Geometar (glave 1–3)

K. je stigao kasno uveče. Dubok sneg ležao je nad selom. Od zamkovog brega ništa se nije videlo; magla i tama su ga krile, i ni najslabiji odsjaj svetla nije pokazivao gde stoji veliki zamak. Dugo je K. stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo, gledajući gore u ono što je izgledalo kao praznina.

Onda je otišao da potraži postelju. U gostionici kraj mosta, gazda ga je, iznenađen i uznemiren, pustio da spava na jednoj slamarici u točionici. Tek što je zaspao, probudili su ga. Jedan mladić, obučen kao varošanin, s licem glumca, uskim očima i gustim obrvama, stajao je nad njim s gazdom. Izvinio se što ga budi; bio je sin zamkovog upravitelja; i objasnio je da ovo selo pripada zamku, i ko god ovde živi ili noćiva, na neki način živi ili noćiva u zamku. Niko to ne sme bez grofove dozvole. Ima li K. takvu dozvolu?

K. je rekao da je on geometar po koga je grof poslao. Njegovi pomoćnici dolaze sutra, s instrumentima. Mladić je telefonirao u zamak. Jedan glas je odgovorio: nema nikakvog zapisa ni o kakvom geometru. Mladić se s prezirom okomio na K.-a — skitnica, lažov! Ali onda je telefon ponovo zazvonio: ispravka. Da, geometar je postavljen. K. je slušao. Dakle, zamak ga je učinio svojim geometrom. To je za njega bilo nepovoljno, mislio je, na jedan način, jer je pokazivalo da zamak sve zna o njemu i da je odmerio snage, i prihvatio borbu s osmehom. A povoljno na drugi način: jer je pokazivalo da ga potcenjuju, i da će imati više slobode nego što se usudio da se nada.

Ujutru je video zamak, oštro ocrtan u čistom vazduhu iznad snega. Nije to bila viteška tvrđava stare vrste, a ni velelepna nova palata: samo široka razbacana gomila zgrada, uglavnom niskih, poneka na sprat, sve zbijene jedna uz drugu, tako da bi ga stranac koji ne zna mogao smatrati malim gradom. Imao je jednu jedinu kulu, jednostavnu i okruglu, čiji su prozorčići bleskali na suncu sjajem koji je izgledao napola lud, a duž njenog vrha išli su zupci nacrtani tako nesigurno kako bi ih dete nacrtalo naspram neba. Podsetio je K.-a na crkveni toranj njegovog rodnog grada, koji je bio sigurniji u sebe.

Krenuo je peške gore prema njemu. Ali glavna ulica sela nije vodila na zamkov breg; vodila je samo blizu njega, a onda je, kao namerno, skretala, i iako nije vodila dalje od zamka, nije mu se ni približavala. Umorio se u snegu. Zastao je kod jedne kolibe, gde se jedna porodica kupala u velikom koritu u oblacima pare, a jedna mlada žena sedela je u uglu s bebom, bleda i umorna, i rekla da je iz zamka. Jedan kočijaš, Gerštaker, odvezao ga je saonicama natrag u gostionicu. Već se smrkavalo, iako je jedva bilo prošlo podne.

Usput je sreo seoskog učitelja, mladog, malog čoveka uskih ramena, koji je vodio gomilu dece. Učitelj ga je pitao da li gleda zamak, i da li mu se ne dopada; K. se, zbunjen, pitao zašto mu se ne bi dopadao. Kad ga je K. pitao da li poznaje grofa, učitelj je rekao da ne, i okrenuo se; a kad je K. navaljivao, odgovorio je na francuskom, podsećajući ga da su prisutna nevina deca. Između seljaka i zamka, primetio je kasnije, nema velike razlike.

U gostionici su ga čekala dva mladića: njegovi pomoćnici, rekli su, Artur i Jeremija. Bili su toliko slični da ih K. nije mogao razlikovati; zvao ih je obojicu Artur. Ništa nisu znali o premeravanju i nisu imali instrumente. Bili su veseli, glupi, i uvek na putu. K. je shvatio da su poslati iz zamka; i da uopšte nisu njegovi stari pomoćnici.

K. je hteo da zna kad može da ode u zamak. Rekao je pomoćnicima da telefoniraju i pitaju; onda je sam uzeo slušalicu. Iz nje je dopiralo jedno brujanje kakvo nikada nije čuo ni na jednom telefonu: nešto kao gomila dečjih glasova, ili pre kao pevanje iz neizmerne daljine, koje se sve slivalo u jedan visok, uporan ton koji kao da je hteo da prođe pravo kroz njega. Predstavio se kao pomoćnik geometra, i pitao kad njegov gospodar može da dođe u zamak. „Nikada“, glasio je odgovor. K. je spustio slušalicu.

Onda je došao jedan glasnik, Barnabas, mladić u tesnom, svilenkastom belom odelu, otvorenog i vedrog lica; doneo je pismo iz zamka: „Poštovani gospodine, kao što znate, primljeni ste u grofovu službu. Vaš neposredni pretpostavljeni je seoski predsednik opštine.“ Potpisao ga je šef Desetog odeljenja: Klam. K. ga je pročitao mnogo puta. Bilo je protivrečno; davalo mu je slobodu a istovremeno ga stavljalo pod najnižeg službenika u selu; obraćalo mu se kao nameštenom a i kao slobodnom čoveku.

K. je izašao s Barnabasom u mrak, držeći ga pod ruku, verujući da ide u zamak. Umesto toga, posle duge šetnje kroz sneg, odveden je u Barnabasov sopstveni dom: siromašnu kolibu, s dve sestre, Olgom i Amalijom, i dvoje starih, slomljenih roditelja. K. se osećao prevarenim. Ali otišao je s Olgom u Herenhof, Gospodsku gostionicu, gde su odsedali službenici iz zamka kad bi silazili u selo; Klam je te večeri bio tamo.

Točilica u Herenhofu bila je mala, neugledna, plava devojka tužnih očiju i mršavog tela: Frida. Pogledala je K.-a pogledom neobične nadmoćnosti. Bila je, rekla mu je, Klamova ljubavnica. Pustila ga je da pogleda kroz jednu špijunku na vratima, i K. je video Klama kako sedi u sobi iza: debelog, teškog čoveka srednje visine, crnih brkova, s cvikerom, cigarom, i čašom piva pred sobom; nije se pomerao. K. nije mogao da skine pogled s njega.

Te noći, kad su seljaci isterani iz točionice, Frida je sakrila K.-a ispod šanka; i tamo su, na podu među barama piva i smećem, ležali jedno drugom u zagrljaju. Prolazili su sati u kojima su delili jedan dah i jedan otkucaj srca, i za sve to vreme K. je osećao da gubi put — da je zalutao u tuđinu, dalje nego što je iko ikada zalutao, u zemlju toliko tuđu da ni njen vazduh nije imao ništa od vazduha zavičaja. Onda je jedan glas zovnuo iz Klamove sobe, dubok, zapovednički, ravnodušan: „Frida.“ Frida je, ležeći pored K.-a, zakucala pesnicom na vrata i viknula: „Ja sam s geometrom! Ja sam s geometrom!“ A onda je bilo tiho. Odrekla se Klama zbog njega. Ujutru su zajedno otišli u Gostionicu kod mosta, a dva pomoćnika, koji su celu noć sedeli na šanku i posmatrali, išla su za njima.