Prvi deo: U pozadini

Predgovor

Veliko doba traži velike ljude. Ima skromnih, nepriznatih junaka, bez Napoleonove slave i bez istorije njegovih dela. Analiza njihovih karaktera zasenila bi čak i slavu Aleksandra Velikog. Danas na ulicama Praga možete sresti jednog otrcano obučenog čoveka koji nije ni svestan svog značaja u istoriji velikog novog doba. Skromno ide svojim putem, nikome ne smeta, niti njemu smetaju novinari koji traže intervju. Kad biste ga pitali kako se zove, odgovorio bi jednostavno i bez pretenzija: „Ja sam Švejk.“ I taj tihi, nenametljivi, otrcano obučeni čovek zaista je onaj junački i hrabri dobri vojnik Švejk, čije je ime u doba Austrije bilo na usnama svih građana Kraljevine Češke, i čija slava neće izbledeti ni u republici. Veoma volim dobrog vojnika Švejka, i dajući prikaz njegovih doživljaja u svetskom ratu, uveren sam da ćete svi saosećati s tim skromnim, nepriznatim junakom.

1. Dobri vojnik Švejk se umeša u svetski rat

„Dakle, ubili su nam Ferdinanda“, rekla je posluga gospodinu Švejku, koji je pre mnogo godina napustio vojnu službu, pošto ga je vojna lekarska komisija konačno proglasila idiotom, a sad je živeo od prodaje pasa — ružnih, mešanih nakaza kojima je krivotvorio rodovnike. Osim tog zanimanja patio je od reume, i upravo je tog trenutka trljao kolena mašću.

„Kog Ferdinanda, gospođo Milerova?“, pitao je Švejk, nastavljajući masažu. „Ja znam dva Ferdinanda. Jedan je raznosač kod apotekara Pruše, koji je tamo jednom greškom popio bocu ulja za kosu; a drugi je Ferdinand Kokoška, koji skuplja pseći izmet. Ni za jednim od njih nije šteta.“

„Ama ne, gospodine, to je Njegovo carsko visočanstvo, nadvojvoda Ferdinand, iz Konopišta, onaj debeli, pobožni. Ubili su ga u Sarajevu, gospodine, iz revolvera, znate. Vozio se tamo u automobilu sa svojom nadvojvotkinjom.“

„E, pa eto vidite, gospođo Milerova, u automobilu. Da, takav gospodin to može sebi da priušti, i nikad ne pomisli da takva vožnja automobilom može loše da se završi. I to još u Sarajevu, to je u Bosni, gospođo Milerova. Mislim da su to uradili Turci. Znate, nikada nije trebalo da im uzmemo Bosnu i Hercegovinu.“

Švejk je obukao kaput i otišao u svoju krčmu „Kod putira“, gde je, pored krčmara Palivca, sedeo samo jedan gost: policajac u civilu, Bretšnajder, iz državne bezbednosti. Palivec je bio prostak, kome je svaka druga reč bila prostačka, ali bio je načitan, i svakome je govorio da pročita šta je Viktor Igo napisao o Napoleonovoj staroj gardi kod Vaterloa; a tog dana bio je rešen da ništa ne kaže. „Divno je leto“, rekao je Bretšnajder, otvarajući razgovor. „Sve to ništa ne vredi“, rekao je Palivec. „Lepo su nam to udesili u Sarajevu“, rekao je Bretšnajder, s nadom koja se izjalovila. „U kom Sarajevu?“, pitao je Palivec. „U onom vinskom podrumu u Nuslima? Tamo se stalno tuku.“

Švejk je bio predusretljiviji. Objasnio je detektivu, nadugačko, da je to veliki gubitak za cara, koji će to sigurno osvetiti; da će biti rata sa Srbijom i s Rusijom; i da je jednom poznavao čoveka koga su ustrelili na isti način. A kad je Bretšnajder pitao Palivca nije li nekada na zidu visila slika Njegovog veličanstva cara, Palivec je odgovorio da je visila, ali su muve pravile svoje nečistoće po njoj, pa ju je skinuo na tavan: „Znate kako je, ljudi svašta pričaju.“ Bretšnajder ih je obojicu uhapsio: Švejka zbog veleizdaje, a Palivca zbog vređanja Njegovog veličanstva time što je njegov lik doveo u vezu s muvljim nečistoćama.

