Lepa porodica (Od pisca i Prva knjiga)

Od pisca

Počinjući životopis svog junaka, Alekseja Fjodoroviča Karamazova, nalazim se u izvesnoj nedoumici. Iako ga nazivam svojim junakom, i sam znam da on nipošto nije veliki čovek, i zato predviđam neizbežna pitanja: Šta je tako izuzetno u vašem Alekseju Fjodoroviču da ste ga izabrali za junaka? Šta je učinio? Ko ga zna, i po čemu? Zašto bih ja, čitalac, trošio vreme proučavajući činjenice njegovog života?

Poslednje pitanje je najkobnije, jer mogu samo da odgovorim: možda ćete sami videti iz romana. Ali šta ako ga pročitate i ne vidite, i ne složite se da je moj Aleksej Fjodorovič izuzetan? Kažem to zato što, s tugom, to predviđam. Za mene je on izuzetan, ali vrlo sumnjam da ću uspeti to da dokažem čitaocu. Stvar je u tome što je on delatan čovek, možda, ali neodređen i nerazjašnjen. Jedno je, ipak, prilično sigurno: on je čudan čovek, čak i čudak. Ipak, čudnovatost i čudaštvo pre štete nego što daju pravo na pažnju, naročito kada svi nastoje da ujedine pojedinosti i nađu neki opšti smisao u opštoj zbrci. Ali čudak nije uvek pojedinačan i izdvojen slučaj; naprotiv, dešava se ponekad da on u sebi nosi samo srce celine, dok su ostali ljudi njegovog vremena nekako, nekim naletom vetra, za neko vreme od nje otrgnuti.

Nevolja je u tome što, iako imam jedan životopis, imam dva romana. Glavni roman je drugi — to je delatnost mog junaka u naše vreme, u ovom sadašnjem trenutku. Prvi roman odigrao se pre trinaest godina, i jedva da je uopšte roman, nego samo jedan trenutak iz rane mladosti mog junaka. Bez tog prvog romana ne mogu, jer bi mnogo šta u drugom bilo nerazumljivo. Pa, to je ceo predgovor. Sasvim se slažem da je izlišan; ali pošto je napisan, neka ostane.

Prva knjiga. Lepa porodica

Aleksej Fjodorovič Karamazov bio je treći sin Fjodora Pavloviča Karamazova, zemljoposednika dobro poznatog u našem okrugu u svoje vreme, kojeg se i danas sećamo zbog njegove mračne i tragične smrti, koja se dogodila pre trinaest godina, i koju ću opisati na svom mestu.

Fjodor Pavlovič bio je čudan tip, a ipak tip koji se prilično često sreće: tip bedan i poročan a istovremeno nerazuman — ali od onih nerazumnih ljudi koji su vrlo sposobni da se staraju o svojim svetovnim poslovima, i, izgleda, ni o čemu drugom. Počeo je gotovo ni od čega, sitan zemljoposednik koji je trčao da ruča za tuđim stolovima i lepio se za druge kao ulizica; a ipak se na njegovoj smrti pokazalo da ima sto hiljada rubalja u gotovom novcu. I celog života ostao je jedan od najnerazumnijih ljudi u okrugu. Nije to bila glupost; većina tih fanatika dovoljno je pametna i lukava. Bio je to jedan osoben, nacionalni oblik budalaštine.

Ženio se dvaput i imao tri sina. Njegova prva žena, Adelaida Ivanovna, bila je iz bogate i ugledne porodice; pobegla je s njim, iz romantičnih predstava, i ubrzo otkrila da ga prezire. Bilo je scena i tuča; i najzad je pobegla s jednim siromašnim bogoslovom, ostavivši Fjodoru Pavloviču trogodišnjeg sina, Dmitrija, i ubrzo posle toga umrla u jednom potkrovlju u Petrogradu. Fjodor Pavlovič je, čuvši za njenu smrt, trčao ulicama vičući od radosti — ili je, kako su neki govorili, plakao kao dete; vrlo verovatno je oboje bilo istina. Što se dečaka tiče, otac ga je potpuno zaboravio. O njemu se starao verni sluga Grigorije, a zatim rođaci, i odrastao je verujući da ima imovinu od majke i da će je dobiti kada postane punoletan.

