Glave 1–4: Baka dolazi na beljaru

Glava 1

Baka je imala sina i dve kćeri. Starija kći godinama je živela u Beču kod rodbine, i tamo se udala. Baka je i dalje živela u svojoj kućici u jednom selu u planinama, blizu šleske granice, i bila je zadovoljna. A onda je jednog dana stiglo pismo od starije kćeri: njen muž je stupio u službu kod jedne kneginje čije je imanje ležalo u Češkoj, samo nekoliko milja od bakinih planina; sele se tamo; i ne bi li majka došla da živi s njima zauvek? Baka je plakala, i nije znala šta da radi. Srce ju je vuklo kćeri i unucima koje nikada nije videla; ali bilo je teško napustiti mesto gde je toliko dugo živela. Na kraju je srce pobedilo. Kućicu i njeno malo dobro predala je na brigu staroj Bjetki, i krenula.

Kod kuće u dolini deca su još od jutra čekala na kapiji. Kada su se kola zaustavila, izašla je jedna mala starica u tamnom krznenom kaputiću, sa zelenom kapicom i crvenom maramom, a deca su se odmah ustručavala i zurila u nju. Imala je lice puno bora i četiri zuba, a oči su joj bile plave i dobre. „E, deco, zar me ne poznajete? Ja sam vaša baka“, rekla je; a iz džepa, koji kao da nije imao dna, izašli su medenjaci, jabuke, krstići i sličice, i za tren su Barunka, Jan, Vilem i mala Adelka visili o njenoj suknji. Bebu u kolevci podigla je i blagoslovila.

S odraslima je bilo teže. Njen zet, gospodin Prošek, bio je dobar čovek, ali je bolje govorio nemački nego češki, i mogla je s njim da razgovara samo malo. Njena kći Terezka postala je gradska gospođa, dostojanstvenog držanja i kuće pune čudnog nameštaja: mekih sofa za koje se bojala da će ih pokvariti, staklenih ormara, i klavira, za koji je baka mislila da ni za šta nije dobar osim da umiri bebu. Ali kada ju je Terezka zamolila da pomogne oko predenja, i oko dvorišta i mlekare, bilo joj je drago. Pečenje hleba uzela je na sebe. Pre nego što bi stavila hleb u peć, prekrstila bi ga; i nije mogla da podnese da vidi mrvicu na podu. „Hleb je božji dar“, govorila je, „a božje darove ne smeš gaziti.“ Mrvice su išle kokoškama i vrapcima, a ostaci životinjama; ništa se nije bacalo.

Njena soba bila je sobica pored kuhinje, i učinila ju je svojom: oslikani sanduk u podnožju kreveta, svete slike na zidovima, svežnjevi suvih trava ispod greda, i kolovrat u uglu. U sanduku je čuvala svoja blaga: najlepšu odeću, niz granata, i srebrnjak s rupom, koji joj je, govorila je, dao sam car Josif; jednog dana će im ispričati o tome. Kći je htela da se oblači kao gradske žene. Baka nije htela ni da čuje. Celog života nosila je nošnju svog kraja, i u njoj će biti i sahranjena.

I tako su, malo-pomalo, svi u kući počeli da rade kako baka radi, i njena reč postala je zakon.

Glava 2

Leti je baka ustajala u četiri, zimi u pet. Prekrstila bi se, poljubila krst na brojanicama, obukla se, poškropila svetom vodicom, i sela da prede, pevušeći jutarnju pesmu. Sada je malo spavala; ali svima drugima želela je dobar san.

Kada bi izašla na trem, dvorište bi je dočekalo: guske, kokoške, svinje, krava, mačke, i dva psa, Sultan i Tirl. Volela je svako stvorenje, i nije dozvoljavala da se ijednom naudi; ako je životinju trebalo zaklati, moralo je biti brzo, i deca nisu smela da gledaju. Jedne noći Sultan i Tirl prokopali su se u kokošinjac i zaklali deset pačića, tako da je jadnoj patki ostalo samo troje. Baka ih je izgrdila tako da su se odšunjali. Gospodin Prošek, videći njene suze, uplašio se, zatim se nasmejao kada je čuo uzrok, i istukao pse štapom; a baka je zapušila uši, i posle otišla da vidi kako su. Psi su naučili da gledaju na drugu stranu kada mladi ptići prolaze.

Zatim je budila posluge, a onda decu, nežno, najpre Barunku. Oblačili su se — često s odećom naopako — klečali pred raspećem i govorili Oče naš, a onda je dolazio doručak.

Baka je poznavala svaku travku, i brala ih je, naročito na Ivanjdan, dok je rosa na njima. Nikada nije slala po lekara. Svake jeseni jedna travarka silazila je iz Krkonoša s lekovima u korpi, i pričala deci o Krakonošu, duhu planina, koji razbija sve na svom putu kada se naljuti.

