Braća de Vit (glave 1–4)

Dvadesetog avgusta 1672, grad Hag, tako živahan, tako uredan, tako doteran, da bi se moglo poverovati da je svaki dan nedelja — grad Hag, sa svojim senovitim parkom, svojim visokim drvećem nagnutim nad njegovim gotskim kućama, svojim kanalima kao velikim ogledalima u kojima se ogledaju njegovi zvonici i njegove gotovo istočnjačke kupole — grad Hag, prestonica sedam Ujedinjenih Provincija, punio je sve svoje ulice crnom i crvenom bujicom užurbanih, zadihanih i nemirnih građana, koji su, s noževima za pojasom, mušketama na ramenu, ili štapovima u rukama, nadirali ka Bojtenhofu, strašnom zatvoru, čiji se prozori s rešetkama i danas mogu videti.

U tom zatvoru bio je Kornelis de Vit, brat Jana de Vita, velikog penzionara — prvog ministra — Holandije. Gotovo dvadeset godina dva brata upravljala su Republikom, pošteno i dobro, kao republikanci, protiv Oranske kuće. Ali te godine vojske francuskog kralja Luja XIV upale su u Nizozemsku, a narod je, prestravljen, okrivio braću de Vit; mladog princa Vilijama Oranskog učinio je svojim namesnikom, svojim vojnim vođom; a Kornelis je uhapšen na osnovu lažne optužbe da je kovao zaveru da ubije princa, mučen, i osuđen na progonstvo. Jan de Vit, koji je podneo ostavku na svoju službu, došao je u zatvor da odvede brata u izgnanstvo.

Optužbu protiv Kornelisa podneo je jedan berberin-ranar, čovek po imenu Tikelar, rđavog glasa, koji se kleo da je Kornelis pokušao da ga podmiti da ubije princa. Bila je to laž; ali vremena su bila luda. Kornelisa su stavili na muke — mučili ga — da bi ga naterali da prizna; nije priznao, i kroz bol je recitovao Horacijeve stihove o pravednom čoveku koji stoji čvrsto iako se svet ruši oko njega. Sudije, ne usuđujući se da ga oslobode, prognale su ga. Ležao je u ćeliji udova polomljenih mučenjem, miran i ponosan, dok je napolju gomila urlala da umre.

Rulja ih je čekala. Mali odred konjice, pod jednim poštenim oficirom, grofom Tilijem, štitio je zatvorska vrata; ali stiglo je naređenje — od koga, niko nije hteo da kaže — da se konjica povuče. Rulja je provalila u zatvor. Braća su pokušala da pobegnu kočijom; izvukli su ih, tukli, ubadali, pucali na njih, i rastrgli ih na komade na ulici, pred očima građana Haga. Dima to pripoveda opširno; ovde je dovoljno reći da je to bila jedna od najsramnijih scena u istoriji Republike.

U ćeliji, dva brata govorila su samo o jednoj opasnosti: o pismima. Jan de Vit je godinama čuvao svoju privatnu prepisku s markizom de Luvoaom, francuskim ministrom rata; pisma sama po sebi bezazlena, ali koja bi se, u rukama oranske stranke, mogla izvrnuti u dokaz da su braća de Vit prodala svoju zemlju Francuskoj — i koja bi kompromitovala i mnoge druge. Kornelis je rekao bratu da ih je, u zapečaćenom paketu, dao svom kumčetu u Dortu, koje ništa ne zna o njihovoj sadržini. Jan se uznemirio: mladić mora da ih spali. Kornelis je odmah napisao poruku, i dali su je Janovom vernom slugi, Krakeu, koji se iskrao iz zatvora i odjahao za Dort.

Grof Tili je isprva odbio da povuče svoje konjanike od zatvorske kapije bez pismenog naređenja; kada je pismeno naređenje stiglo, poslušao je, i odjahao.

S jednog obližnjeg prozora, jedan mladić, bled, mršav, hladnog tamnog oka, umotan u ogrtač, posmatrao je sve bez reči. Bio je to Vilijam Oranski. Kada se završilo, ćutke je napustio grad.

Pre nego što je umro, Kornelis de Vit poslao je poruku, po jednom vernom sluzi, svom kumčetu u gradu Dortu: „Spali paket koji sam ti dao na čuvanje. Spali ga ne gledajući ga, i ne otvarajući ga, da njegova sadržina ostane nepoznata čak i tebi samom. Tajne one vrste koju sadrži jesu smrt za one koji ih čuvaju. Spali ga, i spašćeš Jana i Kornelisa de Vita.“