I. Razni oblici savremenog filozofiranja

Predgovor

Malobrojni javni iskazi u kojima se može prepoznati osećanje za razliku između Fihteovog i Šelingovog sistema kao da više nastoje da tu činjenicu zaobiđu nego da je razmotre. Nijedan od ova dva sistema još nije predstavljen javnosti kao celina. Kantovoj filozofiji bilo je potrebno da se njen duh odvoji od njenog slova; njeno čisto spekulativno načelo trebalo je izdvojiti iz ostatka koji je pripadao umujućoj refleksiji. U načelu dedukcije kategorija Kantova filozofija je pravi idealizam; i upravo je to načelo Fihte izvukao u čistom i strogom obliku, i nazvao ga duhom Kantove filozofije.

Fihteovo „Učenje o nauci“ (Wissenschaftslehre, 1794) tvrdilo je da dovršava Kanta izvodeći sve iz „ja“ koje samo sebe postavlja.

Istorijsko gledište na filozofske sisteme

Doba koje iza sebe ima toliko filozofskih sistema kao svoju prošlost izgleda da mora dospeti do iste ravnodušnosti koju život stiče pošto je okušao sve oblike. Ono traži istinu u zbirci mišljenja. Ali suština filozofije je u tome što ona nema nikakvu posebnu svoju oblast; svaka filozofija je potpuna u sebi, i, kao pravo umetničko delo, nosi celinu u sebi. Kao što dela Apela ili Sofokla, da su ih Rafael i Šekspir poznavali, nisu im mogla izgledati kao puke pripremne vežbe za sopstveno delo, nego kao srodna sila duha, tako ni um ne može u svojim ranijim oblicima naći samo korisne pripremne vežbe za sebe.

Za razliku od svog kasnijeg gledišta na istoriju filozofije kao na napredujući razvoj, Hegel ovde naglašava da je svaka prava filozofija potpun izraz jednog uma.

Potreba filozofije

Kada pobliže pogledamo poseban oblik koji jedna filozofija nosi, vidimo da on nastaje, s jedne strane, iz žive originalnosti duha, čiji su rad i spontanost ponovo uspostavili i oblikovali pocepani sklad; a s druge strane iz posebnog oblika razdvojenosti iz koje sistem proizlazi.

Razdvojenost je izvor potrebe filozofije; i kao obrazovanost doba, ona je neslobodna i data strana celog oblikovanja. U obrazovanosti se pojava Apsolutnog izdvojila iz Apsolutnog i učvrstila se kao samostalna. Ali u isto vreme pojava ne može da se odrekne svog porekla, i mora težiti da mnoštvo svojih ograničenja sastavi u jednu celinu.

Kada moć sjedinjenja iščezne iz života ljudi, i kada suprotnosti izgube svoju živu vezu i uzajamnost i postanu samostalne, nastaje potreba filozofije.

„Entzweiung“ — razdvojenost, razdor, rascepljenost u dvoje — ključna je reč ogleda. Hegel misli na podele modernog života: između duha i tela, subjekta i objekta, uma i čula, slobode i prirode, pojedinca i zajednice.

Ukinuti takve učvršćene suprotnosti jedini je interes uma. Ovaj interes ne znači da je um suprotstavljen suprotnosti i ograničenju kao takvima; jer nužna razdvojenost je jedan činilac života, koji se večno obrazuje suprotstavljanjem; a celovitost, na najvišem vrhuncu života, moguća je samo kroz svoje ponovno uspostavljanje iz najdubljeg razdvajanja. Ono čemu se um suprotstavlja jeste samo apsolutno učvršćivanje razdvojenosti od strane razuma.

Refleksija kao oruđe filozofiranja

Razum, moć refleksije, deli i učvršćuje: postavlja konačna određenja, svako suprotstavljeno ostalima. Um upotrebljava refleksiju kao svoje oruđe; ali ide izvan nje, odnoseći ograničeno na Apsolutno. Refleksija, ukoliko se odnosi na Apsolutno, jeste um. Tada refleksija uništava sebe i sve svoje proizvode — ona „poništava“ konačno, pokazujući njegov odnos prema beskonačnom.

Apsolutno je noć, a svetlost je mlađa od nje; i razlika između njih dveju, kao i izlaženje svetlosti iz noći, jeste apsolutna razlika. Ništavilo je prvo iz čega je izašlo sve biće, sva mnogostrukost konačnog.

Jedna od najnavođenijih rečenica ogleda. Šest godina kasnije, u Predgovoru „Fenomenologiji“, Hegel će se rugati Apsolutnom kao „noći u kojoj su sve krave crne“ — znak koliko se udaljio od Šelinga.

Spekulacija i zdrav razum

Spekulacija i zdrav razum ne razumeju jedno drugo. Zdravom razumu proizvodi spekulacije izgledaju kao izvrnuti svet. Zdrav razum se drži konačnog, učvršćenih suprotnosti, i veruje u njih; ali i on ima Apsolutno u sebi, kao osećanje, kao veru. Filozofija ovu veru čini svesnom, i tako zdravom razumu izgleda da je razara.

Načelo filozofije

Zadatak filozofije sastoji se u tome da konstruiše Apsolutno za svest. Načelo filozofije jeste identitet identiteta i neidentiteta: i suprotstavljenost i jedinstvo su u Apsolutnom.

„Die Identität der Identität und der Nichtidentität“ — formula koju je Hegel prvi put skicirao kao „sjedinjenje sjedinjenja i nesjedinjenja“ u svom frankfurtskom fragmentu iz 1800.

Filozofija ne može početi od jednog jedinog stava, od prvog načela iz koga se sve ostalo izvodi, kako su pokušavali Rajnhold i Fihte; jer svaki stav je proizvod refleksije, i ima svoju suprotnost. Apsolutno se može prikazati samo u celini — u sistemu — u kome je svaki stav ukinut u celovitosti. Ono se shvata u transcendentalnom opažanju, koje sjedinjuje suprotnosti subjekta i objekta, inteligencije i prirode.