„Da sam ja hteo da ubijem nadvojvodu“, nastavio je Švejk, „uzeo bih brauning. Izgleda kao igračka, ali za dva minuta možete njime da ubijete dvadeset nadvojvoda, mršavih ili debelih — iako, među nama, debelog je lakše pogoditi nego mršavog. Sećate li se onda u Portugaliji kad su ubili svog kralja? I on je bio debeo. Pa, naravno, kralj ne može biti mršav.“ I objasnio je da car to nikada neće ostaviti tek tako: „Videćete — rat s Turcima. Ubili ste mi strica, pa evo vam jedna po njušci. Rat je siguran. Srbija i Rusija će nam pomoći. Biće lepe tuče.“ Bretšnajder je sve zapisao.

2–5. Švejk u policijskoj upravi; Pred lekarskim veštacima; Izbačen iz ludnice

U policijskoj upravi Švejk je sedeo u ćeliji s nekoliko uplašene gospode, od kojih je svaki bio uhapšen zbog neke sitnice u opštoj panici: jedan zato što je rekao da je nadvojvoda bio čovek od karaktera, drugi zato što je polomio jednu klupu, treći zato što nije mogao da se seti da li je nešto rekao. Švejk ih je sve tešio pričama, a kad su ga izveli pred inspektora, odmah je potpisao priznanje da je uvredio cara, da je počinio veleizdaju, i sve ostalo što su mu stavili pred nos. „Želite li još nešto da priznam?“, pitao je. „Pokorno javljam, gospodine, rado ću priznati bilo šta.“

„Sve ima svoju dobru stranu“, rekao im je Švejk. „U stara vremena bilo je mnogo gore. Terali su te da hodaš po usijanom gvožđu i da piješ rastopljeno olovo da bi se videlo jesi li nevin. Danas je mnogo humanije. Samo te zatvore, i ako si nevin, puste te, a ako si kriv, obese te. Sve je vrlo pravično.“ Ostalima to nije bila uteha.

Izveli su ga pred komisiju trojice učenih psihijatara, koji su mu postavljali pitanja kao „Je li radijum teži od olova?“ („Pokorno javljam, nisam ga merio, gospodine“) i „Verujete li u smak sveta?“ („Morao bih najpre da ga vidim, ali sigurno neće biti prekosutra“), i tražili da izračuna dubinu Tihog okeana; i proglasili su ga potpunim idiotom. Poslali su ga u ludnicu, gde mu se život činio tako prijatnim — svako je mogao da kaže šta hoće, neki su bili papa, a neki sultan, i hranili su ga i kupali — da je, kad su otkrili da je samo običan idiot i izbacili ga zbog simuliranja, odbio da ode, pa su morali da ga iznesu, a on je sedeo u jednoj kafani i žalio se da su ga iz ludnice izbacili bez ručka.

„Zaista ne znam“, rekao je Švejk posle, „zašto se ti ludaci toliko ljute što ih tamo drže. Možeš da puziš go po podu, da zavijaš kao šakal, da besniš i ujedaš. Kad bi to neko radio bilo gde drugde, ljudi bi se čudili; ali tamo je to sasvim normalno. Tamo vlada sloboda o kakvoj ni socijalisti nikada nisu sanjali. Možeš da se nazoveš Bogom, ili Bogorodicom, ili papom, ili engleskim kraljem, ili carem, ili svetim Vaclavom. Rado bih tamo ostao zauvek.“

Ponovo su ga uhapsili, pustili, i otišao je kući; a Palivec je, zbog muva, dobio deset godina.

Bretšnajder, detektiv, nije ga zaboravio. Došao je u Švejkov stan da kupi psa, nadajući se da će ga navesti na neku neopreznu reč o ratu. Švejk mu je prodao jednog mešanca s krivotvorenim rodovnikom, opaku zver, i dugo mu pričao o psima, i ni o čemu drugom. Bretšnajder je došao sutradan i kupio još jednog, pa još jednog, i pričao, a Švejk je pričao o psima; i uskoro je detektivov stan bio pun divljih, izgladnelih mešanaca s kojima nije mogao da izađe na kraj, i koji su ga na kraju, kako priča kaže, pojeli. I državna bezbednost izgubila je jednog od svojih najrevnosnijih službenika.

