Bize i problem iskupljenja (Predgovor i odeljci 1–6)

Predgovor

Dajem sebi malo olakšanja. Nije samo zloba to što u ovom spisu hvalim Bizea na Vagnerov račun. Pod okriljem mnogih šala iznosim nešto što nije za šalu. Okrenuti leđa Vagneru bila je za mene sudbina; posle toga ponovo nešto zavoleti bila je pobeda. Možda niko nije bio opasnije upleten u vagnerijanstvo od mene; niko mu se nije jače opirao; niko nije bio radosniji što ga se oslobodio. Duga priča! Hoće li neko reč za to? Da sam moralista, ko zna kako bih to nazvao? Možda samoprevladavanjem.

Šta filozof traži od sebe najpre i najposle? Da u sebi prevlada svoje doba, da postane „bezvremen“. S čim, dakle, mora da vodi svoju najtežu borbu? S onim što ga čini detetom njegovog vremena. E pa dobro! Ja sam, ništa manje od Vagnera, dete ovog doba: to jest, dekadent. Samo sam ja to razumeo; samo sam se ja tome opro. Filozof u meni se opro.

Ništa me nije dublje zaokupljalo od problema dekadencije; imao sam za to razloga. „Dobro i zlo“ samo je jedna varijanta tog problema. Kad čovek jednom stekne oštro oko za znake propadanja, razume i moral — razume šta se krije pod njegovim najsvetijim imenima i formulama: osiromašen život, volja za kraj, veliki umor. Moral kaže Ne životu. Za takav zadatak bila mi je potrebna posebna disciplina: da stanem na stranu protiv svega bolesnog u sebi, uključujući Vagnera, uključujući Šopenhauera, uključujući celo moderno „čovečanstvo“. Duboko otuđenje, hlađenje, otrežnjenje prema svemu što je vremensko; i kao najviša želja, Zaratustrino oko, oko koje s neizmerne daljine gleda odozgo na celu činjenicu čoveka — ispod sebe.

Za takav cilj, koja žrtva ne bi bila prikladna? Kakvo „samoprevladavanje“? Kakvo „samoodricanje“? Moj najveći doživljaj bio je ozdravljenje. Vagner je samo jedna od mojih bolesti.

Ne da hoću da budem nezahvalan toj bolesti. Ako u ovom spisu tvrdim da je Vagner štetan, ništa manje ne želim da tvrdim kome je, uprkos svemu, neophodan — filozofu. Drugi mogu i bez Vagnera; filozof nije slobodan da bude bez njega. On mora biti nečista savest svog doba, a za to mora da ga razume najbolje. A gde bi našao upućenijeg vodiča kroz lavirint moderne duše, rečitijeg poznavaoca te duše, od Vagnera? Modernost svoj najintimniji jezik govori kroz Vagnera: ne krije ni svoje dobro ni svoje zlo; zaboravila je svaki stid. I, obrnuto: kad je čovek jednom načisto s tim šta je dobro a šta loše u Vagneru, skoro je završio obračun vrednosti modernog. Savršeno razumem kad neki muzičar danas kaže: „Mrzim Vagnera, ali nikakvu drugu muziku više ne mogu da podnesem.“ Ali razumeo bih i filozofa koji bi izjavio: „Vagner sažima modernost. Nema pomoći: čovek najpre mora biti vagnerijanac.“

1

Juče sam — da li biste verovali? — dvadeseti put slušao Bizeovo remek-delo. Ponovo sam ga odsedeo s blagom predanošću; ponovo nisam pobegao. Ova pobeda nad mojim nestrpljenjem iznenađuje me. Kako jedno takvo delo usavršava! I sam čovek postaje „remek-delo“.

I zaista, svaki put kad sam slušao Karmen činio sam se sam sebi više filozofom, boljim filozofom, nego inače: tako strpljiv, tako srećan, tako indijski, tako staložen. Sedeti pet sati: prvi stepen svetosti! — Smem li reći da je Bizeov orkestarski zvuk gotovo jedini koji još mogu da podnesem? Onaj drugi orkestarski zvuk, sada toliko u modi, vagnerovski — brutalan, veštački i „nevin“ u isto vreme, tako da govori svim trima čulima moderne duše odjednom — kako ga nalazim štetnim! Zovem ga široko. Izbija mi neprijatan znoj. Moje lepo vreme je otišlo.

