ogromna, sa stubovima i lavovima, s malterom koji je otpadao, i lakejem u fraku na ulazu. Stari park, mračan i strog, uređen na engleski način, protezao se skoro vrstu do reke, i završavao se strmom, okomitom glinovitom obalom, gde su rasli borovi s ogoljenim korenjem koje je ličilo na čupave šape; voda je dole sijala neprijatnim sjajem. Ali blizu kuće, u dvorištu i u voćnjaku, koji su zajedno s rasadnicima zauzimali trideset desetina, sve je bilo život i veselje, čak i po rđavom vremenu. Takve čudesne ruže, ljiljane, kamelije, takve lale svih mogućih nijansi, od blistavo bele do čađavo crne — uopšte, takvo bogatstvo cveća — Kovrin nigde nije video kao kod Pesockog. Voćnjak Pesockog bio je čuven; cela gubernija je od njega uzimala svoje voćke i svoje znanje; zarađivao je od njega hiljade rubalja godišnje.

Kad je Kovrin stigao, bilo je deset sati uveče, a Tanja i njen otac, Jegor Semjonovič, bili su u velikoj brizi. Vedro zvezdano nebo i toplomer najavljivali su mraz pred jutro, a vrtlar, Ivan Karlič, otišao je u grad, i nije bilo nikoga na koga bi se mogli osloniti. Za večerom se ni o čemu drugom nije govorilo osim o mrazu; i odlučeno je da Tanja ne ide u krevet, nego da u jedan sat obiđe voćnjak i proveri da li je sve u redu, a Jegor Semjonovič će ustati u tri, ili čak i ranije.

Kovrin je celo veče sedeo s Tanjom, a posle ponoći izašao je s njom u voćnjak. Bilo je hladno. U dvorištu se već jako osećao miris paljevine. U velikom voćnjaku, koji se zvao trgovački, i koji je Jegoru Semjonoviču donosio nekoliko hiljada rubalja čiste dobiti godišnje, gust, crn, oštar dim puzio je po zemlji, i, obavijajući se oko drveća, spasavao te hiljade od mraza. Ovde je drveće bilo raspoređeno kao na šahovskoj tabli, u pravim, pravilnim redovima, kao redovi vojnika.

„Sećam se, kad sam bio mali“, rekao je Kovrin, „mrzeo sam ovaj dim . . . Nikada nisam razumeo zašto dim spasava drveće od mraza.“

„Dim zamenjuje oblake kad ih nema“, rekla je Tanja.

Tanja, koja je imala oko dvadeset dve godine, vitka devojka, bleda, tankog vrata, odrasla je otkad ju je Kovrin poslednji put video; postala je dražesna, i očigledno joj je bio drag. Dok su išli između gomila koje su se dimile, razgovarali su o starim vremenima kad je on ovde živeo kao dečak; a Kovrin je, gledajući njeno revnosno lice, pomislio da bi se lako mogao zaljubiti u nju.

Jegor Semjonovič je izašao u tri, zabrinut, visok, plećat starac velikog stomaka, koji je patio od astme a ipak išao tako brzo da je bilo teško pratiti ga. Uvek je bio zabrinut, uvek u žurbi, uvek je vikao na radnike, i izgledao je kao da će, ako zakasni jedan minut, sve propasti.

Pesocki živi samo za svoj voćnjak; pitanje ko će se o njemu starati posle njegove smrti progoni ga, i postaje deo priče.