Druga žena, Sofija Ivanovna, bila je krotko šesnaestogodišnje siroče, koju je odgajila jedna tiranska stara generalska udovica, od koje ju je Fjodor Pavlovič oteo. Nije se trudio da se uzdržava pred njom; dovodio je razvratne žene u kuću u njenom prisustvu. Pala je u nervnu bolest, neku vrstu histeričnih napada, i prost narod ju je zvao „klikušom“. Rodila mu je dva sina, Ivana i Alekseja, i umrla kada je Aleksej imao četiri godine. Aleksej je se uvek sećao: letnje veče, kosi zraci sunca na zalasku, ikona u uglu, upaljeno kandilo, i njegova majka na kolenima pred ikonom, histerično jecajući i pružajući ga Bogorodici, kao da ga stavlja pod njenu zaštitu.

I ta dva dečaka otac je zaboravio, i uzela ih je stara generalska udovica, a zatim jedan dobar dobrotvor. Ivan je odrastao kao mrk, zatvoren, vrlo pametan dečak, koji je sjajno učio i izdržavao se na univerzitetu u Moskvi pišući prikaze, i postao poznat po jednom članku o pitanju crkvenih sudova koji se dopao i crkvenjacima i ateistima, jer je svaki mislio da je na njegovoj strani. Sada, sa dvadeset četiri godine, iznenada je došao da živi u očevoj kući, i niko nije mogao da razume zašto.

Aleksej — Aljoša — imao je dvadeset godina, i živeo je u manastiru blizu grada, kao iskušenik kod velikog starca Zosime. Nije bio fanatik, pa čak ni, po mom mišljenju, mistik. Bio je prosto rani čovekoljubac, i ako je stupio na monaški put, to je bilo samo zato što mu se u to vreme činio idealnim izlazom za njegovu dušu, koja se borila iz tame svetske pokvarenosti ka svetlosti ljubavi. Svi su ga voleli; to je bio njegov dar. Nikada nikoga nije osuđivao. Dolazio bi u očevu kuću, usred pijanstva i razvrata, i slušao bi ćutke, i gledao sve, i nikoga nije osuđivao; i čak ga je i otac, koji ni u šta nije verovao, zavoleo iskrenom ljubavlju, prvom koju je možda ikada osetio prema ijednom ljudskom biću.

„Ubeđen sam“, rekao mu je Fjodor Pavlovič, „da će đavoli zaboraviti da me odvuku u pakao svojim kukama kada umrem. A onda se pitam — kuke? Odakle bi ih imali? Od čega? Gvozdene kuke? Gde ih kuju? Imaju li tamo neku livnicu? Ako nema tavanice, ne može biti ni kuka; a ako nema kuka, sve se ruši; što je opet neverovatno, jer onda ne bi imao ko da me odvuče u pakao, a ako me ne odvuku, kakve onda ima pravde na svetu? Il faudrait les inventer, te kuke, namerno samo za mene.“

Starci, treba da zna čitalac, bili su neka vrsta duhovnih vođa poznata u ruskim manastirima od davnina: starac je onaj koji uzima tvoju dušu, tvoju volju, u svoju dušu i svoju volju. Izabravši starca, odričeš se svoje volje i predaješ je njemu u potpunoj pokornosti, u potpunom samoodricanju. Otac Zosima imao je šezdeset pet godina, i bio je vrlo bolestan, i veoma poštovan; ljudi su mu dolazili iz cele Rusije. A Aljoša ga je voleo, i verovao da on u srcu nosi tajnu obnove za sve.