Ova muzika mi izgleda savršena. Dolazi lako, gipko, s učtivošću. Ljubazna je; ne znoji se. „Ono što je dobro, lako je; sve božansko trči na nežnim nogama“: to je prvi stav moje estetike. Ova muzika je zla, prefinjena, fatalistička, a ipak ostaje narodska — ima prefinjenost jedne rase, a ne jednog pojedinca. Bogata je. Precizna je. Gradi, uređuje, dovršava: u tome je suprotnost polipu u muzici, „beskrajnoj melodiji“. Jesu li se ikada na sceni čuli bolniji, tragičniji akcenti? I kako su postignuti! Bez grimasa! Bez krivotvorenja! Bez laži velikog stila!

Najzad, ova muzika smatra slušaoca inteligentnim, čak muzičarem — i u tome je takođe suprotnost Vagneru, koji je, šta god da je još bio, bio najnepristojniji genije na svetu. Vagner s nama postupa kao da ne razumemo nagoveštaj: kaže jednu stvar iznova i iznova, dok čovek ne očajava — dok ne poveruje.

2

I još jednom: postajem bolji čovek kad mi ovaj Bize govori. I bolji muzičar, bolji slušalac. Zar je moguće slušati još bolje? Zakopavam uši pod ovu muziku; čujem sam njen uzrok. Čini mi se da prisustvujem njenom rođenju. Drhtim pred opasnostima koje prate neki smeli poduhvat; očaran sam srećnim potezima za koje Bize nije kriv. I, čudno, u suštini ne mislim na nju, ili ne znam koliko mislim na nju. Jer mi za to vreme kroz glavu prolaze sasvim druge misli.

Je li primećeno da muzika čini duh slobodnim? da misli daje krila? da čovek postaje utoliko više filozof ukoliko više postaje muzičar? Sivo nebo apstrakcije kao da je presečeno munjom; svetlost je dovoljno jaka za svu filigransku tananost stvari; veliki problemi su dovoljno blizu da se zgrabe; čovek pregleda svet kao s planine.

Ova muzika ima osećajnost Juga: suvu, jasnu svetlost, drugačiju sunčevu svetlost. Njena vedrina nije francuska ni nemačka; ona je afrička. Nad njom visi sudbina; njena sreća je kratka, nagla, bez oproštaja. Zavidim Bizeu što je imao hrabrosti za tu osećajnost, koja do sada nije imala jezika u kultivisanoj muzici Evrope — tu južnjačkiju, tamniju, preplanuliju osećajnost.

I, iznad svega, ljubav — ljubav vraćena u prirodu! Ne ljubav jedne „više device“! Nikakva Sentina sentimentalnost! Nego ljubav kao sudbina, kao kob, cinična, nevina, okrutna — i upravo u tome priroda. Ljubav koja je u svojim sredstvima rat, a u svom korenu smrtna mržnja polova! Ne znam ni za jedan slučaj u kome je tragična šala koja je suština ljubavi izražena tako strogo, tako strašno, kao u poslednjem kriku Don Hozea, kojim se delo završava:

„Da! Ja sam je ubio, ja — moju obožavanu Karmen!“

Takvo shvatanje ljubavi, jedino dostojno filozofa, retko je: ono izdiže jedno umetničko delo iz hiljada. Jer u proseku umetnici rade kao i sav svet, ili čak gore — oni ljubav pogrešno razumeju. I Vagner ju je pogrešno razumeo. Veruju da su u ljubavi nesebični jer žele korist drugog bića, često protiv sopstvene koristi. Ali zauzvrat hoće da to drugo biće poseduju.

3

Već vidite koliko me ova muzika popravlja. — Il faut méditerraniser la musique: treba posredozemniti muziku. Imam svoje razloge za tu formulu. Povratak prirodi, zdravlju, vedrini, mladosti, vrlini!

A ipak sam bio jedan od najiskvarenijih vagnerijanaca. Bio sam u stanju da Vagnera shvatim ozbiljno. Ah, taj stari čarobnjak — koliko nam je toga podmetnuo! Prvo što nam njegova umetnost nudi jeste uveličavajuće staklo: čovek gleda kroz njega, i ne veruje sopstvenim očima — sve izgleda veliko, čak i Vagner.