6–7. Švejk ide u rat

Kad je stiglo naređenje o mobilizaciji, i kad je Švejk dobio poziv, ležao je u krevetu s reumom. „Gospođo Milerova“, rekao je, „moram u Beograd.“ Poslao ju je da od poslastičara donese kolica za bolesnike, i par štaka; i tako je, s vojničkom kapom na glavi, sa štakama u ruci, dok ga je gurala gospođa Milerova, išao ulicama Praga do regrutne komisije, mašući štakama i vičući: „Na Beograd! Na Beograd!“ Okupila se gomila i pošla za njim; a novine su pisale o patriotizmu jednog bogalja. U regrutnoj komisiji lekari, koji su svakoga smatrali simulantom, proglasili su i njega simulantom.

Sledećeg jutra novine su pisale o dirljivom prizoru: bogalj koji je, uprkos bolesti, insistirao da ga odvezu u regrutnu komisiju da ponudi svoj život za cara. „Patriotizam jednog bogalja“, glasio je jedan naslov; i čitaoci su bili ganuti, a neke dame htele su da hrabrom invalidu pošalju poklone.

8–9. Švejk kao simulant; U garnizonskom zatvoru

Poslali su ga u vojnu bolnicu za simulante, gde je doktor Grinštajn lečio sve bolesti, od tuberkuloze do reume, strogom dijetom, aspirinom, ispiranjem želuca, klistirima i kininom, dok se pacijenti ne bi sami proglasili sposobnim za službu. Švejk je zahvaljivao doktoru za svaki klistir; a jednog dana jedna baronica u poseti, patriotska dama, došla je s korpom poslastica za „hrabrog vojnika“ koga su opisale novine, koje su pojeli drugi pacijenti dok je Švejk dobijao još jedan klistir. Poslali su ga u garnizonski zatvor.

U bolnici su simulanti upoređivali svoje metode da se razbole — šta da progutaju, šta da ubrizgaju, šta da utrljaju — svaki siguran da će dobiti otpust; i svaki je, posle lečenja doktora Grinštajna, proglašen sposobnim i poslat na front.

10–13. Švejk kao posilni vojnog sveštenika

U garnizonskom zatvoru zatvorenici su morali da slušaju propovedi vojnog sveštenika Ota Kaca, najsavršenijeg vojnog sveštenika na svetu, rođenog Jevrejina, koji je studirao na trgovačkoj akademiji, krstio se bez naročitog razloga, i postao sveštenik slučajno; pio je, kockao se, i propovedao tako da su se zatvorenici smejali. Švejk je, na propovedi, briznuo u plač, tako glasno i tako dirljivo da ga je sveštenik, oduševljen, zatražio za svog posilnog.

Švejk je verno služio Kaca. Dovodio ga je kući iz krčmi, nosio uz stepenice, stavljao u krevet, i pozajmljivao novac za njega. Za poljsku misu obišao je ceo Prag da nađe poljski oltar i putir; služio je na misi, u civilnom odelu, kao ministrant, ne znajući ni reči od nje; a posle, kad je sveštenik ponovo bio pijan i vodio dugu teološku raspravu s jednim drugim sveštenikom, Švejk ga je fijakerom odvezao kući, kroz noć, dok je sveštenik, ležeći Švejku u naručju, pevao pesme i blagosiljao kočijaša.

Celim putem sveštenik, koji je zaboravio ko je Švejk, neprestano ga je pitao ko je i kuda idu; hteo je da izađe i uzme drugi fijaker; hteo je da se vrati u krčmu; izjavljivao je da ne poznaje Švejka i da neće platiti; pokušavao je da iskoči iz fijakera. Švejk ga je čvrsto držao za okovratnik, objašnjavao mu sve svaki put kao prvi put, i najzad ga je odneo gore u stan, i stavio u krevet izuvši mu čizme, dok mu je sveštenik, plačući, govorio da je dobar čovek, i davao mu oproštaj za sve grehe.

Sveštenikov stan postepeno je ostajao bez nameštaja, koji je zalagao ili prodavao da plati dugove; najzad je založio čak i klavir. Švejk je vodio račune domaćinstva, i nalazio novac gde ga nije bilo, i nalazio izgovore za poverioce. A svakog jutra sveštenik bi ga, sa strašnom glavoboljom, pitao: „Švejk, šta sam juče radio?“ — a Švejk bi mu rekao, ništa ne prećutkujući.