U šetnjama do vodenice, u šumu i po livadama, deca su ponekad viđala Viktorku: bledu ženu raščupane kose koja nikada nije govorila, koja je živela u jednoj pećini u šumi i noću pevala kod brane. Zimi bi nečujno došla do vrata, uzela hleb koji su joj ostavljali, i pobegla ako bi je deca zovnula. Zašto tako izgleda? Zar se ne boji vodenjaka? „Luda je, jadnica“, govorila je baka.

Letnjim večerima, pod lipom, deca su sedela pred njenim nogama dok im je pričala o anđelima koji pale zvezde i čuvaju decu, svako dete svoju zvezdu. Koja je njegova?, pitao je Jan. Božji izabranici imaju sjajne zvezde, rekla je baka; a Viktorkina zvezda bila je pomračena. Pri polasku na spavanje Barunka ju je molila da ostane dok ne zaspi.

U deset baka je obilazila kuću: zatvarala je mačke na tavan, zagrtala vatru, i spremala sveću i hleb u krpi — jer ako bi noću bilo požara ili oluje, hleb se mora prvi spasti. Zatim bi se još jednom poškropila svetom vodicom, i spavala s brojanicama pod jastukom.

Glava 3

U jednoj usamljenoj, ljupkoj dolini stajala je kućica koju je narod zvao Stara beljara. Ispred nje tekla je reka Upa; vinova loza penjala se uz njen sunčani zid; imala je vrt s cvećem i povrćem, voćnjak, veliku krušku, i lipu s klupom ispod nje; a preko jednog brvna stajala je sušara. Život je tamo bio tih. Dolazile su i nevolje — očeva putovanja u grad, poneka bolest — ali radost i ljubav živele su pod tim niskim krovom.

U jesen su se Jan i Vilem šunjali u sušaru zbog šljiva i krušaka. Baka je odmah znala. „Upamtite, Bog sve vidi“, rekla je; a oni su se čudili kako uvek sazna.

U toplim danima vodila je decu da se kupaju u vodeničnom jazu, ne dubljem od kolena, a oni su puštali grančice niz vodu i pratili ih. Grančica koja se zaplete u travu, govorila je, nikada neće stići tamo kuda je pošla. A kuda ide voda?, pitala je Adelka. I baka ju je pratila za nju, pored sela, u Labu, i dole do mora; i izmislila priču o jednom dečaku koji će naći Adelkinu grančicu na obali, i posaditi je, i ona će izrasti u drvo u kome pevaju ptice.

Lugar iz lugarnice, Adelkin kum, prolazio bi i zadirkivao Adelku da je vodena vila; baka ga je uvek zvala unutra, i iako je uvek govorio da mora da obiđe svoje mlade fazane ili psa, uvek je ostajao na vinu i hlebu i soli. Vodeničar, koga su svi zvali „Tata“, dolazio je svakog jutra oko deset da pogleda branu: lukav čovek, govorila je baka, i šaljivčina. Postavljao je dečacima zagonetke, nudio burmut, terao Adelku da izgovara brzalice, i zvao je svojom malom svrakom.

Kristla, krčmarova kći, nasmejana devojka, dolazila je uveče. Jednom su došle u posetu gospođi Prošek upraviteljeva žena i još dve dame, a baka im je ponudila hleb i so, kako je običaj nalagao; one su to odbile s prezirom, a baku je to povredilo, i kada joj je kći prebacila, rekla je da ne razume te nove mode. Dolazili su torbari: Italijan sa svojim slatkišima, prodavac melema, kotlokrpa, jedan jevrejski trgovac; baka je sve lepo dočekivala. Jednom godišnje dolazili su Cigani, i hranili su ih na ivici voćnjaka. A tu je bio i Mojžiš, visoki čuvar imanja sa svojom vrećom, koga su se deca bojala, jer su im sluškinje Bjetka i Vorša govorile da odnosi nevaljalu decu.

Ali najbolji od svih bio je gospodin Bajer, šumar iz Krkonoša, koji je dolazio svakog proleća da gleda kako se drvo splavari niz Upu: visok, mršav čovek dugog lica, čupavih brkova i s perom na šeširu. Pričao je deci o olujama i liticama i snegu u planinama, o tome kako se čovek izgubi, i o letu na vrhu Snježke; donosio im je kristale i mirisnu mahovinu; a Jan mu je bio miljenik. Kada je drugi lugar ponudio da uzme Jana za učenika, Bajer je rekao ne: neka dečak najpre sazna koliko je težak taj zanat. Ujutru je otišao, deca su ga ispratila deo puta, i danima posle toga nisu govorila ni o čemu osim o planinama.