Vagner ni o čemu nije razmišljao tako duboko kao o iskupljenju: njegova opera je opera iskupljenja. U njegovim delima uvek neko hoće da bude iskupljen: sad neki čovečuljak, sad neka ženica — to je njegov problem. I kako bogato varira svoj lajtmotiv! Kakvi retki i duboki obrti! Ko nas je, ako ne Vagner, naučio da nevinost rado iskupljuje zanimljive grešnike (slučaj u Tanhojzeru)? Ili da se čak i Večni Jevrejin iskupljuje i skrasi kad se oženi (slučaj u Letećem Holanđaninu)? Ili da se iskvarene starije žene najradije iskupljuju od strane čednih mladića (slučaj Kundri u Parsifalu)? Ili da se lepe devojke najradije iskupljuju od strane jednog viteza koji je vagnerijanac (slučaj u Majstorima pevačima)? Ili da i udate žene rado bivaju iskupljene od strane jednog viteza (slučaj Izolde)? Ili da „stari Bog“, pošto se moralno kompromitovao u svakom pogledu, najzad biva iskupljen od strane jednog slobodnog duha i imoraliste (slučaj u Prstenu)? Divite se naročito ovoj poslednjoj dubini! Razumete li je? Ja — čuvam se da je razumem.

Da se iz pomenutih dela mogu izvući i druge pouke, pre bih dokazivao nego osporavao. Da se čovek može dovesti do očaja jednim vagnerovskim baletom — i do vrline! (Opet Tanhojzer.) Da neodlazak u krevet u pravo vreme može imati najgore posledice (opet Loengrin). Da nikada ne treba suviše tačno znati za koga se čovek venčava (po treći put Loengrin: junak zabranjuje nevesti da ga pita za ime).

Niče nastavlja, istim podrugljivim tonom, da Leteći Holanđanin propoveda uzvišeno učenje da žena čak i najnemirnijeg lutalicu čini staloženim — „čini ga sedelačkim“ — i da „večno ženstveno“ kod Vagnera uvek znači ženu koja se žrtvuje i spasava muškarca time što ga voli.

4

Ispričaću priču o Prstenu. Ona spada ovamo. I ona je priča o iskupljenju — samo što je ovog puta iskupljen Vagner.

Pola života Vagner je verovao u Revoluciju kako je samo jedan Francuz ikada u nju verovao. Tražio ju je u runskom pismu mita; verovao je da je u Zigfridu našao tipičnog revolucionara. „Odakle dolazi sva nesreća na svetu?“, pitao se Vagner. Od „starih ugovora“, odgovorio je, kao svi revolucionarni ideolozi: prostim rečima, od običaja, zakona, morala, ustanova — od svega na čemu počiva stari svet, staro društvo. „Kako se svet oslobađa nesreće? Kako se ukida staro društvo?“ Samo objavom rata „ugovorima“ — tradiciji, moralu. To čini Zigfrid. Počinje rano, vrlo rano: samo njegovo poreklo već je objava rata moralu — rođen je iz preljube, iz rodoskvrnuća. Prevrće sve tradicionalno, sve poštovano; šta mu se god ne dopada, obara. Nema nikakvog poštovanja prema starim božanstvima; iznad svega okomljuje se na ženu — „da iskupi Brinhildu“.

Dugo je Vagnerov brod veselo plovio tim kursom. Nema sumnje da je Vagner na njemu tražio svoj najviši cilj. Šta se dogodilo? Nesreća. Brod je naleteo na greben; Vagner se nasukao. Greben je bila Šopenhauerova filozofija; Vagner se nasukao na suprotan pogled na svet. Šta je bio uglazbio? Optimizam. Vagner se postideo. Što je još gore, optimizam za koji je Šopenhauer skovao jedan zao pridev: nečasni optimizam. Ponovo se postideo. Dugo je razmišljao; njegov položaj je izgledao očajan. Najzad mu je sinuo izlaz: greben na kome je nastradao — šta ako ga protumači kao cilj, skrivenu nameru, pravi smisao svog putovanja? Brodolom ovde — i to je bio cilj. Bene navigavi, cum naufragium feci — „Dobro sam plovio kad sam doživeo brodolom.“

I preveo je Prsten na Šopenhauera. Sve krene naopako, sve propada, novi svet je isto tako loš kao stari: ništavilo, indijska Kirka, mami. Brinhilda, koja je po ranijoj zamisli trebalo da se oprosti pesmom u čast slobodne ljubavi, tešeći svet nadom u jednu socijalističku utopiju u kojoj će „sve biti dobro“, sad ima nešto drugo da radi. Najpre mora da prouči Šopenhauera; mora da stavi u stihove četvrtu knjigu Sveta kao volje i predstave. Vagner je bio iskupljen. Sasvim ozbiljno, to je bilo iskupljenje. Dobročinstvo koje Vagner duguje Šopenhaueru neizmerno je. Tek je filozof dekadencije dao umetniku dekadencije — njega samog.

