Prvi čin: Povratak

Soba koja se još zvala dečja soba, u zoru, u maju. Višnje su cvetale, ali u voćnjaku je bilo hladno; bio je mraz. Prozori su bili zatvoreni.

Lopahin, trgovac, i Dunjaša, sobarica, čekali su budni porodicu, koja se noćnim vozom vraćala iz inostranstva. Lopahin je zaspao, i propustio da ih dočeka na stanici. Sećao se Ljubov Andrejevne, gospodarice imanja, iz vremena kad je bio dečak od petnaest godina: otac, seljak, udario ga je po licu, i nos mu je krvario, a ona ga je odvela da ga opere baš u ovoj sobi. „Ne plači, seljačiću, zarašće do svadbe.“ „Seljačiću . . . Otac mi je bio seljak, istina je, a evo me u belom prsluku i žutim cipelama. Svinja u poslastičarnici . . . Bogat sam, imam mnogo novca, ali kad se razmisli i izračuna, seljak sam od glave do pete.“ Čitao je neku knjigu, i zaspao nad njom.

Ušao je Jepihodov, činovnik na imanju, s buketom cveća, a čizme su mu škripale: svakog dana mu se dešavala neka nesreća — zvali su ga „Dvadeset dve nesreće“. Bio je zaljubljen u Dunjašu, i zaprosio ju je. Stari Firs, sluga, od osamdeset sedam godina, gluv, mrmljao je naokolo.

Stigle su kočije. Ušla je Ljubov Andrejevna Ranjevska, sa svojom sedamnaestogodišnjom kćerkom Anjom, koja je otišla u Pariz da je dovede kući; sa svojom usvojenom kćerkom Varjom, od dvadeset četiri godine, koja je vodila imanje; sa svojim bratom Gajevom; s guvernantom Šarlotom Ivanovnom, s jednim psetancetom; i s mladim lakejem Jašom, koji je bio u inostranstvu sa svojom gospodaricom i sad je prezirao sve rusko.

„Dečja soba!“, rekla je Ljubov, smejući se i plačući. „Draga moja, lepa sobo . . . Spavala sam ovde kad sam bila mala . . . A sad sam opet kao devojčica . . .“ Poljubila je brata, i Varju, i starog Firsa.

Anja je šapatom pričala Varji o njihovom putovanju i o Parizu: majka je prodala svoju vilu u Mentonu; ništa joj nije ostalo, ni pare; u Parizu živi na petom spratu, u sobi punoj dima, među čudnim Francuzima, s nekim sveštenikom s knjigom; troši sve, naručuje najskuplja jela, daje kelnerima po rublju napojnice. A imanje će u avgustu biti prodato na licitaciji, zbog kamate koja se duguje na hipoteku.

Ljubov je otišla u inostranstvo pre pet godina, pošto joj je umro muž, i pošto joj se mali sin Griša udavio ovde u reci — i pošla je za jednim čovekom u Pariz, koji ju je opljačkao i ostavio.

---

Lopahin, koji je došao da je dočeka, morao je u pet da ide u Harkov; ali najpre je imao nešto da im kaže. Našao je način da se imanje spase. Nalazi se blizu reke, blizu grada, a železnica sad prolazi na dvadeset vrsta; ako se višnjik i zemlja duž reke podele na placeve i izdaju u zakup za letnjikovce, donosiće najmanje dvadeset pet hiljada godišnje. „Naravno, trebalo bi raščistiti, ukloniti — na primer, srušiti sve stare zgrade, ovu kuću, koja više nikome ne služi, i iseći stari višnjik.“

Ljubov se užasnula: „Iseći? Dragi moj, oprostite, vi ništa ne razumete. Ako u celom srezu ima nešto zanimljivo, čak izuzetno, to je naš višnjik.“ „Jedino izuzetno u višnjiku jeste to što je vrlo veliki. Višnje rode jednom u dve godine, a i s tim niko ne zna šta da radi; niko ih ne kupuje.“ Gajev je dodao: „Višnjik se pominje u enciklopediji.“ Stari Firs se sećao kako su u stara vremena sušili višnje, i kiselili ih, i pravili slatko, i slali ih u Moskvu i Harkov punim kolima. „Sećaš li se recepta?“ „Zaboravljen je. Niko ga se ne seća.“

Gajev, postariji gospodin koji je previše pričao, i čiji je odgovor na svaku neprijatnost bio da promrmlja zamišljene bilijarske udarce — „Bela u ugao . . . crvena u sredinu“ — održao je govor jednom starom ormanu za knjige, koji je u kući stajao sto godina: „Dragi, poštovani ormane! Pozdravljam tvoje postojanje, koje je više od sto godina usmereno ka svetlim idealima dobra i pravde . . .“ Svima je bilo neprijatno.

Lopahin je otišao, podsetivši ih: licitacija je zakazana za dvadeset drugi avgust. „Razmislite!“

Ljubov je gledala kroz prozor u zoru, i u voćnjak, sav beo od cveta. „O, moje detinjstvo, moja nevinosti! Spavala sam u ovoj dečjoj sobi, i odavde gledala na voćnjak, i sreća se budila sa mnom svakog jutra, i bilo je baš kao sad; ništa se nije promenilo. Sve, sve belo! O voćnjače moj! Posle mračne, ružne jeseni i hladne zime, ponovo si mlad, pun sreće; nebeski anđeli te nisu napustili . . . Gledajte — naša pokojna majka šeta po voćnjaku . . . u beloj haljini! . . . Ne, nema nikoga. Samo se učinilo. Desno, kod skretanja prema senici, savilo se jedno belo drvo, kao žena . . .“

A onda je ušao Trofimov: mladić u otrcanoj studentskoj uniformi, s naočarima — „večiti student“, koga su s univerziteta izbacivali više puta. Bio je učitelj njenog udavljenog sina, Griše. Kad ga je prepoznala, zaplakala je: „Griša . . . moj dečak . . . udavio se. Zašto? Zašto, prijatelju?“ A onda: „Kako ste se promenili, Petja! Zašto ste tako poružneli? Zašto ste ostareli?“

Varja je Anji ranije tog jutra rekla da još ništa nije čula od Lopahina, za koga su svi očekivali da će se udati. Gajev je, sam, pričao Anji svoje planove: pozajmiće novac; dobiće mesto u jednoj banci; njihova bogata stara tetka u Jaroslavlju, grofica, pomoći će. „Kunem se čašću, imanje neće biti prodato!“