Prvi dan: vladavina Pampineje — slobodna tema

Uvod

Ovde počinje knjiga zvana Dekameron, s nadimkom Knez Galeoto, koja sadrži sto priča koje su za deset dana ispričale sedam gospi i tri mladića.

Ljudska je stvar sažaljevati unesrećene; i iako to priliči svakome, najviše se traži od onih kojima je trebala uteha i koji su je našli je u drugima. Ja sam jedan od njih. Od rane mladosti do sada goreo sam preko svake mere uzvišenom i plemenitom ljubavlju; i u tom bolu prijatni razgovori jednog prijatelja i njegove hvale vredne utehe bili su mi takva pomoć da čvrsto verujem da njima dugujem što nisam umro. Sada, kada je, voljom Onoga koji je odredio da sve stvari imaju kraj, moja ljubav sama od sebe oslabila, hteo bih da pružim nešto utehe, u zamenu za onu koju sam primio, ne onima kojima je najmanje potrebna — muškarcima, koji imaju lov, ribolov, jahanje, igru i poslove da ih razonode — nego gospama, koje, sputane željama očeva i majki, braće i muževa, kriju plamen ljubavi u svojim nežnim grudima i provode većinu vremena zatvorene u uskom krugu svojih soba. Njima na pomoć i utočište nameravam da ispričam sto priča, ili basni, ili parabola, ili istorija, kako god hoćemo da ih nazovemo, koje je za deset dana ispričalo jedno časno društvo od sedam gospi i tri mladića, u vreme nedavne smrtonosne pošasti, s nekoliko pesama koje su te gospe pevale za svoje zadovoljstvo. U tim pričama naći će se prijatni i surovi ljubavni slučajevi, i drugi događaji sudbine, u naše vreme i u davna vremena; a gospe koje ih budu čitale moći će da uživaju u zabavnim stvarima koje one pokazuju, i u korisnom savetu, učeći od čega da beže, a za čim da idu.

Uvod u Prvi dan

Kad god pomislim, najmilostivije gospe, koliko ste sve po prirodi saosećajne, znam da će vam ovo delo izgledati da ima težak i bolan početak, jer na čelu nosi tužno sećanje na nedavno prohujali smrtonosni pomor. Ali ne bih hteo da vas to uplaši od daljeg čitanja, kao da morate celim putem da prolazite kroz uzdahe i suze. Ovaj strašni početak za vas je ono što je strma i neravna planina za putnike, iza koje leži lepa i prijatna ravnica.

Kažem, dakle, da su godine plodnog Ovaploćenja Sina Božjeg dostigle broj od hiljadu tri stotine četrdeset osam, kada je u plemeniti grad Firencu, najlepši u celoj Italiji, došla smrtonosna kuga. Počela je nekoliko godina ranije u zemljama Istoka; i, šireći se s mesta na mesto bez prestanka, došla je na zapad. Protiv nje sva ljudska mudrost i predostrožnost bile su beskorisne — iako je grad očišćen od mnogo prljavštine, i bolesnima je zabranjen ulaz, i mnoge molitve su upućene. Nije se pokazivala kao na Istoku, gde je krvarenje iz nosa bilo znak sigurne smrti; ovde su se, na početku, i kod muškaraca i kod žena pojavljivale neke otekline u preponama ili pod pazuhom, neke velike kao jabuka, neke kao jaje, koje je narod zvao kužnim čirevima; a ubrzo zatim, crne ili modre mrlje po rukama i butinama i drugde; i gotovo svi koji su ih imali umirali su u roku od tri dana. Nikakav lekarski savet, nikakav lek, nije izgledao od ikakve koristi. A kuga je bila toliko žestoka da je prelazila s bolesnih na zdrave samim dodirom, kao vatra na suve ili masne stvari prinete blizu nje; i ne samo razgovor s bolesnima, nego i dodirivanje njihove odeće prenosilo je bolest.

Iz ovih stvari, i mnogih drugih sličnih, među onima koji su ostali živi nastali su razni strahovi i zamisli. Neki su mislili da će im umeren život biti odbrana, i zatvarali su se u kuće u kojima niko nije bio bolestan, jedući najfiniju hranu i pijući najbolja vina umereno. Drugi su smatrali da je mnogo piti i uživati, i smejati se svemu, siguran lek; i išli su od krčme do krčme, danju i noću, pijući bez mere. Drugi su išli srednjim putem; drugi, okrutniji, govorili su da je jedini lek bežati; i mnogi muškarci i žene napustili su svoj grad, svoje kuće, svoju rodbinu i svoja dobra. A u ovoj nevolji časni ugled zakona, božanskih i ljudskih, gotovo se srušio, jer su njihovi službenici bili svi mrtvi ili bolesni. Jedan građanin izbegavao je drugog; susedi nisu marili jedni za druge; brat je napuštao brata, ujak sinovca, žena muža; i — što je najteže poverovati — očevi i majke izbegavali su da posećuju i pomažu sopstvenu decu, kao da nisu njihova. Mrtve više nisu pratili do crkve sa svećama i ožalošćenima; siromasi su umirali na hiljade po ulicama; a kada su groblja bila puna, kopani su veliki rovovi, u koje su ih polagali na stotine, složene sloj na sloj kao robu u brodskom skladištu, svakog pokrivenog s malo zemlje, dok se rov ne napuni. Verujem da je između marta i jula unutar zidina Firence više od sto hiljada ljudskih bića odneto iz života ovog sveta.