5

Umetnik dekadencije — to je reč. I tu počinje moja ozbiljnost. Daleko sam od toga da mirno posmatram kako nam ovaj dekadent kvari zdravlje — i muziku uz to! Je li Vagner uopšte čovek? Nije li pre bolest? Razboljeva sve što dotakne — razboleo je muziku.

Tipičan dekadent koji se oseća nužnim u svom iskvarenom ukusu, koji ga izdaje za viši ukus, koji ume da učini da njegova iskvarenost važi kao zakon, kao napredak, kao ispunjenje. A ljudi se ne brane. Njegova moć zavođenja postaje čudovišna; oko njega se dimi tamjan; zabluda o njemu zove se „jevanđelje“ — i nisu nipošto samo siromašni duhom oni koje je pridobio.

Wagner est une névrose. Vagner je neuroza. Ništa danas možda nije poznatije, u svakom slučaju ništa nije bolje proučeno, od proteovskog karaktera degeneracije koji je ovde zgusnut u jednu umetnost i jednog umetnika. Naši lekari i fiziolozi imaju u Vagneru svoj najzanimljiviji slučaj, u najmanju ruku vrlo potpun. Upravo zato što ništa nije modernije od ove potpune bolesti, ove poznosti i prenadraženosti nervnog mehanizma, Vagner je moderni umetnik par excellence, Kaljostro modernosti. U njegovoj umetnosti tri velika stimulansa iscrpljenih — brutalno, veštačko i nevino (idiotsko) — pomešana su na najzavodljiviji način.

Vagnerovi problemi su svi problemi histeričara: grčevita priroda njegovih osećanja, njegova prenadražena osetljivost, njegov ukus koji je uvek tražio jače začine, njegova nestalnost, koju je prerušavao u načela, i ne najmanje izbor njegovih junaka i junakinja — posmatrajte ih kao fiziološke tipove (galerija bolesnika!). Sve zajedno, to čini sliku bolesti koja ne ostavlja nikakve sumnje. Vagner je veliki kvaritelj muzike. Našao je u njoj sredstvo da nadražuje umorne živce — i tako je razboleo muziku.

A ipak je majstor u jednoj stvari: on je naš najveći minijaturista u muzici, koji u najmanji prostor zbija beskonačnost smisla i slasti. Njegovo bogatstvo boja, polusenki, tajni svetlosti koja umire, toliko nas razmazi da nam posle gotovo svi drugi muzičari izgledaju suviše robusni. Ali to nije ono što je hteo da bude; njegovo častoljublje težilo je velikoj zidnoj slici, smeloj fresci. Nije primetio da njegov pravi talenat leži negde drugde.

6

Odeljak 6 je parodija: Niče zamišlja jednog učenika kako objašnjava „tajnu Vagnerovog uspeha“ — kako jedan pametan muzičar danas treba da komponuje. U sažetom obliku:

„Iznad svega, nikakva misao! Ništa ne kompromituje više od misli. Nikad da ne priznamo da je muzika ‚za razonodu‘; da ‚razveseljava‘; da ‚pričinjava zadovoljstvo‘. Nikad da ne pričinjavamo zadovoljstvo! Propali smo ako se umetnost ponovo shvati hedonistički. To je loš osamnaesti vek. Moramo biti uzvišeni; i moramo pre svega biti duboki. Budimo idealisti! Uzvišeno ima smisla — ono nešto znači. Ne zamarajmo se melodijom, koja je nemoralna; melodija otupljuje, ona je lakonoga. Učinimo da znači! Ono što narod hoće, ono što mase hoće, jeste da budu savladane, da budu oborene s nogu. Lepo je za malobrojne, a malobrojni ne plaćaju; uzvišeno, nejasno, maglovito — to se može prodati. Isterajmo ‚lepo‘ iz muzike! Betovena ćemo ostaviti na miru, ali moramo biti više od Betovena — moramo više značiti. Govorimo o ‚Beskonačnom‘ i o ‚Iskupljenju‘; uvedimo bogove, i hrišćanstvo, i ‚nemačko‘; a ako neko zevne, recimo mu da mu nedostaje strahopoštovanja.“