Glave I–VII: Dokoličar i zoolog · Dvoboj

Bilo je osam sati ujutru — vreme kad su se oficiri, mesni činovnici i posetioci obično kupali u moru posle vrele, zagušljive noći, a zatim odlazili u paviljon da piju čaj ili kafu. Ivan Andrejič Lajevski, mršav, plav mladić od dvadeset osam godina, u kapi Ministarstva finansija i u papučama, sišao je da se okupa, i zatekao na plaži nekoliko poznanika, a među njima svog prijatelja Samojlenka, vojnog lekara.

Samojlenko je, sa svojom velikom kratko ošišanom glavom, debelim vratom, crvenim licem, velikim nosom, čupavim crnim obrvama i sedim zaliscima, debeo i podbuo, s promuklim vojničkim basom, na svakog pridošlicu ostavljao neprijatan utisak mrzovoljnog siledžije; ali dva-tri dana pošto bi ga čovek upoznao, njegovo lice počinjalo je da izgleda neobično dobro, dobroćudno pa čak i lepo. Uprkos svojoj nespretnosti i grubom ponašanju, bio je miroljubiv čovek, beskrajne dobrote, uvek spreman da bude od koristi. S celim gradom je bio na „ti“, svima je pozajmljivao novac, sve je lečio, ugovarao brakove, mirio svađe, priređivao izlete na kojima je pekao šašlik i kuvao izvanredno dobru čorbu od cipola; uvek se bavio tuđim poslovima, i uvek je bio oduševljen nečim. Opšte mišljenje je bilo da nema mana. Imao je samo dve slabosti: stideo se svoje dobrote, i pokušavao da je sakrije strogim pogledom i hotimičnom grubošću; i voleo je da ga bolničari i vojnici zovu „vaša ekselencijo“, iako je bio samo državni savetnik.

„Odgovori mi na jedno pitanje, Aleksandre Davidiču“, počeo je Lajevski, kad su obojica stajali u vodi do ramena. „Recimo da si voleo neku ženu i živeo s njom dve-tri godine, a onda prestao da mariš za nju, kao što to biva, i počeo da osećaš da nemaš ništa zajedničko s njom. Kako bi se ponašao u tom slučaju?“

„Vrlo jednostavno. ‚Idite kud hoćete, gospođo‘ — i tome bi bio kraj.“

„Lako je to reći! Ali ako ona nema kud da ide? Žena bez prijatelja i rodbine, bez prebijene pare, koja ne ume da radi . . .“

„Pa šta? Pet stotina rubalja odjednom, ili dvadeset pet rubalja mesečno — i ništa više. Vrlo jednostavno.“

„Čak i ako pretpostavimo da imaš pet stotina rubalja i možeš da plaćaš dvadeset pet rubalja mesečno, žena o kojoj govorim obrazovana je i ponosna. Da li bi zaista mogao da se nateraš da joj ponudiš novac? I kako bi to uradio?“

Samojlenko je hteo da odgovori, ali u tom trenutku jedan veliki talas prekrio ih je obojicu, pa se razbio o plažu i bučno se povukao preko šljunka. Prijatelji su izašli i počeli da se oblače.

„Naravno, teško je živeti sa ženom ako je ne voliš“, rekao je Samojlenko, istresajući pesak iz čizama. „Ali stvar treba posmatrati čovečno, Vanja. Da sam ja na tvom mestu, nikad joj ne bih pokazao ni znak da je ne volim, i živeo bih s njom do smrti.“

Odmah se postideo sopstvenih reči; pribrao se i rekao:

„A što se mene tiče, mogle bi i da ne postoje ženske. Nek idu sve do đavola!“

Prijatelji su se obukli i otišli u paviljon. Tamo je Samojlenko bio sasvim kao kod kuće, pa je čak imao i sopstvenu šolju s tanjirićem. Svakog jutra donosili su mu na poslužavniku šolju kafe, visoku čašu od brušenog stakla s ledenom vodom, i malu čašicu konjaka. On bi najpre popio konjak, zatim vrelu kafu, a zatim ledenu vodu, i to je mora biti bilo vrlo prijatno, jer su mu posle toga oči izgledale vlažne od zadovoljstva, gladio bi zaliske obema rukama, i govorio, gledajući more:

„Čudesno veličanstven pogled!“

Posle duge noći provedene u neveselim, jalovim mislima koje mu nisu davale da spava, i koje kao da su pojačavale mrak i sparinu noći, Lajevski se osećao bezvoljno i slomljeno. Ni od kupanja ni od kafe nije mu bilo bolje.