Kad je sveštenik morao da da poslednju pomast jednom vojniku na samrti, a nije imao sveto ulje, poslao je Švejka da ga kupi. Švejk je išao od radnje do radnje, i najzad mu je, u jednoj radnji s bojama, pomoćnik prodao bocu najboljeg konopljinog ulja, broj tri, uveravajući ga da je isto tako dobro. „Nema nikakve razlike“, rekao je Švejk svešteniku; „sve je to ulje.“ A sveštenik, suviše pijan da bi mario, prihvatio ga je.

Ali Otu Kacu je uvek nedostajalo novca; i jedne večeri, kartajući se s nadporučnikom Lukašem, izgubio je Švejka.

14. Švejk kao posilni nadporučnika Lukaša

Nadporučnik Lukaš bio je tipičan aktivni oficir trule austrijske monarhije, Čeh koji je javno govorio nemački a nasamo češki, dobar prema svojim ljudima i sklon životinjama i ženama. Švejk ga je služio s takvom revnošću da je uskoro bio u nevolji. Pustio je nadporučnikovu mačku da pojede kanarinca, „da se navikavaju jedno na drugo“. Primio je, dok je nadporučnik bio napolju, jednu damu koja je pobegla od muža i došla da ostane; a pošto je nadporučnik ostavio naređenje da Švejk ispuni sve njene želje, Švejk je tako i učinio — svaku želju — kako je savesno raportirao.

Na njihovom prvom susretu nadporučnik je rekao: „Sveštenik mi kaže da ste izuzetan idiot. Nadam se da niste.“ „Pokorno javljam, gospodine nadporučniče“, rekao je Švejk, „vojni lekari su me proglasili idiotom, zvanično. Otpušten sam iz vojske zbog idiotluka. Ceo život sam idiot, gospodine, zvanično.“ I pogledao je svog novog gospodara tako dobrim i nevinim pogledom da nadporučnik nije znao da li da se nasmeje ili da ga udari.

Nadporučnik je hteo psa, a Švejk, koji je bio trgovac psima, znao je kako da ga nabavi. S jednim prijateljem, Blahnikom, ukrao je jednog lepog pinča od sluškinje jednog pukovnika dok ga je šetala u parku, obojio ga, krivotvorio mu rodovnik, i poklonio ga nadporučniku.

15. Katastrofa

Nadporučnik Lukaš je izašao sa svojim novim psom, i na ulici sreo pukovnika Fridriha Krausa fon Cilerguta — čoveka toliko glupog da su ga oficiri izbegavali, koji je sve nadugačko objašnjavao: „Prozor je, gospodo, okvir sa staklom u njemu.“ Pas je radosno potrčao pukovniku, jer je bio njegov. Pukovnik je bio van sebe. A sutradan je nadporučnik Lukaš premešten, sa svojim posilnim, u 91. puk u Češkim Budjejovicama, koji je samo što nije krenuo na front.

Pukovnikovi govori bili su čuveni u celom garnizonu. Zaustavio bi nekog oficira na ulici i objašnjavao mu: „Vidite, gospodine poručniče, trotoar je onaj deo ulice koji je namenjen pešacima, i uzdignut je iznad kolovoza. A kolovoz je, gospodine poručniče, onaj deo ulice koji je namenjen vozilima.“ Odmah je prepoznao svog psa, uprkos boji; naterao je nadporučnika da mu kaže odakle ga je nabavio; a Lukaš, koji nije znao ništa, rekao je da mu je to poklon od posilnog.

Kad se nadporučnik vratio kući, ispričao je Švejku šta se dogodilo. Švejk je pažljivo slušao, i rekao: „Pokorno javljam, gospodine nadporučniče, to je velika nesreća. Ne dešava se često da pas na ulici pobegne natrag svom vlasniku.“

Pogovor prvom delu

Hašek dodaje kratku napomenu odgovarajući kritičarima koji su se žalili na prost jezik vojnika: život nije škola lepog ponašanja, kaže; svako govori onako kakav je; a knjiga koja bi pokušala da očisti govor kasarne bila bi laž. Nije, rekao je, pisao priručnik salonskog bontona. Obećava čitaocu da će Švejk nastaviti na front.