Dok je naš grad bio u tom stanju, desilo se, kako sam posle čuo od jedne pouzdane osobe, da su se jednog utorka ujutru, u časnoj crkvi Santa Marija Novela, pošto su odslušale službu u crnini, srele sedam mladih gospi, sve povezane prijateljstvom ili srodstvom, nijedna starija od dvadeset osam ni mlađa od osamnaest godina, svaka mudra, plemenite krvi, lepog stasa i ljupkog ponašanja. Neću reći njihova prava imena, ali zvaću ih Pampineja, Fjameta, Filomena, Emilija, Laureta, Neifila i Elisa. Pampineja, najstarija, progovorila je: trebalo bi, rekla je, da učine ono na šta svako ima pravo — da sačuvaju svoje živote; a pošto u gradu ostaju samo da broje mrtve i slušaju zvona, i nalaze svoje kuće prazne, trebalo bi da zajedno odu u jednu od svojih seoskih kuća, kojih je svaka imala po nekoliko, i tamo uživaju koliko mogu, ne prelazeći ni na koji način granice razuma. Filomena je rekla da su žene promenljive i svadljive, i da im trebaju muškarci da ih vode; a Elisa je rekla da su muškarci glave žena. U tom trenutku u crkvu su ušla tri mladića, od kojih najmlađi nije imao manje od dvadeset pet godina — Panfilo, Filostrato i Dioneo — čije su ljubavi bile među gospama; a gospe su ih pozvale da pođu, i oni su, posle prvog čuđenja, rado pristali.

Sledećeg jutra, u sredu, u zoru, sa slugama, napustili su grad i stigli, dve kratke milje dalje, na jedan brežuljak, na čijem je vrhu stajala palata s lepim velikim dvorištem u sredini, tremovima, dvoranama i sobama, livadama unaokolo, čudesnim vrtovima, bunarima hladne vode i podrumima punim dragocenih vina. Tamo je Pampineja, koja je izabrana za kraljicu prvog dana i ovenčana lovorom, dala svakom od slugu njihove zadatke, i rekla: „Ovde je lepo i sveže mesto, i, kao što vidite, ima stolova i šahovskih tabli. Ali ako poslušate moj savet, provešćemo ovaj vreli deo dana ne u igri, u kojoj um jednog igrača mora biti uznemiren bez velikog zadovoljstva za drugog, nego u pričanju priča, u kojima jedno kazivanje može da obraduje celo društvo.“ I tako su, sedeći u krugu na travi u hladu, počeli; a kraljica je pustila svakoga da govori o čemu god mu je najmilije.

Prva priča (Panfilo): Ser Ćapeleto

Musćato Franceze, bogat trgovac koji je u Francuskoj postao vitez, morao je da naplati dugove od nekih Burgunđana, svadljivog i nepoštenog naroda; i setio se ser Čeparela iz Prata, koga su Francuzi zvali Ćapeleto. Bio je beležnik koji se stideo ako bi se ijedna od njegovih isprava pokazala drugačijom od lažne; rado je lažno svedočio; sejao je mržnju među prijateljima; s uživanjem bi pljačkao i ubijao; hulio je, nikada nije išao u crkvu, i bio je izelica i pijanica. Bio je, ukratko, možda najgori čovek koji se ikada rodio. Otišao je u Burgundiju i odseo kod dvojice braće Firentinaca, zelenaša, i tamo se smrtno razboleo. Braća su se uplašila: ako ga izbace, kriviće ih; ako umre neispovedan, nijedna crkva ga neće sahraniti, a narod će se dići na njih kao na zelenaše. Ćapeleto im je rekao da ne brinu i zatražio najsvetijeg fratra koga mogu da nađu. Njemu se ispovedio tako pobožno — plakao je zato što je jednom pljunuo u crkvi, i zato što je kao dete jednom psovao majku, i zaklinjao se da je devica, i da je postio o hlebu i vodi — da ga je fratar smatrao svecem. Umro je; fratar je propovedao njegovu svetost; narod mu je cepao odeću za mošti; i zvali su ga Sveti Ćapeleto, i pričalo se da se kroz njega dešavaju mnoga čuda. „I tako“, rekao je Panfilo, „velika je Božja dobrota prema nama, koji ne gleda našu zabludu nego čistotu naše vere, i uslišava one koji mu se mole čak i preko posrednika koji mu je neprijatelj.“

