Izdaja (glave 1–7)

Dvadeset četvrtog februara 1815. osmatrač na Notr Dam de la Gardu dao je znak da dolazi trojarbolni brod „Faraon“, iz Smirne, Trsta i Napulja. Kao i obično, pilot je odmah isplovio i obišao Zamak If, a pristaništa Marselja napunila su se svetom, jer je dolazak broda tamo uvek događaj, naročito broda kao što je „Faraon“, sagrađenog i opremljenog u brodogradilištima stare Fokeje, i koji pripada jednom brodovlasniku iz grada.

Za kormilom je stajao jedan mladić od osamnaest ili devetnaest godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos: Edmon Dantes, prvi oficir. Kapetan, Lekler, umro je od groznice na moru, i Dantes je doveo brod kući. Vlasnik, gospodin Morel, dobar, pošten čovek, popeo se na brod, i bio je toliko zadovoljan njime da mu je obećao da će ga postaviti za kapetana. Dantes je bio srećan: biće kapetan s devetnaest godina, i oženiće se svojom voljenom, Mersedes, lepom devojkom Katalonkom, i starati se o starom ocu.

Nisu svi bili zadovoljni. Brodski računovođa, Danglar, lukav, zavidljiv čovek od dvadeset pet godina, mrzeo je Dantesa zbog njegove sreće. A Dantes je Morelu rekao jednu stvar koju je Danglar zapamtio: da je, kao što ga je kapetan na samrti zamolio, pristao na ostrvu Elbi, gde je car Napoleon bio u izgnanstvu, i predao jedan paket velikom maršalu, i dobio pismo da ga odnese jednoj osobi u Parizu.

Dantes je najpre otišao kući, starom ocu, u jednu sobicu u Alej de Mejan; i našao ga je bledog i slabog. Ostavio mu je dve stotine franaka kada je otplovio, tri meseca ranije; a starac je veći deo dao njihovom susedu Kaderusu, da plati jedan dug koji mu je Edmon dugovao, i otada je živeo gotovo ni od čega. Edmon je istresao svoju platu na sto, i zaplakao, i obećao mu da će se sada, kada bude kapetan, sve promeniti. Onda je ušao Kaderus, sav u osmesima i čestitkama, a sa zavišću u očima.

Zatim je Edmon otrčao u katalonsko selo, malo naselje ribara izvan grada, kod Mersedes; i tamo zatekao Fernana, kako mrzovoljno sedi u uglu, s rukom na nožu. Mersedes se nasmejala i uzela Edmona za ruku i rekla svom rođaku: „Fernane, ovo je Edmon, koga volim — moj prijatelj, moj verenik. Kad bi se Edmonu dogodila ikakva nesreća, bacila bih se u more s najviše stene.“ Fernan je izjurio iz kuće.

Mersedes je imala još jednog prosca: svog rođaka Fernana Mondega, mladog katalonskog ribara, koji ju je očajnički voleo. Rekla mu je da nikada neće voleti nikoga osim Edmona: „Ako Edmon umre, umreću i ja.“ Fernan je, u očajanju, sedeo i pio u krčmi La Rezerv s Danglarom i jednim susedom porodice Dantes, krojačem Kaderusom, grubim, slabim, zavidljivim čovekom. I tamo je Danglar, perom i mastilom, napisao levom rukom, da bi prikrio svoj rukopis, anonimno pismo kraljevom tužiocu:

Kraljevog tužioca obaveštava jedan prijatelj prestola i vere da je izvesni Edmon Dantes, prvi oficir broda „Faraon“, koji je jutros stigao iz Smirne, pošto je pristao u Napulju i Porto Feraju, od Mire dobio pismo za uzurpatora, a od uzurpatora pismo za bonapartistički odbor u Parizu. Dokaz ovog zločina naći će se kada ga uhapse, jer će se pismo naći kod njega, ili kod njegovog oca, ili u njegovoj kabini na brodu „Faraon“.

Zatim ga je, smejući se, zgužvao i bacio u ugao — „bila je to samo šala“. Kaderus je bio suviše pijan da bi se pobunio. A kada su otišli, Fernan je podigao pismo i odneo ga na poštu.

Sledećeg dana bila je veridbena gozba Edmona i Mersedes, u La Rezervu, sa svim njihovim prijateljima. Usred obeda začulo se kucanje na vratima, i ušao je policijski komesar s vojnicima: „Hapsim vas u ime zakona.“ Dantesa su odveli. Nije se bojao; posredi je neka zabuna.

Zamenik kraljevog tužioca u Marselju, Žerar de Vilfor, bio je tog dana na sopstvenoj veridbenoj zabavi, s gospođicom Rene de Sen-Meran, kćeri jednog rojalističkog markiza; bio je častoljubiv, hladan, i imao dvadeset sedam godina. Ispitao je Dantesa, i dopao mu se; mladić je očigledno bio nevin, pošten, neupućen u politiku. Vilfor samo što ga nije pustio — kada je pročitao adresu na pismu s Elbe: bilo je upućeno gospodinu Noartjeu, u Parizu. A Noartje je bio Vilforov rođeni otac, žestoki bonapartistički zaverenik, čija bi politika, kad bi se saznala, upropastila sinovljevu karijeru. Vilfor je prebledeo. „Jeste li ikome pokazali ovo pismo?“ „Nikome.“ Spalio je pismo u vatri, pred Dantesovim očima, i ljubazno rekao da će ga zadržati još malo, radi forme. Te noći Dantesa su stavili u čamac s četiri žandarma, i preveslali preko luke, i pred sobom je video crnu stenu Zamka If, državne tamnice. „Je li tamo idemo?“ Otimao se; držali su ga. Bačen je u jednu tamnicu.

Za stolom Sen-Meranovih razgovor se vodio samo o kraljevoj stvari i o „uzurpatoru“ na Elbi; stara markiza je podsetila Vilfora da mu je otac bio jakobinac i kraljeubica, a Vilfor je izjavio, da joj ugodi, da se odrekao očevih mišljenja i njegovog imena. Rene, njegova mlada nevesta, molila ga je, dok je odlazio da ispita zatvorenika, da bude milostiv. „Budi blag na ovaj dan naše veridbe.“ Obećao je, smejući se.