„Hajde da nastavimo razgovor, Aleksandre Davidiču“, rekao je. „Neću to kriti; govoriću ti otvoreno kao prijatelju. Između Nadežde Fjodorovne i mene stvari stoje loše . . . vrlo loše! Oprosti što ti namećem svoje privatne poslove, ali moram da progovorim.“

Samojlenko, koji je slutio o čemu će govoriti, oborio je oči i dobovao prstima po stolu.

„Živim s njom dve godine i prestao sam da je volim“, nastavio je Lajevski; „ili, bolje rečeno, shvatio sam da nikada nisam ni osećao nikakvu ljubav prema njoj . . . Ove dve godine bile su obmana.“

Dve godine ranije Lajevski je otišao iz Petrograda na Kavkaz s Nadeždom Fjodorovnom, udatom ženom koja je zbog njega napustila muža. Nisu bili venčani; živeli su zajedno, što je u jednom malom provincijskom gradu bio skandal.

„Došli smo ovamo“, rekao je Lajevski, „s glavama punim novog, poštenog života. Hteli smo da radimo, da živimo od zemlje u znoju lica svoga, da imamo vinograd, njivu. Bićemo čisti, pošteni, slobodni. A umesto toga — ovaj tužni gradić, sto u jednoj državnoj kancelariji, ljudi koje prezirem, karte, vino, žega. Ne volim je. Sve na njoj me nervira. To je nepodnošljiv položaj, i ne znam kako da izađem iz njega.“

Samojlenko mu je rekao, grubo, dobronamerno, da priča koješta; da kako je prostro, tako mora i da spava; da se žena koja je zbog njega napustila sve ne sme ostaviti. „Moraš da živiš s njom, za ime Boga. Da sam ja na tvom mestu, oženio bih se njome i gotovo.“

„Da se oženim njome? Ona ima muža.“

Lajevski je uzdahnuo. U srcu je zavideo Samojlenku na njegovom prostom, zdravom osećanju dužnosti; i osećao je da za njega to nikada ne bi valjalo.

Mnogo je pričao — uvek je mnogo pričao, i suviše pametno. Svoju slabost objašnjavao je pozivajući se na celu svoju generaciju, na pisce tog doba, na Onjegina, Pečorina, Bajronovog Kaina, Bazarova: „oni su naši očevi po telu i po duhu“. On je suvišan čovek, promašaj; to nije njegova krivica; krivo je doba. Tolstoj je, rekao je, pisao o tome. Već je bio odlučio, iako to još nije rekao, da je njegov spas u bekstvu — na sever, u Petrograd, u stari život, sam.

Kod kuće je Lajevski zatekao Nadeždu Fjodorovnu u jutarnjem ogrtaču, raspuštene kose, kako pije kafu. Na sebi je imala belu haljinu od muslina, a na glavi ružičastu kapicu; čitala je jedan francuski roman.

Sve na njoj ga je sad nerviralo: način na koji pije kafu, polako, s uživanjem; način na koji prinosi šolju usnama; njen beli vrat s kovrdžicama, koji nije mogao da podnese da gleda; neuredne sobe, razbacane ukosnice i hartije i pocepana pisma po podu, čarape prebačene preko stolice; njeno pričanje o moru, planinama, nebu, kojima nikada nije prestajala da se divi, kao što se on njima odavno zasitio. Gledao ju je, i mislio da je mrzi.

„Idem da se okupam“, rekla je veselo. „Zar nije divan dan? Kakvo divno more!“

Ništa nije rekao. Otišao je u svoju radnu sobu i legao na sofu.

A imao je jednu tajnu. Dva dana ranije primio je pismo u kome ga obaveštavaju da je njen muž umro. Nije joj rekao. Znao je da bi, kad bi joj rekao, ona očekivala da se njome oženi — ili bi bar svi to očekivali; a on je hteo samo da pobegne.