Glava 4

Nedelja je bila najlepši dan u nedelji. Nedeljom baka nije budila decu rano; a kada bi se vratila s rane mise u gradu, u novim crnim papučama i beloj kapici s uštirkanom mašnom kao golubica, trčali su joj u susret, a ona je izgledala blaža i lepša nego radnim danima. Barunka joj je nosila torbicu s molitvenikom, a dečaci su se svađali ko će zaviriti u nju, jer je u njoj uvek bilo nešto za njih. Svake nedelje majka ju je molila da ne donosi toliko, i svake nedelje baka je govorila: „Nikad nisam bila bolja od njih“, i donosila.

Vodeničar i njegova žena često su se vraćali s njima: vodeničarka mala i okrugla i vesela, tamnih očiju i s biserima oko vrata nedeljom; vodeničar u sivom kaputu i visokim čizmama s kićankama. Posle podne deca su išla u vodenicu, gde je vodeničarka iznosila kolače, hleb, med, kajmak i suve šljive — kafa još nije bila u modi među prostim svetom — a baka se bunila da deca dobijaju previše, a vodeničarka se smejala da deca nemaju dna u stomaku.

Iza ambara igrali su se s Kudrninima, šestoro dece koja su živela iznad krčme u staroj papirnici. Otac im je išao unaokolo s verglom, majka je krpila odeću za nekoliko krajcara, a deca su bila mršava ali vesela. Jedne nedelje vodeničareva kći Mančinka vratila se od njih govoreći da je jela ukusnog zeca; Cilka, najstarija Kudrnina devojčica, objasnila je da je to bila mačka, koju je otac uhvatio, a majka istopila mast da mu njome trlja grudi zbog kašlja. Jeli su i veverice, i vrane. Vodeničarka se zgadila i oterala Cilku; vodeničar je rekao da se o ukusima ne raspravlja, i da bi mogao sam sebe da pozove na večeru od veverica; a baka je zapretila da će mu skuvati vranu s graškom. Ali Kudrnina deca su uvek bila dobrodošla da se igraju, a kada bi išla kući gladna, vodeničarka ih je sve nahranila.

Zimi su deca pola dana provodila gore na velikoj peći u vodenici, igrajući se lutkama — priredili su svadbu, s lutkom dimničarem kao sveštenikom — i igrajući se škole, s Janom kao učiteljem. Psu, koji nije naučio ništa osim hrkanja, okačili su tablicu oko vrata, a on je u besu skočio s peći, i nastala je takva gužva da je baka rekla da je đavo ušao u njih, i odvela ih kući pre nego što prevrnu vodenicu naglavačke.

Jednom su, u vodenici, ljudi pričali o francuskom ratu, i o tri ledena čoveka — Decembru, Januaru i Februaru — koji su smrzli Francuze u Rusiji; a jedan od njih upitao je baku da li je poznavala cara Josifa. Poznavala je; i pokazala im je srebrnjak oko vrata, i ponovo ispričala priču.

Kada je bila devojčica kod kuće u Olešnici, udovica Novotna, koja je tkala vunene ćebad, naučila ju je da tka, i puštala je da pomaže u nošenju ćebadi na prodaju u novu tvrđavu Ples, koja se sada zove Josefov. Tamo su videle jednog mladog čoveka kako gleda kroz durbin; a on je prišao i kupio jedno ćebe, i pitao udovicu o porodici — njen sin Jirži bio je pevač u crkvenom horu u Rihnovu, i mogao bi postati sveštenik. Zatim je pustio devojčicu da pogleda kroz njegov durbin, i ona je videla daleko preko polja; ali udovica nije htela da pogleda. Baka je rekla da se moli za cara i za njegov dug život. A mladi čovek joj je dao srebrni talir za uspomenu, i zamolio je da se moli za njega; a njegov pisar platio je udovici tri puta više nego što je tražila. Bio je to sam car. Majka joj je probušila rupu na novčiću, i otada ga je nosila. Svi su govorili kakva je šteta što je car umro; a deca su gledala novčić novim očima, a i baku.

Na putu kući prošli su pored krčme, gde je bila muzika. Kristla je nosila pivo kroz voćnjak gospodi iz zamka, koja su tamo sedela za stolovima. „Toj gospodi se ne može verovati s ovakvom devojkom“, rekla je vodeničarka. „Kristla ume da se čuva“, rekla je baka. I videli su kako joj jedan od gospode nešto šapuće, a Kristla ga otpravlja, i odlazi da igra s jednim visokim mladićem. „Pre bi tog“, rekla je baka, „nego svu gospodu i sva blaga u zamku.“