Druga priča (Neifila): Abraham Jevrejin

U Parizu je bio jedan trgovac, Đanoto di Čivinji, koji je često nagovarao svog prijatelja Abrahama, bogatog i poštenog Jevrejina, da postane hrišćanin. Abraham je najzad rekao da će otići u Rim i videti papu i kardinale, i ako njihovi životi pokažu da je hrišćanska vera bolja od njegove, postaće hrišćanin. Đanoto je očajavao, znajući šta će tamo videti. Abraham je otišao i zatekao sve, od najvećeg do najmanjeg, predane pohoti, proždrljivosti, lakomosti i simoniji. Vratio se i rekao da će se krstiti: „Jer mi se čini da se vaš Pastir, i svi ostali, trude svom svojom veštinom da hrišćansku veru svedu na ništa; a pošto u tome ne uspevaju, nego ona sija sve jače, mora biti da joj je Sveti Duh temelj i oslonac.“ I krstio se u Bogorodičinoj crkvi, i nazvan je Đovani.

Treća priča (Filomena): Tri prstena

Saladin, sultan Vavilona, kome je trebao novac, pozvao je Melhisedeka, bogatog Jevrejina iz Aleksandrije, i, da ga uhvati u zamku, upitao ga koji od tri zakona smatra pravim: jevrejski, saracenski ili hrišćanski. Melhisedek je odgovorio pričom. Jedan veliki čovek imao je dragocen prsten i naredio da onaj od njegovih sinova koji ga bude imao posle njegove smrti bude njegov naslednik. Tako je prelazio kroz mnoga pokolenja, dok nije stigao do jednog oca koji je imao tri sina podjednako draga, i koji ga je obećao svakome od njih. Potajno je dao da se naprave još dva prstena toliko slična da ni on sam nije mogao da ih razlikuje, i dao je po jedan svakom sinu. Posle njegove smrti svaki je polagao pravo na nasledstvo, a pitanje ko je pravi naslednik ostalo je do danas nerešeno. „Tako je, gospodaru, i s tri zakona koje je Bog Otac dao trima narodima: svaki veruje da ima Njegovo nasledstvo, Njegov pravi zakon i Njegove zapovesti; ali koji ih zaista ima, još je nerešeno, kao s prstenovima.“ Saladin je, videvši kako je vešto izbegao zamku, rekao mu svoju potrebu; a Melhisedek mu je rado poslužio, i Saladin mu je vratio i zadržao ga kao prijatelja.

Četvrta do deseta priča

Dioneo je pričao o jednom mladom monahu koji je imao devojku u svojoj ćeliji, i video svog opata kako ga uhodi; ostavio je opatu ključ, i opat je pao u isti greh; a mladi monah je, kada su ga prekorili, istakao da je samo sledio primer svog opata — tako da su obojica posle potajno pravili društvo devojci. Fjameta je pričala kako je markiza od Monferata, kojoj se udvarao francuski kralj, priredila za njega ručak samo od kokošaka, spremljenih na mnogo načina; a kada je pitao zar u toj zemlji nema petlova, odgovorila je: „Nema, gospodaru; ali žene, iako se ponešto razlikuju po odeći i položaju, stvorene su ovde kao i drugde“ — i kralj je razumeo i otišao. Emilija je pričala o jednom dobrom čoveku koji je prekorio licemerje jednog inkvizitora, koji je od njega iznudio novac zbog jedne nepromišljene reči: fratri su, rekao je, obećavali stostruko za svaku činiju čorbe datu siromasima, pa ako je to istina, svi će se udaviti u čorbi. Filostrato je pričao kako je šaljivdžija Bergamino prekorio škrtost Kana Grandea dela Skale pričom o pesniku Primasu i opatu iz Klinija. Laureta je pričala kako je Guljelmo Borsijere, kada ga je škrti Ermino de Grimaldi pitao šta novo da naslika u svojoj dvorani, odgovorio: „Naslikajte Učtivost“ — a Ermino se toliko postideo da je postao najvelikodušniji od ljudi. Elisa je pričala kako je jedna gospa iz Gaskonje, kojoj je na Kipru učinjena nepravda, otišla kralju, koji je bio kukavica, i zamolila ga da je nauči kako podnosi mnoge uvrede koje su mu nanete, da bi i ona naučila da podnosi svoje; a kralj je bio toliko pogođen da je postao strog kažnjavalac nepravdi. A Pampineja, kraljica, pričala je kako su majstora Alberta iz Bolonje, starog lekara zaljubljenog u jednu udovicu, ismevale ona i njene prijateljice; a on je odgovorio da je video gospe kako jedu zeleno lišće praziluka, koje ne vredi ništa, a ostavljaju belu glavicu, koja je najbolja; i gospa ga je, postiđena, molila za oproštaj.

Kada je sunce počelo da zalazi, kraljica je skinula krunu i stavila je na Filomeninu glavu, čineći je kraljicom za sledeći dan. Dioneo je zamolio za jednu uslugu: da ne bude vezan temom zadatom svakog dana, nego da uvek priča poslednju priču, o čemu god hoće; i to mu je odobreno. Večerali su, igrali, a Emilija je otpevala jednu baladu, u kojoj je rekla da je toliko zaljubljena u sopstvenu lepotu da nikada neće voleti drugog.