Sakrio je pismo u svoj sto, i ćutao, dan za danom.

Otišao je u kancelariju i tamo nije ništa radio. Došao je kući i ležao na sofi i čitao, ili nije čitao. Uveče je kartao u klubu, ili pio vino s oficirima. Mislio je na Petrograd: na magle, Nevski prospekt, mostove, knjižare, pozorišta, pametne, obrazovane ljude, hladnoću. Sve ovde — žega, planine, Tatari i Abhazi na ulici, dosadni činovnici, more — bilo mu je mrsko.

Noću je ležao budan i mislio kako bi mogao da ode: da pozajmi novac, da ode u Petrograd, da nađe službu, i da pošalje po nju posle — ili da ne pošalje po nju.

Samojlenko je držao neku vrstu table d'hôte. Dva mladića su ručavala kod njega svakog dana i plaćala mu za to. Jedan je bio mladi zoolog po imenu fon Koren, koji je došao na Crno more za leto da proučava embriologiju meduza; drugi je bio đakon po imenu Pobedov, koji je tek nedavno završio bogosloviju i bio poslat u grad da zameni starog đakona, koji je otišao na lečenje. Svaki od njih plaćao je dvanaest rubalja mesečno za ručak i večeru, a Samojlenko ih je naterao da obećaju da će dolaziti tačno u dva sata.

Fon Koren je bio mladić od dvadeset osam godina ili tako nešto, tamnoput, širokog čela i crne brade, brižljivo obučen, hladnog, samouverenog, prilično prezrivog držanja. Bio je veoma vredan: ceo dan je radio na svojim meduzama, i ni o čemu nije govorio osim o nauci, o Arktiku, i o svojoj predstojećoj ekspediciji. Već je bio na jednoj ekspediciji na Belo more, i spremao je drugu, na daleki sever.

Đakon je bio vrlo mlad, dugačkog vrata i retke brade. Bio je dobroćudan, lenj, voleo je pecanje, i smejao se svemu — sve što bi se reklo s imalo žara bacalo ga je u grohotan smeh, tako da je morao da se drži za stomak.

Za ručkom je razgovor prešao, kao što je često bivalo, na Lajevskog.

„On je vrlo prijatan momak“, rekao je Samojlenko. „Dobra srca, obrazovan. Malo je slab, ali nema u njemu zla.“

„Nema u njemu zla!“, rekao je fon Koren. „On je za društvo štetan kao mikrob kolere. On je parazit; živi na tuđi račun; ništa ne radi, i kvari sve oko sebe. Naučio je pisare u svojoj kancelariji da piju i kartaju; naučio je mlade da je besposlica zanimljiva, da je znak fine i osetljive prirode. A njegova žena — živi otvoreno s njim, bez braka — daje primer celom gradu. Gospođice je gledaju, i misle da je to veoma romantično.“

„Ali šta da se radi s njim?“

„Udaviti ga bila bi usluga čovečanstvu“, rekao je fon Koren hladno.

Đakon se nasmejao.

„Ti se šališ“, rekao je Samojlenko, zgranut.

„Nimalo. Ako se ne može popraviti, treba ga učiniti bezopasnim. Čovečanstvo je to uvek činilo; priroda to čini prirodnim odabiranjem. Ljudski rod je, u sopstvenom interesu i u interesu vrste, dužan da uništava slabe, beskorisne, degenerisane. Ako to ne učinimo, oni će se namnožiti i pokvariti jake.“

„Hoćeš da kažeš“, rekao je Samojlenko, „da bi ga ubio?“

„U dobro uređenom društvu bio bi poslat na prinudni rad. Ali pošto nemamo takvo društvo, kažem: bar ga treba sprečiti da čini štetu.“

Đakon se grohotom smejao, a Samojlenko je, crven i ogorčen, rekao da fon Koren govori kao neznabožac.

Fon Korenovo pričanje o „uništavanju“ slabih radi dobra vrste odjek je popularnog darvinizma Čehovljevog vremena.

U nedelju je priređen izlet. Samojlenko ga je preuzeo, kao što je preuzimao sve izlete. Trebalo je da idu nekih pet milja od grada, do mesta gde se dve reke — Crna reka i Žuta reka — sastaju, i gde je jedan Tatarin po imenu Kerbalaj držao mali duhan, krčmu.

Krenuli su u pet sati po podne, kolima i na konjima: Samojlenko i Lajevski u jednoj kočijici; Nadežda Fjodorovna s Marijom Konstantinovnom Bitjugovom, ženom jednog mesnog činovnika, s njeno dvoje dece, Katjom i Kostjom; fon Koren i đakon u drugim kolima, s namirnicama; policijski načelnik Kirilin, i jedan mladić po imenu Ačmijanov, sin vlasnika glavne radnje u gradu, na konjima; i muž Marije Konstantinovne, i drugi.

Put je vodio duž obale, a zatim gore u planine, kroz klance, pored porušenih tatarskih koliba i voćnjaka. Predeo je bio veličanstven. Desno su se planine dizale kao čvrst zid; levo je dole blistalo more. Vazduh je bio mirisan. Nadežda Fjodorovna, koja se osećala mladom i lepom u svojoj novoj haljini, sa suncobranom, bila je vrlo raspoložena; smejala se, uzvikivala pri svakom pogledu.

Lajevski, sedeći pored Samojlenka, ništa nije video. Mislio je kako da dođe do novca za svoje bekstvo.

Kod duhana su ljudi skupili drva i naložili veliku vatru na obali; Samojlenko je, u beloj kecelji, kuvao ribiju čorbu u kotlu. Đakon je pecao. Ostali su šetali, ili sedeli na travi.

Nadežda Fjodorovna je trčkarala, smejala se, pevala, brala cveće, gazila po reci; htela je da joj se dive. Koketirala je s Kirilinom i s Ačmijanovom. Lajevski je, posmatrajući je, bio bolestan od gađenja i stida. Činilo mu se da je svi prozreše, i da mu se smeju.

Nadežda Fjodorovna dugovala je trista rubalja u radnji Ačmijanovljevog oca, za haljine i druge stvari; mladić je bio zaljubljen u nju, i rekao joj je da neće tražiti novac. A jednom je, u trenutku dosade i slabosti, dozvolila policijskom načelniku, Kirilinu, da joj postane ljubavnik. Sad se bojala obojice.

Fon Koren je, posmatrajući Lajevskog, prezirao ga.

Smrklo se. Vatra je buknula; lica oko nje bila su crvena; planine su bile crne naspram zvezdanog neba. Jeli su ribiju čorbu, pili vino, i razgovarali. Lajevski je, napola pijan, držao govore; Nadežda Fjodorovna se smejala preglasno.

Na putu kući, u mraku, u kolima, najzad sam s njom, Lajevski je rekao naglo, grubo:

„Tvoj muž je umro.“

Kriknula je, i zaplakala. A on je, s iznenađenjem i prezirom, osetio da ona ne plače za mužem, nego za sobom — od straha, od zbunjenosti, jer ne zna šta će biti s njom.

Sutradan je Lajevski otišao kod Samojlenka.

„Saša, prijatelju dragi, pozajmi mi trista rubalja. Moram da idem u Petrograd. Tamo ću nabaviti novac i poslati ti ga. Čim dobijem službu i stan, poslaću po Nadeždu Fjodorovnu. Ne mogu ovde da ostanem; poludeću.“

Malo je lagao, i Samojlenko je to znao. Nije verovao da će Lajevski ikada poslati po nju. Ali on nikada nikome ništa nije mogao da odbije.

„Nemam trista rubalja“, rekao je. „Ali pozajmiću ih. Nabaviću ti ih.“

A Lajevski je, s olakšanjem, već video sebe u vozu kako juri na sever.

Nadežda Fjodorovna je, u međuvremenu, ležala budna noću, u jadu. Učinila je zlo; znala je to. Dugovala je novac koji nije mogla da vrati; Kirilin je navaljivao za još jedan sastanak, i pretio skandalom; Ačmijanov ju je gledao očima od kojih se plašila. Lajevski je bio hladan. Mislila je da bi, kad bi samo mogla da počne iznova, bila dobra, čista, poštena; radila bi; bila bi prava žena. Htela je da bude voljena.